Živeti na Telepu pod senkom „Novog Sada na vodi“
Svi argumenti su na našoj strani, a na njihovoj su – novac i moć
Drugar i ja, poput mnogih drugih novosadskih podstanara – a svet se deli na stanodavce i podstanare, pisao je još onomad Krleža – do polovine dvehiljaditih živeli smo manje-više u svim delovima grada. Cene stanova i, generalno, ponuda birali su životnu lokaciju, a ne nekakav naš afinitet. Jedino nam je Telep izmicao, a iskreno govoreći, nije nas ni privlačio – delovao je kao selo iz kojeg ćete morati kilometrima pešačiti ili se gradskim autobusom voziti, da biste dohvatili udobnosti urbanog življenja. Osim toga, niko vam nije, onako usput, mogao svratiti na „fildžan kafe“, kao što to biva kada živite u širem centru. Ipak, te 2004. godine doselismo se na Telep, i to na čuveni Južni Telep, onaj deo naselja koji se naslanja na dunavski rukavac Šodroš i Liman 4. Opet su cene i ponuda odigrale svoju ulogu. Iako se i tada govorilo da se na području oko naše „favele“ planira izgradnja nekakvog Limana 5, sve je to delovalo, samo pre petnaest godina, kao daleka budućnost.
A za ovih petnaestak godina, malo-pomalo mnogo se toga izmenilo. Kičmenu ulicu Južnog Telepa, Heroja Pinkija, sada je teže preći nego Bulevar oslobođenja, a samo pre deceniju su se njome kretali tek retki automobili, jezdeći ka „Dolini lopova“. Danas Pinkijevom ulicom kola, bez obzira na ležeće policajce, jure kao da je u pitanju brza saobraćajnica, a neretko na putu možete videti zgaženu mačku koja nije uspela da umakne brzim točkovima i čiju će smrt oplakati neko dete koje je uz nju odrastalo. Nikao je nedaleko, u međuvremenu, i Somborski bulevar (sada Bulevar patrijarha Pavla), ali i veliki broj zgrada, raštrkanih po malim južnotelepskim ulicama. Prema regulacionom planu, ovde su se donedavno mogle zidati zgrade od maksimalno dva sprata, ali pošto živimo u vremenu koje se temelji na krilaticama „uzmi pare dok možeš“ i „iskoristi svaki kvadrat“, Regulacioni plan je izmenjen i sada je moguće graditi i višespratnice. I pre izmene plana pojedini investitori-preduzimači su gradili visoke zgrade, kažu da je za dozvolu valjalo prikupiti nešto novca u koverte i podeliti ih „tamo gde treba“. Kako bilo, Južni Telep polako, ali neumitno, doživljava sudbinu Grbavice i nove Detelinare, a tu gradnju naravno ne prati nova infrastruktura. Šetajući se malim ulicama Telepa, ponekad vam se čini da se krećete po džinovskoj auto-pijaci, vodi je slab pritisak, oseća se miris kanalizacije… Za razliku od Grbavice i Detelinare, ovaj deo Telepa koji se naslanja na dunavski rukavac ima užasan problem sa kumulacijom podzemnih voda, pa s vremena na vreme, tu i tamo možete zametiti pojavu malih močvara, u zavisnosti od kiša ili vodostaja Dunava. Ali ko o tome brine? Niko baš.
Još uvek, međutim, Telep ima svoj seoski šmek, na koji se čovek navikne i počne u njemu da uživa. Još uvek pozdraviš skoro svakog prolaznika, a sa mnogim od njih staneš i razmeniš koju reč, o vremenu ili o – sada – dosadnoj pandemiji. Još uvek se možeš iz lokalne prodavnice vratiti sa punim kesama premda si zaboravio novčanik – obećao si da ćeš doći za koji sat da doneseš novac. Još uvek komšije čak iz četvrte ulice znaju i tvoje i ime tvoga psa. I još uvek, na samo par stotina koraka od tvog stana nalazi se jedan od najlepših delova, dragulj našeg grada – dunavski rukavac Šodroš, jezero sa svojim ribolovcima, patkama, labudovima, pticama, drvećem i čudnim rastinjem. Na Šodroš se ide, u proseku, jednom dnevno, šeta se i uživa u blistavom pogledu kojeg „ovekovečuju“ njegovi ljubitelji na istoimenoj fejzbuk-stranici. Veliki deo ptica i biljnih vrsta na Šodrošu predstavljaju zaštićene ili strogo zaštićene vrste, a ovaj potez se naziva i – „ekološkim koridorom“. Neki ga zovu i „pluća grada“.
Mnogim Južnotelepčanima blizina Šodroša kreirala je život: u dvorištima možete videti na cigle poslagane drvene čamce koje se s proleća spuštaju u vodu ili ribolovačke mreže zakačene za ragastov. Kada krenete na Šodroš, sretnete pokojeg ribolovca koji vas veselo pozdravlja noseći u mreži par ulovljenih „manjova“. Kada je lepo vreme, na Šodrošu neki pecaju, neki šetaju kućne ljubimce, neki sede na ćebetu u grupama i nešto se domunđavaju, a neki usamljenici bulje u vodu, očekujući od nje odgovore na neka teška pitanja. Naravno, ima tu s vremena na vreme i onih koji se probiju automobilom do obale i puste glasnu novokomponovanu muziku, uz roštiljanje. Šodroš je istovremeno i veliko bogatstvo i najstrože čuvana tajna za one koji nisu odrasli u Novom Sadu ili nisu Telepčani. Ovakvo prirodno bogatstvo u normalnoj državi bi bilo sačuvano za neka buduća pokolenja, uz eventualno male intervencije na restauraciji, kao što je postavljanje boljeg osvetljenja i klupi za sedenje.
Ali, kako rekosmo, živimo u vremenu kada novac određuje sve. Nekome je palo, šetajući se ovuda, verovatno u društvu kakvog političara, da se na Šodrošu i okolini može zaraditi ogromna lova. Smislio je taj neko da se nasip/dolma pomeri 500 metara u dubinu Dunava i da se tako na tom prostoru stvori više od 150 hektara građevinskog zemljišta. Isplanirao je taj neko da se na potezu Brodogradilište-Šodroš-Kamenička ada izgradi gigantsko naselje, stambeno-poslovni kompleks koji će vredeti – prema različitim procenama – od jedne pa čak do tri milijarde evra, i koji će u džepove raznoraznih „stejkoholdera“ strpati novac koji će biti dovoljan za njihovih narednih pet generacija. Projekat je dobio ime – Novi Sad na vodi. Znaju građani Telepa već dugo za te planove, ali iako ogorčeni, donedavno su samo slegali ramenima verujući da je nemoguće suprotstaviti se višeglavoj aždaji, sastavljenoj od moćnih investitora, ogromnog novca i velikih političkih igrača.
A koliko one koji će na ovom projektu, ukoliko bude realizovan, zaraditi milione evra brine emotivni odnos Telepčana i Novosađana prema Šodrošu? Koliko i i glad u nekoj dalekoj afričkoj državi. Ne brinu njih ni mnogo, mnogo ozbiljnije stvari. Ne brine ih to što su stručnjaci iz JVP „Voda Vojvodine“ i Instituta za vodoprivrednu „Jaroslav Černi“” više puta dali negativno mišljenje na projekat „Novi Sad na vodi“, jer on „ne zadovoljava hidrološke uslove“. Laički rečeno, pomeranje nasipa – kažu stručnjaci – može da napravi ozbiljnu nevolju, plavljenje ne samo Telepa nego i Begeča, Futoga, Veternika i Adica. On može da napravi i probleme nizvodno od Dunava. Dobra vest je da su stručnjaci imali hrabrosti da kažu NE suludim tajkunsko-političkim planovima, ali je loša vest da ovim potonjim ne pada na pamet da od tih planova odustanu. Zbog toga su nedavno smenili „neposlušnog“ direktora „Voda Vojvodina“ Slavka Vrndžića i na njegovo mesto postavili u najmanju ruku kontroverznog Srđana Kruževića, ekonomistu koji ima zadatak da ubedi hidrologe da promene svoje mišljenje.
Ne drže političari na vlasti i investitori ni najmanje do toga što im stručna javnost spočitava da ovaj projekat izvode bez raspisivanja međunarodnog konkursa na kojem bi se iskristalisale ideje kako bi ovo područje moglo u budućnosti da izgleda. Ne interesuju ih ni zahtevi grupa građana da se o svemu ovome prvo obavi javna rasprava, uz tvrdnju da Novosađani imaju pravo na grad i pravo da odlučuju kako će on izgledati. Ne interesuje ih ni to što će ovaj projekat predstavljati svojevrsni ekocid – uništavanje zaštićenih i strogo zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta. Ne mare ni za to što je Dunav međunarodno visokozaštićena reka i što ovakvi zahvati mogu da izazovu negativnu reakciju podunavskih zemalja, Dunavske komisije, Dunavskog biroa ili Internacionalne komisije za zaštitu Dunava. Hoće oni da stvore novi grad, koji će biti spomenik našeg vremena i u kojem će živeti i raditi nova klasa bogataša.
Ali, građani Telepa nisu više tako malodušni. Ne veruju doduše da će borba protiv „Novog Sada na vodi“ odneti pobedu, znaju dobro iz iskustva da uvek pobede oni koji imaju političku moć i novac. Ali, sada bar imaju neku nadu. Kada popiju, kažu da će telima braniti Šodroš.
Razlog za povratak nade su upravo građanske inicijative protiv ovog somnabulnog projekta. Jedna od njih je ona koja deluje pod imenom „Vidi, gari, ne može!“, a koja je praktično nastala na tribini koju su u septembru na potencijalnom „mestu zločina“”, na Šodrošu, organizovali mala telepska organizacija Centar za održive zajednice i pokret Novi optimizam. Na tribini je, procenjuje se, bilo 500-tinak ljudi, ali medijski odjek je bio mnogo veći. Potpisnik ovih redova je postao praktično „selebriti“ u svom „selu“, jer je bio moderator i jedan od organizatora rasprave, a komšije ga pozdravljaju uz reči podrške i ponudu da se i oni uključe u borbu protiv čudovišta koje će im oduzeti “Šociku” i ugroziti imovinu.
Inicijativu „Vidi, gari, ne može“ čine nevladine organizacije, javne ličnosti i opozicione političke stranke, i one su štampale novine u 30.000 primeraka koje su podelili Novosađanima, obaveštavajući ih o svim kontroverzama ovog projekta. Svakodnevno se skupljaju potpisi protiv „Novog Sada na vodi“, a do sada ih je prikupljeno bezmalo 10.000. Organizovana je i izložba fotografija Šodroša u centru grada, potom izložba šodroških akvarela čuvenog novosadskog, sada pokojnog novinara Lasla Tota. Bilo je tu i još nekih, drugih akcija. Nezavisno od ove inicijative, desetak novosadskih nevladinih organizacija je o projektu „Novi Sad na vodi“ obavestilo međunarodne organizacije za zaštitu Dunava i ambasade podunavskih zemalja u Beogradu.
Da li će ova inicijativa uspeti, da li će zaustaviti investitorsko-političkog džina u nameri da ostvari svoje interese? Najverovatnije neće, ali možda i hoće. A u tom „ali“ i u tom „možda“ se krije naše dostojanstvo i nada da ćemo nekada ipak od ove države napraviti nešto što je po meri građana.
Nedim Sejdinović
