Virus slobode
Koliko ste puta, tokom proteklih decenija, kad se povede reč o različitim nepočinstvima ili zločinima ─ počinjenih prema ljudima, gradovima ili prirodi ─ čuli kako je „za sve kriva politika“? Takođe, koliko je zločina i zločinaca ostalo neotkriveno, samim tim i nesankcionisano, jer za tako nešto nije postojala famozna „politička volja“? Svedoci smo činjenice da je „zanimanje“ političar postalo sinonim za ljude bez skrupula, obraza, morala i, što je najporaznije, bez imalo osećaja za opšte dobro? U krajnjem ishodu, zabran politike postao je prostor u koji pošteni, moralni, obrazovani i stručni ljudi, vlastitog integriteta zarad, radije ne zalaze. Šta se, međutim, u međuvremenu dogodilo sa našim društvom? Njegovim institucijama? Na šta danas liče naši gradovi? Naše šume? Zaparložene njive? Reke u koje se u XXI veku još uvek uliva kanalizacija… I tako redom… Gotovo da nema oblasti koja nije potpuno zatrovana i razorena upravo ovakvim shvatanjem termina politika i političko koji se identifikuje, gotovo bez presedana, kao ogoljena žudnja za moći ─ pri tom lišena svake društvene i javne odgovornosti.
Političari, tačnije izborni pobednici, ovde se ponašaju kao da obezbeđivanjem (relativne) numeričke većine praktično postaju vlasnicima društva. Zato se valja zapitati: Kako (nam) se to dogodilo? Koliku odgovornost za sve snosimo mi kao građani? Tragom Jaspersove teze kako je u modernim društvima svaki čovek odgovoran za način na koji se (nad) njime vlada ─ saglasimo li se s činjenicom da su političari lako kvarljiva roba ─ fokus se prebacuje upravo na naše pasivno pristajanje, kojim postajemo saučesnici u destrukciji sopstvenog društva. Kao i za svaku bolest, lek, naravno, postoji ─ i on je u prelazu sa predstavničke na participativnu demokratiju. Postojeći politički koncept kojim mi kao birači delegiramo nekakve predstavnike (poslanike, odbornike…) koji bi u skupštinama trebalo da predstavljaju upravo nas i naše interese partokratskim načinom upravljanja društvom i svim njegovim resusrima se jednostavno raspao. Takozvani narodni predstavnici odavno ne predstavljaju ništa drugo i nikog drugog osim interesa vlastite političke klike. Participativna demokratija pak, zasnovana je na neposrednom učešću. Na zainteresovanosti. Na uključenosti samih građana ─ počev od nivoa mesne zajednice pa nadalje. A kako bi to trebalo da izgleda u praksi pokazuju sve brojnije i sve glasnije građanske inicijative aktivne u borbama za vodu, vazduh, zelenilo, gradove i šume. Drugačije mišljenje politike jedini je odgovor koji nam na pomenuta iskliznuća sistema kao slobodnim ljudima preostaje. Imamo li, dakle, kao građani, snage da politici kao neobuzdanoj sili destrukcije svega postojećeg suprotstavimo insistiranje na koncepciji politike kao vrline ─ neophodne za vršenje svake javne službe? Politike koju ćemo konačno početi da tretiramo kao instrument za popravku društva ─ a one koji je neposredno sprovode naterati da se bave javnim dobrom. Ma koliko uporne i glasne, uprkos sporadičnim uspesima ─ činjenica je da građanske inicijative još uvek nemaju dovoljno snage za iniciranje suštinskih, sistemskih promena. Da bi se to dogodilo ─ fališ još samo ti! Da, baš ti koji/koja ovo čitaš! Ti koji/koja na svaki urbicid, ekocid ili šumocid na društvenim mrežama ostavljaš besne smajlije ili zgrožene komentare, iščuđavajući se „kako je to uopšte moguće“. Ti koji/koja si večito na korak od odluke da se i sam/sama priključiš. Ovaj tekst trebalo bi da te osmeli upravo na taj korak ─ zato što svakako znaš za onu izreku o tome kako je da bi zlo pobedilo potrebno samo to da dobri ljudi ne učine ništa. Ne dozvoli da taj dobar čovek budeš upravo ti!
Sutra, kada poseku drveće i Frušku Goru, umesto Nacionalnog parka, pretvore u „Privatan posed“ i poligon za ispoljavanje političke bahatosti i ekonomske moći skorojevićevskih investitora ─ upravo ti bićeš ta(j) koji im je, svojim ćutanjem, simbolički obezbedio naftu za testere. Dozvoliš li da zaista izgrade Novi Sad na vodi ─ ti ćeš biti ta(j) koji će biti suodgovoran za to što je naš grad ostao bez pluća i ikakvog urbanističkog smisla zasnovanog na konceptu humanog stnovanja. Da, baš ti! Ne preterujem već pokušavam da te stavim pred ogledalo u kom ćeš ugledati odgovornu i hrabru osobu koja je rešila da više ne kalkuliše. Koju će biti sramota da se i dalje pravda kako „radi u državnoj firmi“ ili kako „ima decu“. Takvi izgovori jednostavno više ne rade. Ovo je (i) tvoja zemlja a suština aktuelnog istorijskog trenutka je upravo takva da više nemaš izgovor da ne učiniš nešto da ona bude uređenija, srećnija i bolja. Ako imaš decu ─ utoliko pre, upravo zbog njih! I nemoj skretati pogled ka onima koji su se predali, koji „nemaju vremena“, koji „gledaju svoja posla“, koji odustaju, prilagođavaju se i priklanjaju… Ako se priključiš ti, i njima će ponestati izgovori zato što se hrabrost i građanska svest ─ baš kao i strah ─ šire poput virusa. Vreme je, dakle, za virus Slobode!
