„Putin ne zna ni za jedan drugi rat osim za klasni“
Kako je rat (još jednom) učinio rusku komunističku partiju konzervativnom snagom? Zašto bi levica u Rusiji trebalo da učestvuje na opštinskim izborima? Hoće li se u Rusiji pojaviti masovni politički pokreti? Aleksandra Zapolski, aktivistkinja i profesorka sociologije, i Mihail Lobanov, suosnivač platforme „Nominacija” i predavač na moskovskom državnom univerzitetu, dele svoja predviđanja uoči septembarskih izbora.
– Kako je specijalna operacija promenila strategiju čitave opozicije, a posebno levog pokreta?
Mihail: Posle početka specijalne operacije, deo opozicije je odlučio da obustavi sve svoje planove i da sačeka. Mnoge grupe koje su postojale pre „Ne-rata“ (ironično pozivanje na zakonsku zabranu nazivanja rata ratom) nestale su iz javnog prostora. Na primer, neki aktivisti, timovi opštinskih odbornika, ljudi koji su želeli da postanu opštinski odbornici, očekivali su da tim Maksima Kaca (Maxim Katz1) iznese platformu za opštinske izbore ove godine. Ali Kac i njegov tim su pokazali da nisu voljni da deluju u uslovima specijalne operacije.
Mnogi pokreti i pojedici bili su izloženi političkoj represiji. Čak i oni koji su se tek sada aktivno angažovali u antiratnom pokretu završili su pred sudom kao krivično gonjeni i u istražnim zatvorima. Ovaj proces nije uticao samo na velike pokrete već i na male regionalne aktivističke grupe. Na primer, u Ufi su podignute optužbe protiv levičarskih aktivista – što je očigledna provokacija specijalnih snaga.
Postoje političke snage koje su godinama govorile da dolazi rat, a upravo sada bi mogle da izvuku neki politički profit iz svojih upozorenja. Za sada to ne vidimo i nije nužno da će to ikada učiniti. Mislim, na primer, na „Jabloko“ (Yabloko), najstariju liberalnu opozicionu stranku koja nikada nije doprinela antiratnom pokretu. Trenutna situacija je imala veliki uticaj na aktuelnu opštinsku izbornu kampanju: u poređenju sa 2017. godinom, broj kandidata za opštinske izbore u Moskvi je značajno smanjen.
– Mihail, na izborima za državnu Dumu 2021. godine, kandidovao si se kao kandidat KPRF-a (Komunistička partija Ruske federacije). Da li je danas moguće raditi sa KPRF-om? Kako se promenila pozicija i uloga ove stranke u odnosu na rat?
Mihail: Primer KPRF-a nam može pomoći da vidimo kako su se politika parlamentarnih partija i njihove pripreme za opštinske izbore promenile od početka „Ne-rata“. Videli smo kako su proganjani Navaljnijevi sledbenici, kako su uništavane nesistemske opozicione grupe. Nakon ovog poraza, ljudi su na kraju bili voljni da glasaju za kandidate KPRF-a u znak protesta. I KPRF je počeo da se pozicionira kao jedinstvena opoziciona platforma. Nastavila je da učestvuje na izborima kako bi očuvala svoj status sekundarne političke partije — gubitak je mogao dovesti do nestanka KPRF-a kao takvog.
U određenom trenutku predstavnici partija počeli su da privlače zanimljive nezavisne kandidate da predstavljaju KPRF na izborima. U tom cilju su počeli da ulažu više u okruge koje predstavlja jedan kandidat. Prava politička borba u ovim okruzima inspirisala je kandidate da rade kako bi uspeli na sledećim izborima. Ovaj rad je uticao na mnoge ljude: članove KPRF-a, potencijalne kandidate, predstavnike opozicije, koji su počeli da razmatraju glasanje za KPRF kao način učešća na izborima. Takvo iskustvo ne prolazi bez ikakvog traga. Mnogi od onih koji su bili u stranci ili u njenoj blizini shvatili su da su zaista ušli u borbu sa ruskim političkim režimom. Videli su da su neki od njihovih drugova bili podvrgnuti hapšenju ili represiji zbog svog političkog delovanja, ali da je, u isto vreme, podrška naroda postala opipljiva.
Mladi ljudi su počeli da ulaze u partiju. Stavovi starih partijskih aktivista počeli su da se menjaju. Program KPRF-a je počeo da se pomera ulevo, primetno je odstupanje od desno-konzervativne retorike. Ali aktuelna spoljnopolitička situacija u Rusiji dovela je sve ove promene u pitanje.
Sada vidimo da mnogi odbornici u regionalnim i lokalnim parlamentima koje je izabrao KPRF zauzimaju antiratne pozicije. U Moskvi među nezavisnim kandidatima za opštinske izbore, antiratne pozicije su u većini. Ali, rukovodstvo KPRF-a je najavilo podršku vojnim operacijama i politici Kremlja od samog početka specijalne operacije, ne razmišljajući o tome da napravi korak ka pokušaju da se suoči sa onim što se dešava. Istovremeno, članovi partije, pojedini ogranci, pa čak i pojedine regionalne Komsomol2 organizacije, odbili su da podrže stav rukovodstva.
„Ovde se bavimo opštinskim izborima, a ne politikom.“ Za njih opštinska kampanja nije mesto za politiku.
Da bi smanjio rizike od mogućeg raskola, KPRF je počeo da vrši pritisak na one koji su javno zauzeli antiratne pozicije. Neko vreme su imali dogovor da mogu da govore protiv rata, ali samo na individualnoj osnovi, ne kao grupa. Štaviše, tokom poslednjih pola godine, KPRF je prekinuo kontakte sa drugim opozicionim snagama koje govore protiv „Ne-rata“.
Organizovali smo platformu “Nominacija” koja može pomoći antiratnim kandidatima da ostvare pobedu na opštinskim izborima. Mnogi kandidati KPRF-a učestvuju na ovim izborima, a naša platforma može značajno da poboljša njihove šanse za uspeh. Ali izgleda da u KPRF-u nisu zainteresovani da njihovi kandidati ostvare dobre rezultate. Mnogi od njih odbijaju da komuniciraju sa nama. Kako se ispostavilo, stranka ovu odluku nije donela zvanično – to je niz odluka koje su doneli pojedinci.
– Kakvi su izgledi izborne politike danas?
Mihail: Koristimo izbore da mobilišemo učesnike prethodnih izbornih kampanja. Na žalost, ne postoji garancija da ćemo dobiti mandate, jer kandidati mogu biti uklonjeni sa izbora zbog administrativnih i krivičnih prijava, ali i od strane izbornih komisija. Ipak, mislim da moramo da izađemo na izbore, jer je smisao naših aktivnosti organizovanje timova i sticanje iskustva, što će se kasnije pretočiti u nešto drugo.
– Da li je rat uticao na urbani aktivizam i opštinske izbore? Mnogi opozicioni kandidati su sprečeni da učestvuju na izborima? Kakva je ovde strategija vlasti?
Mihail: Većina kandidata koji su se obratili našoj platformi je već registrovana. Sada vlast pribegava raznim strategijama da ih ukloni. U početnoj fazi, sama specijalna operacija, šok koji je rusko društvo doživelo u vezi sa njom, filtrirala je mnogo ljudi. Neki su odbili da učestvuju na izborima, drugi su smenjeni, a neki potencijalni kandidati su napustili Moskvu.
Sledeća faza je bilo zastrašivanje kandidata administrativnim prijavama, na primer, za isticanje ekstremističkih simbola. To je pogodilo nekoliko ljudi, pre svega one u kojima su nadležni videli potencijalne vođe komšijskih timova. Bilo šta može da se pretvori u optužbe: prikazivanje ekstremističkih simbola (kao što je uzvičnik sa logotipa Navaljnog), reference na projekat „Pametno glasanje“ (koji je pokrenuo Navaljni). Kandidati koji su suočeni sa ovim optužbama ne mogu da se kandiduju na izborima godinu dana.
Tokom ove druge etape, u periodu koji traje deset dana, vrši se filtriranje kandidata prilikom registracije onih koji su samopredloženi. Tokom ovog perioda drugi kandidat može osporiti registraciju (njegovog protivnika) putem suda. Kabinet gradonačelnika je imao svoje spojler kandidate: ljude sa istim prezimenima kao i aktuelni opštinski odbornici koji su dobili glasove greškama ljudi, ali i one koji su tužili druge kandidate preko advokata koji su nezakonito dobili uvid u dokumentaciju izbornih komisija. Štaviše, mladi kandidati su često odbijani na osnovu potpisa – grafolozi su u pojedinim okruzima izmišljali prekršaje u dokumentima koji su već bili potpisani.
To dosta košta opozicione kandidate, jer gube one ljude koji podržavaju izborne kampanje. Oni koji još nisu smenjeni verovatno će izaći na izbore, uostalom, vlasti ne preostaje mnogo mogućnosti da sada nekoga isključi. Najveći rizik sada trpe kandidati iz partija, jer su političke partije u Rusiji uvek bile izložene pritiscima vlasti. Postoji treća faza filtracije u kojoj partije mogu povući svoju podršku kandidatima. Pre specijalne operacije, očekivalo se da bi partije mogle da deluju slobodno i da biraju svoje kandidate na ovim izborima. One su se ponudile da pomognu kandidatima u procesu nominovanja, ali su onda od nadležnih dobili odgovarajuća uputstva i odbili su da ponude pomoć. To se dogodilo nekolicini kandidata koji su odlučili da traže nominaciju stranke „Novi ljudi“. U poslednjem trenutku im je odbijena nominacija na osnovu činjenice da su ti ljudi u nekom trenutku učestvovali u demonstracijama ili su se izjašnjavali protiv izborne prevare.
Aleksandra: Pojedini predstavnici partija koji su odbili da pomognu kandidatima rekli su: „Ovde se bavimo opštinskim izborima, a ne politikom.“ Za njih opštinska kampanja nije mesto za politiku.
Mihail: Vlasti imaju za cilj manji odziv na ovim izborima. Ova situacija se razlikuje od priprema za izbore za državnu Dumu ili od predsedničkih izbora, kada su zvaničnici zainteresovani za konkretne rezultate. Platforma „Nominacija“ je kreirana, između ostalog, da bi se povećao odziv na opštinskim izborima. Takođe pokušavamo da povežemo kandidate iz različitih četvrti sa planom za čitav grad. To nam omogućava da povećamo interesovanje za izbore.
Zabranjeno je nazivati „Ne-rat“ ratom, ali u stvarnosti imamo posla sa njim i njegovim klasnim aspektom.
– Mihail, dobili ste kaznu od 15 dana za objavu na VK (ruskoj društvenoj mreži Vkontakte) o tome kako će cena rata pasti na pleća najmanje prosperitetnog stanovništva. Zašto veruješ u to? Kakav je značaj društvene nejednakosti za tok ovog rata?
Mihail: Osuđen sam na administrativno hapšenje zbog konkretnih izjava: zbog diskreditacije zvaničnika i članova Vlade Ruske Federacije i, kako je pseudo-ekspertkinja rekla u svojim nalazima, za raspirivanje klasne mržnje. U samom postu piše da se vlast, predsednik i vlada staraju o interesima apsolutne manjine. Takođe sam opisao mere koje je vlada preduzela od početka specijalne operacije.
Prvo su ukinuli PDV za kupovinu zlatnih poluga. Jasno je da se to tiče veoma bogatih ljudi i nije važna za stanovništvo zemlje u celini. U ovom postu sam napisao da kada bi vlast zaista razmišljala o interesima ljudi koji od trenutka kada je počela SVO (specijalna vojna operacija) trpe inflaciju, rast cena namirnica, nedostupnost lekova, onda bi ukinula PDV na lekove i osnovne životne namirnice umesto PDV-a na zlato.
Drugo, vlast je velike bankarske investicije oslobodila poreza na prihod. Dugi niz godina takvi prinosi od kamata nisu bili oporezivani, ali je u jednom trenutku porez uveden, da bi ih na početku „Ne-rata“ odmah ukinuli. Ukidanje ovog poreza omogućava finansijski prosperitetnim ljudima da povećaju svoje prihode. Umesto ovoga, vlast je mogla da ukine porez na dohodak ljudima sa niskim platama i pomogne onima kojima svakih pet hiljada rubalja poreza znači. U situaciji specijalne operacije, zvaničnici razmišljaju samo o sopstvenim interesima i o tome kako da umnože svoje bogatstvo. Interesi ljudi nisu na dnevnom redu. U stvarnosti, Putin ne poznaje nijedan rat osim klasnog. Zabranjeno je nazivati „Ne-rat“ ratom, ali u stvarnosti imamo posla sa njim i njegovim klasnim aspektom.
Nadu u porast antiratnog raspoloženja daje i činjenica da je prva reakcija na početak „Ne-rata“ u našem društvu bila, uprkos svemu, antiratna.
– Ljudi čiji su prihodi bili niski već su počeli da osećaju da im se ekonomska situacija pogoršava. Da li ovaj faktor utiče na raspoloženje ljudi?
Mihail: Naravno, ono što se dešava će uticati, pre svega, na one koji žive od plate do plate. Pitanje je kako će se to tačno desiti i kakva će biti reakcija. Prema sociološkim istraživanjima (naravno, moramo uzeti u obzir nemogućnost objektivnosti u svim sociološkim istraživanjima koja se sprovode u Rusiji, posebno tokom SVO), važno je da je antiratno raspoloženje karakterističnije za ljude sa niskim primanjima i bez mogućnosti da štede, nego za ljude koji mogu da prežive privremeno smanjenje prihoda, jer to neće imati previše uticaja na njihov kvalitet života i potrošnju. Ali situacija bogatih, proratno orijentisanih ljudi može se iznenada promeniti. Nadali su se brzom završetku SVO – od toga je zavisila njihova spremnost da izdrže poteškoće. Ali dugotrajne vojne operacije i dugoročno pogoršanje ekonomske situacije mogu promeniti njihov položaj. Nadu u porast antiratnog raspoloženja daje i činjenica da je prva reakcija na početak „Ne-rata“ u našem društvu bila, uprkos svemu, antiratna.
– Ljudi sa niskim primanjima sada mogu da potpišu ugovor o vojnoj službi i za to dobiju pristojnu platu po ruskim standardima. Da li se ovo može smatrati načinom za poboljšanje ekonomske situacije siromašnih?
Mihail: Vidimo da to ne funkcioniše baš najbolje. Ljudi ne žure da idu u rat čak ni za veoma visoke plate. I dalje traže druge načine da prežive.
Aleksandra: Postoji bojazan da će pogoršana socio-ekonomska situacija malo doprineti tome da građani Rusije shvate pun užas ovoga što se dešava. Umesto toga, pogoršanje stanja će dovesti do još većeg povlačenja u sopstveni život i bazično preživljavanje. Ako ljudi sve svoje vreme posvete sastavljanju kraja s krajem, nema garancije da će imati snage i vremena da protestuju protiv onoga što se dešava u zemlji.
Mihail: S druge strane, pogoršanje situacije može dovesti do odlučnije akcije u određenim oblastima. Aktivisti mogu početi da traže da se plate isplaćuju na vreme ili da se preduzeća ne zatvaraju. To se, na primer, dogodilo u fabrici AvtoVaz u Iževsku. Društvo je steklo određeno iskustvo kolektivnog delovanja, čak i ako ono još nije dovoljno za masovni pokret. Ali u budućnosti ovo iskustvo može olakšati pojavu izolovanih ili čak organizovanih masovnih pokreta. Ima razloga za optimizam. Međutim, ne treba zaboraviti da politička represija može uticati i na ove pokrete.
– Oboje predajete na univerzitetu. Kako je rat uticao na vaš rad, da li ste se suočili sa nekim ograničenjima?
Aleksandra: Čudno je, ali nastava se na mnogo načina poboljšala, iako je profesorima i studentima bilo mnogo teže. Ljudi su, kako kažu, „jedva postizali“. Na času preko Zoom platforme, profesorica uključuje kameru i po njenom licu studenti vide da je plakala. Zatim isključuje kameru i nastavlja da komentariše slajdove. Ali sam nastavni proces kao da je dobio novo značenje. Kritička teorija, filozofija i društvene nauke odjednom su postale relevantne. Sve ovo, između ostalog, pomaže profesorima i studentima da se kroz razumevanje izbore sa užasom. I sami studenti osećaju tražnju za ovim predmetima, jer su shvatili da je svet komplikovan, ali da ga možemo unaprediti, ili bar razumeti. Moje kolege su takođe primetile da studenti pokazuju više interesovanja (za društvenu teoriju i nauke).
Ali u svim ostalim aspektima postalo je mnogo komplikovanije. Profesorima je neformalno savetovano da budu oprezni, jer bi studenti mogli da snime ono što govorimo. Zvaničnici univerziteta nam nisu zabranili da na času kažemo šta god smatramo prikladnim, ali su nas upozoravali na potencijalne opasnosti. Studentima je, zauzvrat, savetovano da kontaktiraju upravu univerziteta ako profesor stalno zauzima proukrajinski stav. Predavači su između sebe pokušavali da shvate šta se može, a šta ne može reći na času. Često se raspravljalo o alternativnim praksama izražavanja neslaganja sa onim što se dešavalo.
Na Ruskoj predsedničkoj akademiji za nacionalnu ekonomiju i javnu upravu, gde sam držala kurs, desio se jedan prilično značajan slučaj. Denis Grekov, nastavnik predmeta „Kritičko mišljenje“, otpušten je jer je napisao antiratnu objavu na svojoj fejsbuk stranici. Provladina profesorica je reagovala na svom Telegram kanalu, nakon čega je od Grekova zatraženo da podnese ostavku na lični zahtev. Dao je otkaz i napustio Rusiju. Možda je bilo i drugih slučajeva ove vrste, ali ovaj je dobio najviše publiciteta.
Mihail: Ja radim na Moskovskom državnom univerzitetu i nisam primetio nikakav dodatni pritisak koji bi univerzitet učinio represivnijim nego što je bio ranije. Uvek je postojala zabrinutost zbog provladinih aktivista koji rade za administraciju ili obaveštajnih službenika pri univerzitetu. U proteklih nekoliko godina bili smo suočeni sa još većim pritiskom na studente i zaposlene nego sada, pre svega zbog političkih skupova.
I dalje vlada prilično zagušljiva atmosfera. Ono što se dogodilo je bilo neviđeno, a meni lično je u početku bilo teško da bilo šta uradim. Takođe je bilo teško predavati u stanju depresije, iako ja predajem matematiku pa se tema specijalnih operacija nije pojavila u mojim časovima. Među važnim stvarima je to što je smanjen broj kontakata sa stranim kolegama. Ranije smo imali seminare sa profesorima koji su dolazili iz drugih zemalja. Sada strani naučnici ne učestvuju. Neke ruske kolege isključene su iz organizacionih komiteta međunarodnih konferencija. Mislim da će to dugoročno dovesti do egzodusa mladih ljudi iz ruske akademije. Naučnici će odbiti da nastave akademsku karijeru u Rusiji zbog nedostatka perspektive. Nakon početka rata, mnoge moje kolege su se preselile u inostranstvo ili planiraju da odu. Ako se ova takozvana „specijalna operacija“ nastavi, obrazovanje i nauka u Rusiji će se bez sumnje suočiti sa katastrofom.
Moje iskustvo je da javno zauzimanje stava pomaže da se prebrode ova teška vremena.
– Šta mislite o izgledima za istraživanje i obrazovanje s obzirom na izolaciju Rusije?
Aleksandra: Naučnici i istraživači će biti primorani da odu. Nije u pitanju samo opasnost od krivičnog gonjenja, već su tu i finansijski razlozi. Dobar stručnjak može da zaradi mnogo više na stranom univerzitetu nego na ruskom. Mislim da će mnoge ljude zbuniti i zakon o stranim agentima: govor na konferenciji u inostranstvu ili stažiranje može se posmatrati kao strani uticaj. Bavljenje naukom podrazumeva blisku saradnju sa međunarodnom akademskom zajednicom. Ako ova saradnja prestane, nauka u Rusiji će jednostavno nestati.
– Kako je moguće živeti i delovati usred cenzure i represije? Kako uspevate da održite dobro raspoloženje?
Mihail: Moje iskustvo je da javno zauzimanje stava pomaže da se prebrode ova teška vremena. Ima dosta primera ljudi koji su učestvovali u nevinim antiratnim akcijama i suočili se sa potpuno nesrazmernim posledicama. Ali činjenica da su zauzeli snažan javni stav im je pomogla i pomaže im da prebrode sve to. Svoju antiratnu opredeljenost na ovaj način su izrazili i oni koji su se javno zalagali za njih.
Od početka rata, mnogi ljudi su na gubitku, ne razumeju kako da žive sa ovim. Ljudima je teško, jer među njihovim poznanicima ima onih koji su ravnodušni prema onome što se dešava, ili onih koji zauzimaju proratni stav. Ali oni koji su zbunjeni moraju nešto da preduzmu. Aktivnosti i protesti pomažu u održavanju raspoloženja. Prakse kolektivnog angažovanja su važne. Ne moraju nužno da se bave ratom i političkom situacijom uopšte. Trenutno su svaki kolektivni napor, akcija i borba izuzetno dragoceni.
Aleksandra: Slažem se, svaka kolektivna akcija je potencijalni izvor podrške u ovoj situaciji. Na primer, to mi je pomoglo da učestvujem u mesečnim događajima za reciklažu. Mnogo više ljudi pojavilo se na ovim događajima u martu i aprilu nego prethodnih meseci, pošto ljudi nisu dolazili samo da odnesu svoje smeće u reciklažni centar, već prvenstveno da vide druge i razgovaraju sa njima. Bili smo u interakciji jedni sa drugima i sa volonterima, podelili smo svoja iskustva i mišljenja i, što je veoma važno, pronašli smo vezu.
– Da li ste zaprepašćeni pasivnošću građana Rusije, uprkos neposrednoj opasnosti od nuklearnog rata? Da li vidite bilo kakvu promenu u njihovim stavovima?
Aleksandra: Kada uhvatim sebe da žalim što se neko usudio da sedi u kafiću u tako teškom trenutku, pomislim da sam možda i ja isto tako sedela nekog drugog dana. Trudim se da ne osuđujem, jer susret sa prijateljima u kafiću može poslužiti kao psihološka podrška da ne poludite od onoga što se dešava. U Ukrajini i Rusiji se vodi isti rat, ali to su različite katastrofe, i nemoguće ih je porediti. U svakom od njih postoji drugačiji način delovanja da bi se preživelo.
Mihail: Ne znam kako ljudi sami sebe umiruju, ali čini mi se da rastući osećaj da se rat neće uskoro završiti može izazvati antiratna osećanja. Ne treba osuđivati pasivnost, jer se stavovi ljudi ne menjaju preko noći. Zadatak političara i aktivista sada je da traže opcije koje se mogu ponuditi društvu. Naš odgovor je podrška mrežama solidarnosti, pomoć izbeglicama i učešće u antiratnom pokretu.
Aleksandra: Ljudi veoma sporo menjaju svoje stavove, a te promene nisu toliko očigledne. Najčešće se čini da postoji ponor između ljudi sa različitim pozicijama. Ispostavilo se da imamo različite načine sagledavanja ovih katastrofalnih događaja. Neki ljudi se osećaju duboko uključenima i žele da urade nešto povodom toga, dok drugi pasivno čekaju da se sve završi. Možda je problem u tome što mnogi ljudi nisu spremni da podele ono što osećaju i misle.
Moglo bi se reći u kakvom su stanju ljudi posmatrajući njihova lica u metrou tokom marta i aprila, ali tada je malo ljudi razgovaralo jedni s drugima o tome šta se dešava. Aktivna diskusija se mogla videti samo u aktivističkoj zajednici. Ali čak i aktivisti u to vreme bukvalno nisu imali energije i morali su da se moralno i emocionalno prisile da nešto urade. U stvari, bilo je aktivista koji nisu zauzeli antiratni stav i ljudi koji nikada nisu bili aktivisti, ali su se javno protivili ratu.
– Kako doživljavate poznatu podelu Rusa na one koji su otišli i one koji su ostali?
Mihail: Apelovao bih na ljude u ove dve grupe da traže zajednički jezik. Vidimo da aktivističke kampanje uključuju i ljude koji su u Rusiji i one koji su otišli. Moramo se pobrinuti da ovo razdvajanje ne dovede do dodatnih linija tenzija ili raskola unutar aktivističkih zajednica. Oni koji su otišli na početku rata imali su svoje razloge. Događaji su se odvijali na potpuno nepredvidiv i brz način. Dubiozno je suditi i okrivljavati one koji su otišli ili ostali u Rusiji. Mnogi ne mogu da odu iz raznih razloga, uključujući i finansijske. Rasprava sa onima koji su otišli i koji sada zauzimaju prilično ekscentričnu poziciju van Rusije je, po mom mišljenju, kontraproduktivna.
– Da li je moguće definisati minimum i maksimum programa za levicu u Rusiji?
Aleksandra: Minimalni program je preživljavanje. Ali čak i to zahteva mnogo napornog rada. Sada je glavni izazov za levi pokret očuvanje mreža solidarnosti koje su građene godinama. Čak i njihovo održavanje znači privlačenje novih pristalica i stvaranje novih veza, kako bi se pomoglo pokretu da raste.
Mihail: U poslednje vreme je poraslo interesovanje za levičarske ideje u Rusiji. Važno je da se to dešava ne samo u akademskim krugovima, već i među aktivistima za ljudska prava i političkim aktivistima. Ne treba samo da održavamo ovaj trend, već da pokušamo da ga iskoristimo za povećanje organizacionog potencijala levičarskog pokreta. Ovo se prvenstveno može postići kroz masovne sindikalne, društvene i političke kampanje. Ovo uključuje i strategiju učešća na izborima.
Čini mi se da bi minimalni zadatak levice trebalo da bude uključivanje u borbu za hegemoniju u političkom i kulturnom životu. Maksimalni program je da promoviše pojavljivanje masovnih pokreta usmerenih na političke promene i da učestvuje u razvoju njihovih programa.
Preuzeto i prevedeno sa portala „Posle“: https://posle.media/language/en/new-home-2/
Prevod: GKP
1 Maksim Kac, član koordinacionog odbora ruske opozicije, bio je odbornik u jednoj od skupština opštine u Moskvi i osnivač Urban Project Foundation (prim. prev.).
2 Komsomol – Omladina KPRF-a (prim.prev.)
