Iz jednog razgovora sa Oliverom Radovanović
Posetili smo Oliveru Radovanović i sa njom razgovarali o građanskim inicijativama, civilnom društvu i politici. Povod za razgovor je problem koji imamo u Novom Sadu, a koji kao akteri građanskih inicijativa i ljudi koji su se udružili kako bi svoj angažman učinili održivim, smatramo ozbiljnim i teškim u situaciji u kojoj se nalazimo. Govorili smo o solidarnosti.
– Ja sam u prvi mah bila šokirana, jer jednostavno nisam mogla da verujem da građani mogu da izraze nesolidarnost sa dobrom građanskom inicijativom. A onda sam razmislila o tome ko su ti koji šire netrpeljivost i ko su ljudi koji šire odijum prema tako fragilnoj političkoj opoziciji, i ko su oni koji ih sada blate i odnose se prema njima kao prema kasti nedodirljivih, što je za mene fašizacija u izvesnom smislu. Ne možete vi upreti prstom u nekoga kada dođe da vas podrži i da kažete: „Marš, ti nisi dobrodošao!“ To građansko društvo ne radi.
Poslednjih godina građani Novog Sada pokreću inicijative povodom različitih problema u svom urbanom, ekološkom i socijalnom okruženju, a trenutno su aktivne novonaseljska inicijativa „Za zeleno Novo naselje“ i ona koja se okuplja u grupu na društvenoj mreži pod nazivom „Dunavac- Šodroš“. Ali kako smo imali priliku da se i sami uverimo, obe odbijaju podršku nekih organizacija čak i kada im je cilj isti. Inicijativa koja je prva pozvala na odbranu novosadskog priobalja od investitorskog urbanizma, zbog toga što pored organizacija civilnog društva okuplja i opozicione političke stranke, nailazi na otpor građana. Ono što je zabrinjavajuće je to što građani ne vide da je i onima čiju pomoć odbijaju potrebna podrška.
– Razmišljala sam zašto to rade, pogotovo što ja poznajem jedan deo tih ljudi. Te Telepčane. Upoznala sam ih. A onda su se u tu grupu uselili ljudi koji kao da su u tu grupu pali s neba i koji su čak, letos, kada sam ih direktno pitala da li bi se pridružili inicijativi da branimo Šodroš, rekli: „Nemam za to vremena.“
Olivera je inače stanovnica Telepa i nije želela da navede imena ljudi o kojima govori. Ni mi nismo želeli da pogađamo, iako smo već duže vreme uvereni da koncepti nisu dovoljni za orijentaciju u političkom prostoru. U pitanju su mišljenja ljudi, a ne koncepti, što u politici znači da su to onda imena i prezimena koja stoje iza reči i dela kojima politički prosotor i nastaje.
Građani, ili njihovi predstavnici – možda samo administratori facebook grupa – odbijaju da se solidarišu sa onima koji su spremni da politički postave problem i za to daju različita obrazloženja. Jednom su razlog tome opozicione stranke, pošto su one uvele principe investitorskog urbanizma u politiku upravljanja gradovima, a drugi put se razlog vidi u politici kao takvoj. Zbog toga su građani spremni da kažu da su građanske inicijative i manifestacije „građanski, a ne politički“ protesti. Postoje i oni koji politiku vide u svemu, ali koji zato gube iz vida da, tvrdeći da je ona život ili nešto svakodnevno, relativizuju političku organizaciju kao uslov mišljenja politike i političkog angažmana.
Olivera Radovanović je u jednom od svojih javnih nastupa izjavila da je upotreba reči politika upitna, ne samo u Novom Sadu, već i u Srbiji. Izjavila je i da greše oni koji misle da političarima nije mesto „u stvarima“ kao što su građanska neposlušnosti i građanski otpor. Nas je to navelo da postavimo sledeće pitanje: da li je političarima mesto u inicijativama koje se pokreću u ovom trenutku ili je ovo trenutak u kojem je mesto inicijativama među političarima? I koji od ova dva trenutka je po vama o politički?
– U principu su oba politička. Ali ja bih to spojila, jer ovo je vrlo ozbiljan trenutak u kojem se mi nalazimo, jer se nalazimo u jednom društvu koje je raspadnuto i to je metastaziralo, ili je možda gangrenozno, ali ne znamo koji kraj da odsečemo. Živimo u državi koja se samo simbolički može nazvati državom, a zapravo je jedna kriminalizovana organizacija koja upravlja našim životima i naravno da su svi oni koji žele da se suprotstave tome dobrodošli. Svakoj inicijativi koja želi promene i koja želi da se suprotstavi ovoj korumpiranoj kriminalnoj vlasti. U tom smislu svako ima pravo, i to je njegovo ljudsko pravo, da se opredeli za određenu politiku, ali koja naravno nije protiv „drugosti“, nego je politika koja se zalaže za doborbit društva i države. Svaki čovek ima, ja bih rekla, obavezu da se bavi politikom. Da se ne zavaravamo: uloga civilnog društva jeste politika. Na drugi način nego što je „prava politika“, kao što su političke partije, ali uloga civilnog društva je politika, zato što civilno društvo svojom ulogom utiče na promene. Civilno društvo je veoma fleksibilno. Mnogo je fleksibilnije od države i njenih aparata, njenih institucija. Civilno društvo može mnogo da doprinese promenama. I u tom smislu, Evropska unija, SAD, Kanada i zemlje u kojima je razvijen odnos prema civilnom društvu i svest o ulozi civilnog društva, zemlje su u kojoj su ljudi shvatili da bez učešća i uloge civilnog društva nema napretka.
Zabranu inicijativi „Vidi, gari, ne može“ da učestvuje u građanskim akcijama i protestima, ali i na stranicama grupa na društvenim mrežama, mi vidimo kao problem koji je ozbiljniji od onoga što se o njemu može reći kada se govori o karakterima i sujetama aktera. I Olivera i mi smo mišljenja da se u ovoj situaciji događa ukidanje političkih prava građana i da u tom procesu učestvuju i sami građani, bili oni toga svesni ili ne. Gradonačelnik Novog Sada svaki argument koji dolazi od ljudi i građana, a koji nije na ruku njemu i njegovim saradnicima u planiranju i upravljanju, naziva političkim u nameri da ga diskvalifikuje. Politika tako postaje mišljenje i stav koji nema svoju istinu ni vrednost čak i za same građane koji se zato okreću struci, a zapravo vlasti od koje očekuju milost i priznanje. Vlast to koristi tako što skriva svoje političko poreklo i osnovu, a posledice toga su dalekosežne. Najvažnija i najteža je ta što je i sama vlast depolitizovana. To je ono što smo razumeli iz reči naše sagovornice, ali i što sami pokušavamo artikulisati nastojeći da odbranimo pravo građana na političko organizovanje i udruživanje. Vlast bez politike je ili kriminalna ili ratna, a to je baš na našim prostorima i postalo nerazlučivo.
Olivera Radovanović predsednica je organizacije Zelena mreža Vojvodine, udruženja građana koje je osnovano 2001. godine sa ciljem da populariše i promoviše zaštitu životne sredine i održivi razvoj na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. U konceptu zaštite životne sredine i održivog razvoja Zelena mreža Vojvodne se fokusira na promovisanje održive poljoprivrede i ruralnog razvoja u Vojvodini. U okviru Zelene mreže Vojvodine nalazi se Ženska ruralna mreža Vojvodine koju čini 17 organizacija. Olivera je koordinatorka ove mreže.
Zelena mreža Vojvodine promoviše toleraniciju i demokratiju kao i nenasilno rešavanje konflikata. Jedan od prioriteta ZMV, pored „zelenih aktivnosti“ jeste razvoj svesti građanstva Vojvodine o neophodnsti mirne koegzistencije svih nacija, etničkih grupa i veropispovesti.
Sve do perioda 2015-2017. projekti ZMV bili su podržani, pored inostranih donatora, i od strane grada Novog Sada i pokrajinskih institucija. Od promene gradske i pokrajinske vlasti projekti ZMV nikada više nisu bili podržani od institucija u Srbiji/Vojvodini ili grada Novog Sada.
Svoj građanski aktivizam Olivera sada kanališe preko inicijative „Vidi, gari, ne može!“. Ova inicijativa je nastala kao reakcija na vidljive koruptivne pokušaje uzurpacije dunavskog priobalja čiji je jedan deo zaštićen zbog prirodnih staništa od nacionalnog interesa. Inicijativu čine pojedinci, druge građanske inicijative, udruženja građana i neke od opozicionih stranaka.
Koliko su danas značajne naše mesne zajednice?
I našu sagovornicu pitali smo ono famozno pitanje koje ćete slušati sve više: Šta biste uradili da ste predsednik (ili član) saveta mesne zajednice?
„Da sam član saveta mesne zajednice ja bih sazvala zbor mesne zajednice svih stanovnika i pitala ih šta žele. Naterala bih urbaniste da izađu sa svojim planovima urbanističkim i pitala ih o uređenju Telepa i naterala ih – a pozvala bih i gradonačelnika, i urbaniste i investitore – da odgovaraju pred građanima koji ovde žive, šta je to što oni planiraju. To je ono što se tiče moje MZ. Što se tiče drugih MZ, napravila bih jednu kampanju da sve MZ urade isto to i da ih nateramo da odgovaraju o našem životu u Novom Sadu i na šta se on sveo: kakav je prevoz? Kakvo je odnošenje smeća? Kakvo je stanje vode? Zagađenje, koje je strahovito loše. Zašto Novi Sad ostaje bez drveća? Zašto ne postoji više pomoći beskućnicima i zašto se grad više ne brine o sakupljačima sekundarnih sirovina? Ja, recimo, jako brinem – ako planiraju „novi Sad na vodi“, a tu je jedno veliko romsko naselje, tu su Aškalije, ljudi koji sakupljaju te sirovine, izuzetni ljudi i ja ih poznajem – šta će se desiti sa tim ljudima, gde će te porodice završiti? Mislim da će njih bezdušno raseliti, porušiti sve bagerom i raseliti ih i užasnuta sam time, jer to su ljudi koji će biti prvi na udaru. Eto, to bih ja, recimo, prvo uradila.“