Dakle, to znači da „’ukradeno pismo’, naime, ’neuručeno’” znači da pismo uvek stiže na odredište.
Žak Lakan, Seminar o „Ukradenom pismu“
Ovaj uputio tamo, nije nađeno vamo, to se bukvalno traži, ono, kao igla u plastu sena. Ako je pronađemo [Narodnu inicijativu], onda ćemo da vidimo šta ćemo s tim.
Funkcioner SNS-a
Ponovno fokusiranje pažnje javnosti na temu iskopavanja litijuma u Srbiji ima mnoštvo varijacija i pozicija sa kojih se ovoj temi pristupa – onih vlasti i opozicije, građana i aktivista, ekonomista i ekologa, eksperata i novinara, itd. itd. Iako bi se kakofonija izjava mogla strukturisati po matrici koja dominira srpskim političkim prostorom – vlast-opozicija – postoji jedna pozicija (mesto) koja izmiče ovoj podeli. U mnoštvu diskursa o rudniku litijuma u Jadru, ono čemu se najmanje pridaje važnosti jeste sama Narodna inicijativa za zabranu eksploatacije litijuma, pa onda i činjenica da je ona nestala. Inicijativa je nestala nakon što je po procedurama predata Narodnoj skupštini koja je bila u zakonskoj obavezi da je stavi na dnevni red i raspravu na prvoj narednoj sednici. Iako oskudnost javnog govora o Narodnoj inicijativi može sugerisati da je o njoj potrebno raspisati se, taj manjak je jasan pokazatelj viška razumevanja njenog značaja i snage, ali koji ostaje neizrečen na način koji bi pokrenuo ljude. Drugim rečima, upravo razumevanje njenog značaja i snage stoji iza odluke da se o njoj malo govori. Štaviše, da se učini da ona nestane i kao argument, i kao materijalni dokaz postojanja političke volje ljudi.
Iskustvo, istraživanje1 i rad na oblicima neposrednog učešća građana u političkim procesima, među kojima je i Narodna inicijativa, govori nam da se pokretanje ovog oblika participacije u dosadašnjim praksama i aktivističkim borbama događa retko. Jedan od razloga za to je donedavno zahtevna zakonska procedura koja je bila glavni demotivišući faktor, ali razlozi takođe leže i u sumnji građana da njihov stav i mišljenje izraženo kroz ovaj formalni oblik učešća može biti prihvaćeno od strane aktuelne vlasti. Time nas još više može iznenaditi da uspešno organizovanje Narodne inicijative za zabranu iskopavanja litijuma koju je potpisalo i podržalo oko 38.000 građana, nije viđeno kao eksces, da ono nije bilo predmet čuđenja i znatiželje, a pre svega da nije postalo jedan od nosećih argumenata i „sredstava“ u borbi protiv namere vlasti da omogući eksploataciju litijuma.
Utisak je da i pored ove situacije, ili upravo zbog nje, nestanak Narodne inicijative, odnosno njena krađa, od strane šire javnosti nije viđena kao skandal i udar na temelje demokratije, već je izazvala reakcije samo direktno uključenih aktera ove borbe.
Dominacija izborne politike u Srbiji i temeljno potiskivanje i obespravljenje građana od strane vlasti doprineli su činjenici da čitava oblast lokalne samouprave, a u pitanju je pravo na neposredno učešće građana u procesima od javnog interesa (pored biranja predstavnika u vlasti), biva tendenciozno zanemarena gotovo do ukidanja. Utisak je da i pored ove situacije, ili upravo zbog nje, nestanak Narodne inicijative, odnosno njena krađa, od strane šire javnosti nije viđena kao skandal i udar na temelje demokratije, već je izazvala reakcije samo direktno uključenih aktera ove borbe. Da vidimo kakve.
Diskurs i dela političkih aktera
Nekolicina opozicionih političkih aktera je obratila pažnju na ovaj incident. Među njima je Inicijativa Kreni-Promeni, što je očekivano s obzirom da je ona pokretač i organizator ove Narodne inicijative, kojom je prikupljeno više nego dovoljan broj potpisa da bi ona bila legitimna. Na oko pedeset lokacija u Srbiji i u saradnji sa brojnim aktivistima i organizacijama, ova organizacija, u čijem imenu i stoji reč „inicijativa“, uspela je da animira i okupi ljude oko jednog zahteva. Redovna saopštenja i konferencije za novinare su načini na koje je ova organizacija govorila o Narodnoj inicijativi, posebno kada je vlast pokušavala da izbegne svoj deo obaveza vezanih za njeno sprovođenje (recimo, obezbeđenje državnih notara za overu potpisa) i, na posletku, kada su potpisi građana u okviru nje nestali negde u ili van Narodne skupštine. Kreni-Promeni je tada tvrdio da ima materijalne dokaze da je Narodna inicijativa, odnosno, da su potpisi građana pod tekstom inicijative iz Skupštine premešteni u Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ali o tim dokazima više nije bilo reči. Ono što je upečatljivo u iskazima ove organizacije jeste kvalifikovanje nestanka Narodne inicijative kao „pokušaja državnog udara“, što je pojašnjeno činjenicom da je takva situacija u direktnoj koliziji sa Ustavom: „Na osnovu njega [Ustava], postoji načelo narodne suverenosti koje se izražava narodnom inicijativom, tada preko 30.000 građana mogu predložiti određeni zakon. Momenat kada jedan državni organ spreči jedan ustavni entitet koji ima određeno javno pravno ustavno ovlašćenje, jeste definicija državnog udara.“2 Ovaj intrigantan iskaz iznesen je na konferenciji za medije ispred Bezbednosno informativna agencije (BIA), čija je jedna od osnovnih nadležnosti da reaguje kada neko podriva ustavni poredak Republike Srbije. Kreni-Promeni u okviru svojih akcija nije pokretao bilo kakav oblik tužbi, a s obzirom da su Narodnoj inicijativi prethodili masovni protesti i blokade autoputeva krajem 2021. godine, kojima je vlast naterana da odustane od donošenja Zakona o eksproprijaciji i da izmeni Zakon o narodnoj inicijativi i referendumu, borba ove organizacije je ostala vaninstitucionalna, odnosno pritisak na vlast je nastavljen „sa ulice“.
Druga politička organizacija koja se oglasila i preduzela akciju jeste Zeleno-levi front (ZLF), koja je podnela krivične prijave protiv odgovornih za sakrivanje Narodne inicijative, pošto su ovi prekršili zakon i Ustav sprečavanjem sindikalnog, političkog i drugog udruživanja. Osnova tužbe je interesantna jer se ne tiče odbrane same Narodne inicijative, već normi čije kršenje nalaže ozbiljnije sankcije. Ispada da je kazna važnija od zločina, budući da su u slučaju predmeta ove tužbe, za ometanje delovanja i udruživanja građana, propisane i zatvorske kazne. Kako su tada izjavili, cilj ovih prijava je da se proširi potraga za narodnom inicijativom, pošto su utvrdili da njen nestanak nije stvar tehničke greške, već „svesne namere i naloga vlasti“3. Ispitivanje tragova nestale inicijative omogućio im je pristup službama Narodne skupštine, jer su tada delovali kroz nju kao narodni poslanici. Međutim, javnosti nije poznato da li je ova institucionalna borba nastavljena i da li su preduzimali bilo kakve druge korake vezane za njeno pronalaženje i vraćanje u proceduru.
Opisani postupci su retke preduzete akcije povodom pronalaženja Narodne inicijative, a kako smo videli, argumenti u okviru njih nisu dotakli političku težinu prava građana da direktno učestvuju u donošenju odluka u Srbiji – dakle, garantovanog političkog prava građana Srbije – iako ga je vlast morala ne samo hakovati i dezavuisati, kao što je to do tada i činila u mnogim slučajevima, već i ukrasti.
Tek kada bi se objedinilo delovanje ove dve organizacije, moglo bi se govoriti o sada već poznatoj krilatici „jednom nogom u institucijama, drugom na ulici“ koju zastupa ZLF, ali, koliko nam je poznato, da koordinisanog delovanja do sada nije došlo. Kakogod, opisani postupci su retke preduzete akcije povodom pronalaženja Narodne inicijative, a kako smo videli, argumenti u okviru njih nisu dotakli političku težinu prava građana da direktno učestvuju u donošenju odluka u Srbiji – dakle, garantovanog političkog prava građana Srbije – iako ga je vlast morala ne samo hakovati i dezavuisati, kao što je to do sada i činila u mnogim slučajevima, već i ukrasti. Čak ni Inicijativa Kreni-promeni nije prepoznala kapacitet ljudi, već samo državni udar koji je po definiciji na strani vlasti.
Delo i odsustvo govora vlasti
Moglo bi se reći da delo vlasti po ovom pitanju govori više od svake njene reči. Štaviše, ono što je simptomatično, a za vlast Srpske napredne stranke netipično, jeste da su njeni predstavnici vrlo malo govorili o Narodnoj inicijativi. Njihovi iskazi su se kretali od priznanja da su se potpisi izgubili između dva saziva Narodne skupštine i da je u pitanju banalnost, „banalno jeste, ali tako vam je“4, u gotovo sramežljivom stilu koji potpuno odudara od vulgarnog i agresivnog diskursa političara vladajuće stranke, do tipičnijeg skretanja teme sa Narodne inicijative na neobaveštenost i nekompetentnost građana povodom projekta kompanije Rio Tinto. „Super, imamo 38.0000 potpisa za Narodnu inicijativu, ko je za, ko je protiv, opet glasanje? A da pitate bilo koga od tih koji je podržao tu Narodnu inicijativu, da li zna bilo šta o tom projektu, ne zna.“5, nedavno je izjavila predsednica Narodne skupštine u čijoj je nadležnosti i čija je upravo obaveza da se bavi Narodnom inicijativom, njenim pronalaženjem i konačno stavljanjem na dnevni red prve naredne sednice Skupštine.
Vlast ne radi na tome da krađa ne bude otkrivena ili dokazana, već da razlozi za krađu ne dođu do svesti ljudi čiji se politički kapacitet ovom krađom zapravo dokazuje.
Međutim, sramežljivo (polu-)priznanje i negiranje moći rasuđivanja građana nisu jedini postupci vlasti na temu Narodne inicijative. Manjak reči i začuđujuće odolevanje difamaciji subjekta akcije u ovom slučaju, upućuju na promišljeno odvraćanje javnog govora o Narodnoj inicijativi. Vlast ne radi na tome da krađa ne bude otkrivena ili dokazana, već da razlozi za krađu ne dođu do svesti ljudi čiji se politički kapacitet ovom krađom zapravo dokazuje.
Simulirana naivnost kojom Predsednica skuštine demagoški lukavo izjednačava Narodnu inicijativu sa izborima (kojih je „svakom dobronamernom i poštenom građaninu“ preko glave) i sama vlast potiskuje razloge za kojima ni javnost ne traga. „Super… ko je za, ko je protiv, opet glasanje!“ – retorički se pita Predsednica – ali prećutkuje da je u pitanju glasanje poslanika o predlogu koji je smišljen i sročen od strane građana, a ne tek izglasan. Ljudi su izneli zahtev pred poslanike, a oni su ti koji bi ovaj put svojim glasovima trebalo da se o nečemu izjasne. Reći da ljudi ne znaju ništa o tom projektu je glupost, ali ne treba zaboraviti da je lukavost inteligencija glupih – ako verujemo Danilu Kišu. U slučaju Narodne inicijative, niti je u pitanju glasanje, niti postoji opcija „protiv“ za građane. Reč je o njihovom učešću u iznošenju predloga pred svoje parlamentarne predstavnike, jer građani svojim potpisom participiraju u njenoj realizaciji i nedvosmisleno podržavaju sadržaj sopstvenog predloga. Dakle građani vrlo dobro znaju šta misle i šta žele, kao i to da se sami parlamentarci toga nisu dosetili pa onda ni stavili na dnevni red svojih zasedanja.
Krađa je ono što se potiskuje, a razlozi su nedostatak legitimiteta – što zaista važi i za izbore i za Inicijativu.
Prema tome, iako se verbalno pokušalo sa proširenjem problematičnih i uvek pokradenih izbora na narodnu inicijativu, vlast nije mogla da se suoči sa težinom politički-pravno utemeljenog instrumenta neposrednog učešća ljudi. Upravo iz tog razloga je morala da iskorači iz dosadašnjeg manira verbalne manipulacije i pređe na čin, čin koji joj nije stran. U krađi je zaista lako videti sličnost Inicijative i izbora. Krađa je ono što se potiskuje, a razlozi su nedostatak legitimiteta – što zaista važi i za izbore i za Inicijativu.
Vlast, dakle, tvrdi da je Narodna inicijativa nestala, a opozicija i građani da je ona ukradena. I jedna i druga putanja njenog kretanja na prvi pogled upućuju na to da Inicijativa nije stigla na svoje odredište – na dnevni red sednice Narodne skupštine. Međutim, činjenica da joj se u Skupštini gubi svaki trag dokazuje je „ukradena“, odnosno, „neuručena“ narodna inicijativa ipak stigla na odredište – u srce straha nelegitimne vlasti Srpske napredne stranke.
1“Narodne inicijative i zborovi građana – između neposrednog učešća u političkim procesima i politike države”, Izveštaj 2, Lokalna participacija u političkim procesima, GKP, Novi Sad, 2020.
3https://n1info.rs/vesti/krivicne-prijave-zbog-nestanka-narodne-inicijative-o-iskopavanju-litijuma-i-bora/
4https://insajder.net/teme/potraga-za-nestalom-narodnom-inicijativom-za-zabranu-iskopavanja-litijuma-trazenje-igle-u-plastu-sena-video
5Isto