Nomen est omen


           
ANALIZE  Petar Atanacković Objavljeno: 26. 09. 2022.

Umeće rata i umeće mira

Izveštaj iz Nemačke – privremeni ili stalni status ratnih izbeglica

Boriti se i pobediti u svim bitkama nije vrhunska vojnička vrlina;

Vrhunska vrlina sastoji se od slamanja neprijateljskog otpora bez borbe. (Szun Tzu)

Rat u Ukrajini traje, evo, već više od 100 dana. I kraj mu se ne nazire. Stanje je, najblaže rečeno, sumorno: Ukrajinci su se odbranili na jednom delu ratišta, na drugom pak ruska vojska bombama preorava sela i gradove, tako da kamen na kamenu neće ostati. Zapad sve više naoružava Ukrajinu, odlučan da se žestoko suprotstavi Rusiji – kako to neko reče – do poslednjeg Ukrajinca. U javnosti na Zapadu sve više dominira militaristički diskurs i sve je manje i mesta i razumevanja za mirovnu opciju.

Dakle, rat još uvek traje, a sa njime se nastavljaju sva neizvesnost, umiranje i patnja ljudi. I to je ono što je ostalo isto. A šta se u međuvremenu promenilo?

Što se Rusije tiče, stanje je mnogo gore, jer se pokretanjem ovog rata država očito zaglibila dublje nego što je očekivala. Jasno je da tu nije bilo nikakvog dugoročnog planiranja, nego da se sve radi ad-hoc. I sad, ne znajući kako da se iskobelja iz sranja koje je sama napravila, Rusija nastavlja da vodi rat zato što nema boljih rešenja. Pogotovo o miru nema ni reči, koji se sve više percipira kao sinonim za poraz. Zaista ne znam čijim delima su se Putin i njegovi savetnici inspirisali uoči pokretanja rata, da li Dostojevskim, da li Bulgakovim, ali je očito da Sun Cu nije bio među njima. Nema veze, objasniće im Kinezi već ko je to, kada kao konačni ishod ovog rata Rusija umesto vaskrsle svetske sile postane tek privezak nove kineske imperije.

Što se stanja na terenu tiče, Ukrajina se uspešno odbranila na mnogim mestima, ali nema sumnje da će Rusija osvojiti istočnu Ukrajinu, koja je već sada sva u ruševinama, a tek će da bude porušena. Da pitamo za koga je osvaja? Nema potrebe, jer znamo da je osvaja iz krajnje apstraktnih razloga, zarad geopolitike i strategije, kartografije i statistike, takoreći – zarad istorije. Eventualno i zbog priloga biografijama kojekakvih, što bi Mark Bloh rekao, ludih kraljeva, generala, ministara-papagaja i ostalih učesnika državotvornih talk-show emisija. Sasvim sigurno je ne osvaja za ljude, Ruse, Ukrajince ili neke treće. Jer ljudi je se uopšte ne tiču, bilo da su Rusi ili Ukrajinci, civili ili vojnici. To ruska država vrlo uspešno demonstrira od prvog dana rata, rušeći bolnice i stambene objekte, naređujući masovne deportacije i streljanja, šaljući regrute da ginu kao muve ili da kopaju rovove u radioaktivnoj zoni oko Černobilja. Uostalom, da joj je stalo do ljudi, ne bi ni pokretala ovaj rat. Zato neprestano i ponavljamo da država vodi isključivo državnu, što će reći ratnu politiku, a ne politiku mira, politiku na strani ljudi. Ovu drugu mogu da vode samo ljudi sami.

(Dis)kontinuiteti

Dakle, rat još uvek traje, a sa njime se nastavljaju sva neizvesnost, umiranje i patnja ljudi. I to je ono što je ostalo isto. A šta se u međuvremenu promenilo?

Novo je to da su izbeglice (u manjem broju, ali izvesno) počele da se vraćaju u Ukrajinu. Ili da odlaze dalje, u neke druge zemlje. Ovaj fenomen stoji pre svega u vezi sa činjenicom da rat još uvek traje i da mu se kraj ne nazire, iako je jasno da se nekoliko najgorih scenarija – npr. brzo rusko zaposedanje cele Ukrajine ili nuklearni sukob „ograničenog obima” – (još) nisu ostvarili. Ovaj sukob zaista neće biti tek kratkotrajna epizoda, koja bi, poput nekog nesporazuma, imala brzo ustupiti mesto sporom, napornom i dugotrajnom procesu pregovaranja o miru, na čijem bi se kraju nalazio neki manje-više srećni happy end. Naprotiv, rat će trajati dugo, mada niko ne zna šta to „dugo” tačno znači.

Sama činjenica da rat još uvek traje prinudila je mnoge među izbeglicama da se zapitaju o tome da li je ovo zaista još uvek privremena situacija? Ili nešto što se polako, ali sigurno pretvara u permanentno stanje? I šta bi oni trebalo da odluče ili urade u jednom ili drugom slučaju?

Naime, treba li prekinuti neizvesnost u limbu izbeglištva i vratiti se u Ukrajinu, da bi se podelila sudbina sa bliskim ljudima, kakva god ta sudbina bila?

Jer ako se ovo neizvesno stanje još uvek percipira samo kao privremeno, onda je, paradoksalno, prilično izvesno šta i kako bi trebalo raditi: izbeglice su se našle tu gde jesu, odvojene od članova porodica i prijatelja, i sad samo treba da gledaju da nekako organizuju svoju svakodnevicu u novom okruženju, dok se ne steknu uslovi za povratak. A do tada će morati da tiho pate zbog cele situacije, drhte za svoje najbliže koji su još uvek u Ukrajini i nadaju se nekoj boljoj budućnosti. Međutim, ako se ovaj trenutak uzme ne više kao privremenost, nego početak jedne nove i svakako drugačije, ali manje-više trajne faze u životu, onda se pred mnoge od njih postavlja novi izbor. Naime, treba li prekinuti neizvesnost u limbu izbeglištva i vratiti se u Ukrajinu, da bi se podelila sudbina sa bliskim ljudima, kakva god ta sudbina bila? Ili preduzeti korake kojima bi izbeglištvo bilo pretvoreno u priliku za početak jednog novog života u novoj zemlji?

I dok je jedan (veći?) deo ukrajinskih izbeglica kako na drugim stranama, tako i u našoj berlinsko-brandenburškoj mreži nastavio da veruje da je ovo još uvek privremeno stanje i da će se stvari pre ili kasnije „vratiti u normalu” – pri čemu uopšte nije jasno šta bi ova fraza zaista trebalo da znači – drugi (manji?) deo je odlučio da se vrati u Ukrajinu. Ili je novonastalo stanje počeo da percipira kao početak nove životne faze. Neki među ovim poslednjim su odlučili da trajno ostanu u Nemačkoj, ili pak da odu dalje, negde drugde, gde veruju da će imati bolje šanse (u Skandinaviju, Britaniju itd.) Tako je i sa našim prijateljicama iz raznih partnerskih grupa, nevladinih organizacija i neformalnih inicijativa: većina ih je i dalje tu sa nama, gde su bile i pre nekoliko meseci a nekoliko njih je otišlo dalje na zapad. Neke su se, međutim, zaista vratile u još uvek ratom pogođenu zemlju, ne mogavši više da podnose odvojenost od prijatelja, rođaka i poznatih mesta, kao ni patnju zbog postojeće situacije i snažnu grižu savesti.

Prema ovoj logici, pravi problem u celoj priči je ruski nacionalizam, koji očigledno nastoji da nametne rusku dominaciju Ukrajini.

Ono što je takođe predstavljalo nov fenomen za sve nas je bila pojava nacionalizma među mnogima od naših Ukrajinki. Čak i među onim našim prijateljicama koje dolaze iz organizacija civilnog društva. Ovo je naravno izazvalo nespokojstvo i zabrinutost i vodilo diskusijama, koje su se često završavale nesporazumima. Jer svima nam je jasno zašto dolazi do tako nečega, i u tom smislu su svi imali razumevanja za bes i nezadovoljstvo ljudi i njihovu potrebu da se ovi nekako fokusiraju, ali to ne znači da se naša pozicija spram nacionalizma promenila, jer ga smatramo štetnom i opasnom pojavom kao i ranije. Mislim da je naše nerazumevanje za njihov nacionalizam dodatno doprinelo njihovom osećanju razočarenja i neshvatanja, što je onda neke među njima zaista i motivisalo da ili odu negde drugde ili se, češće, vrate u Ukrajinu. Ono što je pri tome posebno upadalo u oči jeste koliko su za nacionalizam bile prijemčive one osobe koje se “vrtele” u krugu identitetskih – u konkretnom slučaju ženskih i LGBT – politika, ne videvši pri tome u ovakvoj vrsti transformacije nikakav problem.

Prema ovoj logici, pravi problem u celoj priči je ruski nacionalizam, koji očigledno nastoji da nametne rusku dominaciju Ukrajini. Sa druge strane, ukrajinski nacionalizam je pogodna tačka identifikacije potlačenih i diskriminisanih. Čije pozicije zastupanja diskriminisanih, onda, ne mogu imati negativne, nego samo pozitivne konotacije. Za mene se na ovom mestu postavlja pitanje kako se to moglo dogoditi? Odakle ovakav razvoj? I da li je ova pojava zaista jedno neprijatno iznenađenje, ili pak posve logična posledica teranja identitetske politike do kraja? Drugim rečima, radi li se o skretanjima na „ideološke stranputice”, eventualno i „nezrelosti” konkretnih pojedinki, a možda i o specifičnom mehanizmu njihovog prevladavanja svih onih psiholoških izazova i problema sa kojima su se najednom suočile? Ili pak o jednoj vrsti strukturalne bliskosti, sličnosti, možda i identičnosti jedne i druge vrste identiteta, pri čemu je onda jedan bilo moguće zameniti ili dopuniti drugim? Ili pak oboje? Koji bi bio odgovor zaista nisam siguran, ali iskustvo je samo po sebi zanimljivo, zbog čega ga i delim.

Drugo pitanje koje se ovom prilikom postavilo jeste način na koji bi se ovakva aporija mogla razrešiti? A da pri tome ne upadnemo u još jedno vrzino kolo politike identiteta, gde „stariji beli muškarci” objašnjavaju stanje stvari mladim (belim? obojenim? Ko bi to znao…) ženama, ili Nemci (i „Nemci”) prosvećuju Ne-Nemce i tako dalje. Pošto je naš prvi pristup – po kojem je očekivano da ljudi diskutuju kada se oko nečega ne slažu i da pri tome treba razmišljati o argumentima i kontra-argumentima, a ne prevashodno polaziti od identiteta učesnika diskusije – naišao na nerazumevanje, došli smo na drugu ideju. A ta je bila da se u raspravu uključe stare i prekaljene aktivistkinje iz nemačkih mirovnih i feminističkih inicijativa, kao i pojedinke poreklom iz Jugoslavije, takođe sa aktivističke scene, a koje bi i lično vrlo dobro razumele njihovu poziciju. Ali ona ipak nije realizovana, jer nije bilo strpljenja i želje da se na problemu poradi. Umesto toga, izvedeni su zaključci i donete odluke. Koje su, kako mi se čini, donete i pre toga, nego ih je samo trebalo potvrditi. Otuda i mislim da smo svedočili jednom histeričnom igrokazu, u kojem je svako od nas imao da odigra dodeljenu mu ulogu, ali koji – kao i uvek kod histerije – nije bio nama namenjen, nego njima samima. Tako se i završila čitava priča.

I šta sad?

Život teče u laganom ritmu; mislim da bi se ovom frazom najbolje mogla opisati trenutna situacija. Jer manje-više svi smo tu gde smo bili i pre par meseci, pomažemo ljudima da se snađu u novoj sredini i izbore sa neizvesnostima svakodnevice i, na trenutke, gargantuovskom birokratijom u Nemačkoj. Jer gde god da se okreneš – imam utisak – vide se samo problemi, prepreke i izazovi. Na prijave statusa se čeka mesecima, isto kao i na socijalnu pomoć i stan. S tim što će status pre ili kasnije biti rešen, socijala će pre ili kasnije biti isplaćena na račun u banci, ali na stan slobodno može da se zaboravi. U zabavištima nema mesta, osnovne škole su prepune, mesto na kursu jezika ne može više nigde da se nađe, po lekarskim ordinacijama se čeka satima, javni prevoz je prepun… Drugim rečima, gde god se pogleda, gužva je, tesno je i čeka se u redu. Ipak, nije sve baš tako loše, jer barem poslova ima: mnoge među našim Ukrajinkama su same našle različite poslove, a nekolicinu smo i mi zaposlili na nekim od naših projekata. I tako sad živimo zajedno i radimo zajedno, i svi zajedno strpljivo čekamo da se Godo konačno pojavi.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR #15, leto 2022.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh