Integralni intervju nakon tribine „Demokratski kapacitet opozicije“
Objavljujemo integralnu verziju pisanog intervjua Zorana Gajića iz GKP sa novinarom portala Moj Novi Sad, Dejanom Ignjićem, napravljenog nakon tribine „Demokratski kapacitet opozicije“ održane u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine 24. oktobra 2023. godine.
Koji je bio povod za organizovanje tribine „Demokratski kapacitet opozicije”?
Povod za održavanje tribine je izborna mobilizacija društva u kojoj opet nema prostora za rad na demokratskim reformama, što je verovatno i namera vladajućeg režima koji se održava na vlasti permanentnom kampanjom i vanrednim izborima, i to je već zabeležila Evropska komisija u svojim izveštajima. Problem demokratizacije, a sada vidimo i problem demokratije kao oblika vladanja je urgentno pitanje jer sve više ljudi od nje odustaje i gubi poverenje u sopstveni kapacitet da donosi političke odluke. Razloga je puno, ali je utisak za povod dovoljan. Sa druge strane, ni sa opozicijom se ne može razgovarati ni pregovarati o bilo čemu osim o kampanji i mobilizaciju za pobedu, tačnije, za obaranje ovog režima. Opravdanja za to je još više i ona su jasnija od razloga depolitizacije društva, iako je i jedno i drugo vredno mišljenja koje bi ih dovelo u vezu. Režim je kriminalan, odnarođen, ne zastupa interese političke zajednice i duboko je antidemokratski. Autoritaran je i liberalan u reakcionarnom smislu, što znači da je u pitanju vladavina nejednakosti i sloboda za manjinu koja seže do nekažnjivosti.
Ima li za stranke političkog prostora osim njihovog i njih samih kao političkih aktera u jednom društvu? Srpska napredna stranka je jasno dala do znanja da takvo nešto nije potrebno niti za nju poželjno, pa se mi pitamo da li se ova zaraza autoritarnošću i nasilništvom proširila i na sve ostale.
Šta podrazumeva predlog GKP da se očuva građanski karakter mesne samouprave?
Predlog nije samo načelan. Na terenu lokalne i mesne samouprave smo više od decenije, a tokom rada vraćali smo se i u prošlost te možemo kategorično tvrditi da se institucije lokalne i mesne samouprave urušavaju, odnosno, da se građanima ove države ukidaju stečene slobode i prava. Pravo na neposredno učešće u političkom životu je u osnovi demokratije jer je reč o vrednostima autonomije i samouprave koje se ne odnose samo na pojedince, već i na kolektivitete u kakvima pojedinci žive i rade. Mesna zajednica je takav kolektivitet, a sve se radi da se ona rastoči na pojedince, potrošače i glasače. Njene potrebe, koje nastaju kolektivnim životom, nisu od interesa onima koji žele apsolutnu vlast. Konkretno, nove odluke o mesnim zajednicama su i u Novom Sadu ukinule neposrednost izbora za savete mesnih zajednica i formalno. Do sada je to vladajuća stranka činila nepoštovanjem zakona, a sada to kršenje pretvara u normu odlukama. Novi Sad je poslednji u nizu u kojem je građanima uskraćeno pravo da predlažu komšije, stanovnike svoje mesne zajednice, i da kao predlagači budu i članovi biračkih odbora. To znači da više nemaju pristup izbornom procesu, a da bi nekoga predložili biće potrebno da imaju onoliko kandidata koliko je i mesta za savete predviđeno. Ukratko, proporcionalni izborni sistem – koji važi za stranačko nadmetanje – nametnut je i građanima. A drugim rečima: nema politike izvan partijske organizacije i mobilizacije. Zato i postavljamo pitanje demokratskog kapaciteta stranaka, što se u obliku pitanja može iskazati: Imaju li stranke, demokratske, kapacitet da zaista demokratizuju društvo i naprave prostor za drugo od sebe? Ima li za stranke političkog prostora osim njihovog i njih samih kao političkih aktera u jednom društvu? Srpska napredna stranka je jasno dala do znanja da takvo nešto nije potrebno niti za nju poželjno, pa se mi pitamo da li se ova zaraza autoritarnošću i nasilništvom proširila i na sve ostale.
Da li su opozicione stranke upoznate sa vašim predlogom, kako su reagovale?
Upoznate su sasvim sigurno, pošto mi javno delujemo a stranke prate rad nevladinih organizacija bolje nego mediji. Čak i nezavisni ne mare za rad nezavisnih ljudi (medija i organizacija) u ovom društvu. No mi smo u kampanji izgradnje platforme za zagovaranje odbrane garađanskog karaktera mesnih zajednica i razgovaramo sa opozicionim strankama. Sa vladajućom više nemamo šta da pričamo jer smo sve rekli jedni drugima još 2017, kada se SNS vratio na fabrička podešavanja. Pisali smo i izveštavali o tome redovno, pa koga zanima može uvek da pročita na našim portalima i u štampanim izdanjima naših glasila. Sve je javno i dostupno. Samo oduzima vreme, pa je pitanje hoće li se čuti i pročitati nešto ili se samo dobacuje iz mraka i negoduje.
Zar nije u interesu opozicije da podstiče ljude da se brane kako znaju i umeju i da se brane na svim planovima na kojima im se uskraćuju prava i da se pozivaju na zakone koje imaju a koji im odgovaraju?
Kako god, razgovaramo samo sa opozicijom i njima iznosimo naš predlog. Napismeno, štampano i za stolom kroz diskusiju. Pozivamo i druge aktere da nam se pridruže (građane i nevladine organizacije) jer sami nismo u stanju da menjamo zakon o lokalnoj samoupravi, a mesnoj zajednici vratimo status ustavne kategorije. Taj proces će potrajati i zahtevaće dosta rada da se sroči izveštaj o njemu, što podrazumeva masu događaja, susreta, tekstova, saopštenja, komentara, apela i dokumenata (video, audio). Što je još važnije, taj proces se ne završava. Stvarnost se menja, ljudi dolaze i odlaze (ne samo na vlast i sa vlasti), pa se već zna da u politici uvek započinjete iznova. Ono što je stabilno je teren na kome se nalazite, a organizacioni formati, život i procesi koji se na njemu odvijaju, menjaju se dok god ga ima. E mi smo sada u opasnosti da nestane taj teren, čitava jedna politička sfera, čitava jedan pravna oblast, što za ljude znači čitav jedan svet i polje delovanja i mogućnosti uticaja na život kakav žele živeti. Proces potiskivanja je globalan – ljude teraju, sele i raseljavaju mimo njihove volje i uprkos političkim zajednicama kojima su čuvali teritorije koje su naseljavali. No takvo potiskivanje se odvija i kroz potiskivanje iz institucija, a to se događa oduzmanjem prava. Građanskih, što znači političkih.
Imaju li one uopšte interes da javno kažu da su izbori za MZ građanski, a ne stranački?
E tu sad postoji jedan problem, za koji nisam siguran da mogu jasno da ga izrazim, ali da pokušam. Mislim da stranke, a to smo i na tribini mogli videti, brkaju registre u kojima se odvija politički rad i komunikacija sa ljudima, da ne kažem sa javnošću. Najpre su se požalili da nemaju medije, e da zato ne mogu da prošire svoje ideje i programe – kao da se politički rad svodi na javno oglašavanje. Izborna mobilizacija i može da prođe, čak su mediji i dovoljni da se ljudi odluče da izađu na izbore – naravno, uslov je da postoje slobodni mediji – ali organizacija i širenje jedne politike se odvija među ljudima, u direktnoj komunikaciji sa njima i direktnom i otvorenom zagovaranju i pozivanju na akciju. Rečju, valja se ubeđivati. Međutim, stranački predstavnici se reklamiraju i kada razgovaraju, a onda češće objašnjavaju kako misle da stvari stoje, a ređe tragaju za mogućim među ljudima sa kojima su u kontaktu. Na tribini smo zato mogli čuti da nema ništa od mesnih zajednica i angažmana u njima dok se vlast ne promeni. Ali uvek je situacija dramatična – za stranke koje pretenduju na vlast, drama smenjivanja i obaranja nekoga sa vlasti je redovna pojava. I održavanje na vlasti, razume se. Juče sam to i prigovorio: zar nije u interesu opozicije da podstiče ljude da se brane kako znaju i umeju i da se brane na svim planovima na kojima im se uskraćuju prava i da se pozivaju na zakone koje imaju a koji im odgovaraju? Ne, nesvesno se širi defetizam, ali samo zato što se želi biti „objektivan“. Objektivno sagledavanje stvarnosti nije za politiku. Politika se tiče subjektivnog i mogućeg u datoj situaciji. Ako neko nešto želi, treba videti sa njim kako to i da se ostvari, a ne da mu se kaže: „ništa od toga, čoveče, dok sve ne promenimo!“ To ne mobiliše ljude. A ne vide ni da bi i mobilizaciju i organizovane akcije mogli tretirati kao svojevrstan medij. Ok, nismo svi mediolozi, pa se ne moramo i na taj način ubeđivati.
Imaju li građani volje da neposredno učestvuju u političkom životu i žele li građani građanske mesne zajednice?
Međutim, kako je to znao reći Bruno Latur, ljudi bolje čine nego što o tome izveštavaju. Kada smo imali kampanju za mesne zajednice, demokratske stranke – tada Ne davimo Beograd i Demokratska stranka – dale su punu podršku i javno se obavezale da će mesne zajednice ostaviti građanima i da se neće spuštati na mesni nivo svojim organizacionim i mobilizacijskim kapacitetima. I to je bilo ohrabrujuće. Sada, kada nema akcije, razumljivo je da počinju sa promišljanjem i premišljanjem, jer razmišljaju o opozicionom potencijalu građana koji su spremni da izlaze na izbore, pa zašto onda kao opozicija ne bi izašli i na izbore za mesne zajednice. Čuli smo i argumente tipa: „a kad ovi odu, e onda ćemo vratiti mesne zajednice građanima“. U ovom trenutku, takođe kažu, građanima treba omogućiti da kao partijski osvešćeni i opredeljeni izađu i na izbore za mesne zajednice, jer na te izbore SNS izlazi u punoj ratnoj i mobilizacijskoj opremi. Nije vreme za stambene zajednice, entuzijaste i inovatore, sanjare i zgubidane koji bi da se bave javim poslom jer nemaju pametnijeg. Kako razgovarati sa strankama kada su u zanosu borbe?
Kako građane zainteresovati za mesne zajednice?
I ovo tvoje pitanje se politički, a ne samo logički nameće: Imaju li građani volje da neposredno učestvuju u političkom životu i žele li građani građanske mesne zajednice? Naše je iskustvo negativno. Ne žele. Još uvek. Čak i kada su u Novom Sadu izašli građani kao nezavisni kandidati i suprotstavili se hegemoniji SNS-a, oni su se sami ređali na liste. I mi im to nismo prigovarali u tom momentu jer smo i sami bili u borbenom zanosu. Komotnije je bilo kandidovati se kada znaš da nisi sam, a onda i sakupljati potpise tako što ćeš odjednom sakupljati potpise na štandovima i hvatati komšije u prolazu, na ulici. Prava mesna samouprava je kada sam ideš, sa svojim predlagačem, i od vrata do vrata tražiš podršku i potpise komšija, a taj broj nije velik. Dvadeset potpisa je bilo dovoljno. Zato su Naprednjaci i uveli obavezu overavanja potpisa. Međutim, na sastavljanje lista ih niko ne mora terati, dovoljno je to što će ih izložiti riziku da se vlasti predstave kao opozicija sa ambicijom da osvajaju vlast, a ne da kao građani vode svoju mesnu zajednicu na neposredan, dakle ne-stranački način. Prema tome, problem kapaciteta, demokratskog kapaciteta nije pitanje samo za stranke, već najpre za građane same.
Koliko ste to uspeli pre dve godine?
Mislim da sam ti odgovorio. Kao organizacija nismo uspeli, a građani misle da jesu. O tome smo pisali i posvetili tom iskustvu čitav broj Biltena Stanar i možete ga pročitati. Tamo je do u detalje, gotovo etnografski, opisan proces kroz koji smo prošli i kako smo se proveli.
Iz današnje perspektive, šta su pokazali izbori za Savete MZ u Novom Sadu pre dve godine?
Nemamo kontakt sa „oslobođenim mesnim zajednicama“ na Limanima jer su i one za našu organizaciju postale kao i naprednjačke. Komuniciramo formalno i preko zahteva za informacijama od javnog značaja. Razišli smo se usput. Čitaće onaj koga zanima. Došlo je do ostranačenja svih neformalnih inicijativa građana koje su pokretane u lokalu a aktivisti i njihove komšije su se svrstali na liste građanskih pokreta i stranaka koje su nastajale. Sve je to u opoziciji – bar se tome nadamo – ali im je retorika i nastup svakako stranački i nimalo samoupravni. Tu i tamo po koji pojedinac, Aleksandar Lazarević je govorio na tribini i on je čovek sa integritetom. On razume šta govorimo i spreman je da menja mišljenje koliko i da brani svoje i kada se sa nama ne slaže. Na tribini smo uspeli da razmenimo argumente i on je prihvatio naš predlog. Da li će neko iz „oslobođenih mesnih zajednica“ sazvati zborove građana i staviti na dnevni red statute koji se čekaju – a u pripremi su i sigurno će biti na štetu građana – ostaje da vidimo. Nemamo više mogućnost da razgovaramo i da ubeđujemo savete direktno, pa zato to radimo javno i preko ljudi sa kojima se da razgovarati. Uostalom, bili ste pristuni i sve ste čuli.
Da li su tri nezavisne MZ suštinski uradile nešto za ove dve godine i pokazale razliku u odnosu na MZ gde vladajaću stranka ima većinu?
Mislim da su „oslobođene mesne zajednice“ napravile dosta pomaka i unapredile rad mesne zajednice. Najpre, podigle su svest građana o važnosti i potrebi za njima, a koju ljudi ne prepoznaju iako je bolno osećaju i podnose. Sazivali su zborove i preduzimali neke akcije. Bolje će se oni predstaviti, jer mi vodimo računa samo o političkom aspektu mesne samouprave, a ne i o socijalnom ili komunalnom. Sasvim sigurno su otvorili mesne zajednice za ljude i spremni su da sa njima razgovaraju na načini koji je drugačiji od naprednjačkog. Sugerisali smo na koje teme treba sazivati zborove i oni su to ili odbijali, ili činili sa odlaganjem, ali to pripisujem našem sukobu. Najpre nisu imali petlju da sazovu zbor građana posle nasilnog i noćnog krečenja fasada trobojkama, a kao argument su iznosili da se plaše da im naprednjaci i njihove bande ne dođu na zbor i ne izglasaju da fasade kreče naprednjački jurišnici, u šta je zaista teško poverovati. Uveren sam i da trpe razne pritiske od strane vlasti i koliko pamtim bilo je napada na imovinu članova saveta. Prema tome, nema se tu šta reći – naprednjačkoj vlasti smeta sve što nije ona i pod njenom kontrolom. Ali evo, i ovom prilikom ih pozivam da sazovu zborove građana povodom javnog uvida u nacrte statuta, izglasavanja i njihovog usvajanja i da na zborovima sačuvaju važeće statute ili bar odredbe koje garantuju neposredno učešće građana i na izborima za savete građana – da sačuvaju pravo da predlagači budu članovi proširenih biračkih odbora, odnosno, posmatrači. Odluke su dovoljno opšte da se propadanje može zaustaviti na nivou statuta mesne zajednice. To je poslednja linija odbrane. Ako ništa drugo, bila bi to odlična opoziciona mobilizacija, jer, istini za volju, pod ovakvim režimom, malo je prostora za drugačiju politiku od opozicione.
—
Foto: GKP
