Konformizam struke i strah građana
Pokret OŠFG više od godinu dana intenzivno se bavi aktivističkim radom u oblastima koje su u vezi sa temama prekomernih seča šuma Fruške gore, nesavesnog rada upravljača JP Nacionalni park Fruška gora, zakonskom regulativom koja se odnosi na zaštićena područja prirode i istraživačkim radom na terenu u Fruškogorskim šumama. U svom radu komuniciramo sa nadležnim institucijama, s obzirom da se aktivistički rad često dovršava podnošenjem najrazličitijih predstavki, a sve u obimu u kom nam to dozvoljava rad koji je isključivo volonterski. Za nas građanski aktivizam predstavlja delatnosti koje su povezane sa dosta izazova, jer predstavlja najviši nivo organizovanog društveno-angažovanog stava i delovanja pojedinaca i organizacija, a naročito u poludemokratskim društvima kao što je naše. Najveći izazovi su svakako ljudski resursi i to izraženi u deficitu ekološko-biološke, pravne i urbanističke struke koja bi bila spremna da se aktivno uključi ne samo konsultativno, već sa javnom podrškom i konkretnim doprinosom u dijalogu i konfrontacijama sa institucijama i donosiocima odluka.
Posebno veliki problem predstavljaju veoma izraženi konformizam struke i strah kod građana pa je upravo taj par ono što naglašavamo i ističemo kao glavne prepreke za jačanje i širenje svakog aktivizma, pa i onog ekološkog. Klasičan način na koji mediji pokrivaju ove teme, takođe je nezadovoljavajući, s obzirom da se ekološke teme pokrivaju sporadično i senzacionalistički i to uglavnom onda kada se neka katastrofa već desi. Kritičko i istraživačko novinarsto ovih tema kao da su isključeni i pritiska od strane medija na odgovorne i nadležne institucije i pojedince gotovo da i nema. Zbog toga smo sami rešili da se dodatno angažujemo i pokrenemo peticiju „Šume šume – Sačuvajmo šume Fruške gore“, zato što smo duboko ubeđeni da je peticija, bez obzira što u našem društvu ne proizvodi pravno dejstvo, odlična građanska platforma putem koje se eksplicitno izražava volja građana. I kako smo odlučili, tako smo i uradili: izašavši na ulice vojvođanskih (i još nekoliko gradova Srbije) i preko onlajn peticije prikupili smo ukupno 13.000 potpisa – od čega je njih 4.600 prikupljeno „peške“, na terenu – a sve to u vreme predizbornih aktivnosti i uz sva moguća ograničenja iz prethodnog perioda, zbog vanrednih mera usled pandemije.
Da bismo izbegli odbojan stav građana na ulici u samom startu, osmislili smo vizuelni identitet koji je bio, kako se ubrzo pokazalo, odlična prečica za prvi kontakt sa građanima. Na leđima smo nosilo drvo, potpuno isto kao logo Pokreta, što je kod ljudi izazvalo znatiželju i oduševljenje, i u startu rušilo barijera-stav koji je u većini slučajeva bio u stilu „niste stranka?“, „potpisaću ako nije politika“ i slično. Potpise smo prikupljali u Novom Sadu, Beogradu, Sremskim Karlovcima, Sremskoj Mitrovici, Bačkoj Palanci, Beočinu, Rumi, i u dva navrata u planinarskom domu na Stražilovu i u planinarskim treking akcijama na Fruškoj gori. S obzirom da smo u od janura meseca postali član mreže „Pošumimo Vojvodinu“, potpise su nam prikupljali i aktivisti iz nekoliko ekoloških udruženja, i to iz Vršca, Kovina, Rume i Sente. Ono ono što nam je uticalo na naš dodatni entuzijazam jeste situacija da su ljudi sami prikupljali potpise u svojim poslovnim i privatnim okruženjima i potom su nam ih dostavljali lično ili putem pošte.
Ako bismo svoj glavni utisak nakon ovog iskustva sumirali u jednoj rečenici, onda bi to bio utisak da ljudi nisu dovoljno informisani ni o tome da se prekomerno seku šume na Fruškoj gori, a još manje šta je glavni uzrok tome i ponajmanje o načinima rešavanja problema. U svakom prikupljanju imali smo pitanja u stilu „ko seče šume, zašto se seku šume, da li je to legalno ili nelegalno, ko je nadležan, zašto je Fruška gora zaštićena“. Takođe često postavljano pitanje u Novom Sadu je bilo „da li gradonačelnik zna šta se dešava na Fruškoj gori?” Ovakva pitanja su dobra ilustracija koliko posla je pred nama ekološkim aktivistima: da informišemo građane, edukujemo, razjasnimo nadležnosti i ovlašćenja više institucija koje su u vezi sa temom, i to pre svega na relaciji grad-pokrajina-republika. Dodatno, imamo i indikator koliko je država sa svojim institucijama zakazala u ovoj oblasti, pa sad ekološki aktivisti preuzimaju ulogu i edukatora javnosti, ali i kontrolora i korektora rada nadležnih institucija koje su potpuno zatajile kad je u pitanju očuvanje temeljnih vrednosti zaštićenih područja prirode.
Peticiju sa potpisima smo predali na sastanku sa rukovodiocem sektora za zaštićena područja prirode u Ministarstvu zaštite životne sredine 11.8.2020. u Beogradu. Tom prilikom nam je rečeno da ćemo dobiti odgovor po svim tačakama peticije kojih ima devet. Interesantna nam je bila opaska rukovodioca sektora Lidije Stevanović, da bi trebalo mnogo više „pritisnuti“ Pokrajinski zavod za zaštitu prirode da striktno radi svoj posao na ograničavanju svih onih aktivnosti (pre svega investitorskih) koje ugrožavaju zaštićena područja prirode, a oni vrlo fleksibilno i/ili pod investitorskim i političkim pritiscima izdaju uslove za zašitu prirode za raznorazne izgradnje koje narušavaju temeljne vrednosti prirode, i time dodatno ugrožavaju kvalitet života i čovekovu socijalno-ekološku potrebu da oko sebe ima šume i zdravu životnu sredinu.
I tako dolazimo do stava sa početka ovog teksta: u Novom Sadu se ekološko-biološka struka povukla iz instucija u duboku pozadinu i sada samozadovoljno, ali i frustrirano, sa visine sudi o (ne)stručnosti nas aktivista, pri čemu samonicijativno nisu ništa preduzeli da utiču na promene, da daju predloge sistemskih rešenja koja će zaista zaštititi nacionalne parkove, da revidiraju planske seče šuma u godišnjem programu Nacionalnog parka Fruška gora, a menadžment javnog preduzeća izlože kritičkom sudu kompetentnih, što bi sve moglo uticati na izmene javnih politika i prakse.
S druge strane, Ekološki aktivizam u Srbiji ipak jača i širi se kroz razne mreže podrške i solidarnosti na društvenim mrežama, kao i sve značajnijom prisutnošću ekoloških tema tj. problema u mejnstrim medijima. Ekološki aktivisti širom Srbije su rešeni da ne odustaju iako su manjina trenutno, a njihova snaga i potencijal širenja je u nestranačkoj opredeljenosti. Time politička dimenzija ovih društvenih aktivnosti u javnom prostoru ostaje na građanskoj platformi. Bežati od političke konotacije ekološkog aktivizma je pogrešno shvatanje i pristup, zato moramo stalno da ponavljamo da se mi bavimo politikom u značenju, da se mi građani bavimo konkretnim životom u državi koja svojim odlukama i politikom svaki dan ugrožava osnovno ljudsko pravo na zdravu životnu sredinu. Zato ne čudi što je količina našeg građanskog ekološkog aktivizma obrnuto srazmerna pasivnosti i korumpiranosti donosioca odluka i klijentelističkom odnosu institucija prema raznim investiorima pod čiji udar dolazi Fruška gora, ali i sva ostala zaštićena područja prirode i svi prirodni resursi Srbije.
