Nomen est omen


           
INTERVJUI  Dalibor Stupar Objavljeno: 18. 08. 2023.

JELENA JERINIĆ: Suštinsko nerazumevanje pojma mesne samouprave

Mesne zajednice danas su potpuno marginalizovane. Ta marginalizacija je proizvod sveukupne centralizacije započete tokom devedesetih godina a nastavljene i tokom nekoliko prethodnih. Vraćanje mesne samouprave u Ustav, pored simboličnog značaja, pokrenulo bi i izmenu propisa, ali najvažnija za njen opstanak jeste edukacija građana o značaju mesne samouprave za njihov život,  ocenjuje u intervjuu za Stanar profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu i narodna poslanica Zeleno-levog fronta Jelena Jerinić.

Na prethodnim izborima za mesne zajednice u mnogim lokalnim samoupravama promenenjen je način kandidovanja, posmatranje toka izbora i samog učešća građana na njima. Između ostalog, u brojnim lokalnim samoupravama bila je obavezna overa potpisa za svakog kandidata, čime su se građani, za razliku od vladajuće SNS, našli u podređenom položaju. U nekima nije bilo moguće imati posmatrača na biračkom mestu.

Jerinić podseća da se okvir za mesnu samoupravu nalazi u Zakonu o lokalnoj samoupravi koji je menjan 2018. godine, te da je na talasu tih izmena, odnosno usklađivanja sa njima došlo i do promene lokalnih akata. Izmene Zakona predstavljene su kao usklađivanje sa praksom Ustavnog suda, dodaje.

– Ustavni sud je stavio van snage odredbe, statute i lokalne odluke više opština i gradova, jer su bile nezakonite, a među njima su bile i one koje su na primer predviđale izbor organa mesne zajednice bez učešća građana ili, recimo, raspuštanje organa mesne samouprave od strane izvršnih organa opštine.

Zakon o lokalnoj samoupravi sada sadrži detaljnije odredbe o mesnoj samoupravi, među kojima su odredbe o međusobnim odnosima organa mesne samouprave i organa opštine ili grada koje su slične onima koje uređuju odnose organa lokalne samouprave i organa centralne vlasti.

Međutim, Zakon nije predvideo način sprovođenja izbora za mesne zajednice, odnosno tu materiju prepustio je aktima o osnivanju mesnih zajednica (tj. odluka skupština opština ili gradova), čime je otvorio prostor da one same odaberu i varijantu izbornog sistema i druga pravila u vezi sa kandidovanjem i sprovođenjem izbora. Međutim, u tome one nemaju potpunu slobodu, jer moraju slediti opšta pravila našeg izbornog prava, odnosno principe opšteg i jednakog izbornog prava. Da li konkretne odluke ove principe zadovoljavaju pitanje je za Ustavni sud.

Moj utisak da sećanja na mesne zajednice, kakve su nekada postojale, blede i da to ide u prilog onima koji su trenutno na vlasti.

Pored izbornih pravila, koja danas zapravo podrazumevaju čist proporcionalni izborni sistem umesto većinskog gde bi se građani lično svojim imenom i prezimenom kandidovali, prethodnih godina su i same ingerencije MZ smanjivane i ukidane. Kakvo je Vaše mišljenje o ulozi mesnih zajednica u političkom sistemu Srbije? Ima li njihovo postojanje uopšte ima ikakav smisao?

– Moj utisak, ne samo kao pravnice, već i kao građanke koja je odrastala u sistemu u kome su mesne zajednice imale značajnu ulogu i bile, u najmanju ruku, mesto okupljanja, je da su danas mesne zajednice u potpunosti marginalizovane. Ja sam odrasla na Novom Beogradu, u Mesnoj zajednici „Neretva“ koja više ne postoji, a čini mi se da moje komšije i komšinice danas i ne znaju gde se nalaze prostorije najbliže mesne zajednice. Ova marginalizacija proizvod je sveukupne centralizacije koja je započeta sredinom devedesetih, a nakon veoma kratkog perioda početkom 2000-ih, nastavljena je i poslednjih godina.

Čini se da ni građanima u velikoj meri nije jasna uloga mesne samouprave, pa onda i nemaju potrebu da se za nju bore?

Moj utisak da sećanja na mesne zajednice, kakve su nekada postojale, blede i da to ide u prilog onima koji su trenutno na vlasti. Da bi građani i građanke ove promene tražili, tako što će se samoorganizovati i insistirati na korišćenju postojećih mehanizama i na odgovornosti za njihovo sabotiranje ili eventualne nezakonitosti u njihovoj primeni, prvo ih treba edukovati o tome šta je mesna samouprava i zbog čega je ona važna.

Pitanje je i da li su one uopšte mesna samouprava u kojoj građani ispoljavaju sopstvene interese ili tek nekakvo telo koje služi za partijsku mobilizaciju?

– Pomalo je apsurdno i to da su, mnoge opštine i gradovi koji su se, do pre nekoliko godina, dok Srpska napredna stranka nije zaposela pozicije na svim nivoima vlasti (i danas faktički upravlja čitavom lokalnom samoupravom u Srbiji, pokrajinskim i centralnim nivoom vlasti), zalagale za veću decentralizaciju, svoje šire nadležnosti i izvore finansira, sprovodile centralizaciju na svojoj teritoriji, ne uvažavajući dovoljno značaj mesne samouprave. Mesne zajednice su, u najboljem slučaju, služile za organizovanje zborova građana ili konsultovanje u procesu usvajanja budžeta, ali nisu suštinski bile mesta odlučivanja. Može se reći da je to posledica, sa jedne strane, suštinskog nerazumevanja pojma mesne samouprave, a sa druge strane nastojanja lokalnih vlasti da mesne zajednice stave pod svoju kontrolu.

Da li je ovo masovno menjanje odluka o mesnim zajednicama sprovedeno na nivou lokalne samouprave smišljeno kao način da se mesna samouprava jednom za svagda uništi, možda čak i ukine? Da li uopšte takve odluke mogu biti iznad zakona koji, ipak, prepoznaje mesne zajednice?

– Ne bih mogla da tvrdim da je to rezultat nekakve osmišljenje kampanje, jer bi to podrazumevalo dogovor velikog broja opština i gradova, a čini mi se da ta vrsta koordinacije i dalje ne postoji. Sa druge strane, moglo bi se tvrditi da imajući u vidu da lokalni nivo vlasti danas faktički kontroliše ista politička snaga, da su takva rešenja u velikom broju opština i gradova rezultat „prepisivanja“ istih modela, što nije retkost u praksi naše lokalne samouprave. To se posebno dešava kada dođe do izmena zakona koji zahtevaju usklađivanje lokalnih akata u relativno kratkim rokovima, kao što su u ovom slučaju izmene Zakona o lokalnoj samoupravi, koje se nisu odnosile samo na odredbe o mesnoj samoupravi.

Kako je moguće izbeći dalje derogiranje položaja MZ odlukama koje donose lokalne samouprave?

– U teoriji, mogla bih da kažem da bi se to moglo postići aktivnijim učešćem građana i građanki u procesu donošenja tih odluka, odnosno upotrebno mehanizama učešća (kao što je npr. narodna inicijativa), kako bi došlo do izmene usvojenih odluka. To bi podrazumevalo, pre svega, da su građani upoznati sa činjenicom da se takvi akti uopšte donose, odnosno da budu upoznati sa suštinom problema. Čak i tada, ovakvi pokušaji kod nas često ostaju bez efekta (na bilo kom nivou vlasti).

Druga opcija bila bi obraćanje Ustavnom sudu inicijativama za ocenu zakonitosti lokalnih akata, s tim što treba imati u vidu da treba čekati dugo na odluku Ustavnog suda, kao i na činjenicu da je sasvim moguće da Ustavni sud izabere da odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi tumači isključivo tekstualno, ne ulazeći u suštinu mesne samouprave, odnosno da se zadovolji činjenicom da Zakon dozvoljava organima opštine ili grada da samostalno uredi neka pitanja.

Treća opcija je promena lokalne vlasti, što bi podrazumevalo da nove većine u lokalnim skupštinama žele da unaprede položaj mesne samouprave.

Naš Ustav je umnogome manjkav i kada je u pitanju lokalna samouprava. Na primer, on nije usklađen u potpunosti sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.

Da li bi vraćanje mesnih zajednica u Ustav bilo svrsishodno, odnosno brana njihovom nestanku?

– Naš Ustav je umnogome manjkav i kada je u pitanju lokalna samouprava. Na primer, on nije usklađen u potpunosti sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi jer ne sadrži adekvatno određenje principa supsidijarnosti. Nema naznaka da će se te ustavne odredbe u skorije vreme menjati. Naravno, vraćanje mesne samouprave u Ustav imalo bi, ne samo simbolični značaj, već bi pokrenulo i izmenu propisa – zakona, a zatim i lokalnih propisa. Naravno, ustavne odredbe o mesnoj samoupravi bile bi samo načelne i ne bi ulazile u detalje uređenja mesne samouprave.

Da li bi takav položaj garantovao i građanima pravo na njihovu mesnu samoupravu, a preko nje i sve ostale mehanizme koje građanima stoje na raspolaganju u borbi za sopstvene interese (referendum, zbor građana, samodoprinos…)?

– Ovi mehanizmi već su garantovani Ustavom i uređeni su Zakonom o lokalnoj samoupravi, Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. Ne bi bilo dobro pokušavati da se nedostaci u zakonu „ispravljaju“ ili nadomešćuju ustavnim odredbama. Ili da se to čini sa nedovoljno dobrom ili efikasnom praksom.

Značaj mesnih zajednica različit je u selima i u gradovima. Treba li možda u Zakonu o lokalnoj samoupravi definisati i konkretne razlike između seoskih i gradskih mesnih zajednica, samim tim i njihove ingerencije?

– To bi bilo dobro. Generalno, naš sistem lokalne samouprave je monotipski, ne razlikuje u dovoljnoj meri čak ni opštine i gradove, a ne čini to ni kada su u pitanja urbana i ruralna područja unutar jedinica lokalne samouprave. Takve razlike su postojale u našem sistemu, do sredine 50-ih godina prošlog veka, pa ne bi trebalo ići daleko da bi se našli adekvatni modeli.

Razlike između seoskih i gradskih jedinica mesne samouprave (ili razlikovanje po nekom drugom kriterijumu) prepoznaje i Zakon o lokalnoj samoupravi, koji tu razliku pominje i izričito, ali takođe previđa i da se neki poslovi mogu poveriti svim ili samo nekim mesnim zajednicama, što faktički dovodi do njihovog različitog položaja.

Postoje li možda neke ingerencije lokalne samouprave koje bi trebalo spustiti na nivo mesnih zajednica? Koje i šta bi takav potez doneo građanima?

– Kako opštine i gradovi imaju slobodu da odlučuju o tome koje će od svojih izvornih nadležnosti poveriti mesnim zajednicama, ta rešenja su različita. Istraživači koji su analizirali i ranije lokalne odluke o mesnim zajednicama primetili su da skupštine opština „vrlo rado“ mesnim zajednicama poveravanju neke poslove iz svog delokruga (npr. održavanje pijaca, javnih površina, lokalnih puteva, rasvete, grobalja i sahranjivanja, domova kulture itd), ali to čine bez obezbeđivanja sredstava koja su potrebna za njihovo obavljanje što čitavu stvar čini besmislenom.

Tome treba dodati i činjenicu da mesne zajednice nemaju svoje zaposlene, odnosno nemaju svoju administraciju koja je neophodna za vršenje bilo kakvih nadležnosti, već Zakon jedino predviđa da im u tome opština pruža pomoć, što znači da zaposlenim u opštinskoj upravi to nije jedini posao, niti odgovaraju organima mesne zajednice.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh