Nomen est omen


           
INTERVJUI  Dalibor Stupar Objavljeno: 30. 12. 2022.

Politička elita konsenzusom abolira Miloševićevu i Šešeljevu politiku o Kosovu

Blokade na Kosovu i „balvan revolucije“, zapravo su manifestacija i epilog podrške politici Miloševića i Šešelja prema Kosovu, koje se nije odrekla nijedna od prethodnih vlada. Ukoliko tenzije eskaliraju, nije daleko čak ni mogućnost da Srbi sa Kosova dožive sudbinu krajiških Srba i napuste Kosovo jer im je život tamo postao nemoguć, ocenio je u razgovoru za naš portal lider Građanskog demokratskog foruma (GDF) Zoran Vuletić. Sa druge strane, dodaje, i opozicija je na istom tragu i umesto da sprovodi jasnu politiku za koju je dobila mandat građana, ona svojim ponašanjem oslikava konsenzus koji po ovom pitanju vlada već decenijama u srpskom društvu.

Komentarišući višenedeljne blokade na graničnim prelazima i podizanje borbene gotovosti koja je u jednom trenutku dovela do toga da u blizini Jarinja bude raspoređeno šest haubica, Vuletić ocenjuje da je to sve deo igrokaza vlasti. Najbolje se to, dodaje, videlo u specijalnj emisiji TV Pink, u kojoj su gostovali „propagandisti režima“ i u kojoj su iz vlasti stigle ozbiljne pretnje, kroz nastup poslanika SNS Vladimira Đukanovića.

– Đukanović je izgovorio opasne stvari na koje ne bismo smeli da ćutimo ili da pređemo preko toga. On je, u svom radikalskom zanosu, valjda kako je davnih dana vodio na Radio Fokusu one radikalske emisije, obraćajući se premijeru Kosova na prilično ružan način, rekao da Srbija mora da pošalje odgovor i da će, ukoliko bilo šta oni budu uradili, odgovor biti spržena zemlja na Kosovu.

To je ono što obećava Vladimir Đukanović, advokat, predsednik Odbora za pravosuđe pred kojim sudije i tužioci trepere poslednjih godina, jer od njega zavisi ko će biti izabran i reizabran. Kada takva osoba na takav način preti, imajući u vidu šta je sve Srbija radila prethodnih 30 godina i zašto je sebe dovela u takvu situaciju, ja ne znam ko ovde može da ostane normalan i da se ne zapita šta se to više događa i ima li više kraja toj propaloj i izgubljenoj politici.

Jesu li haubice i pojačana borbena gotovost pokazatelj da stara taktika blokada nije urodila plodom, da su sada bili prinuđeni da idu malo dalje?

– Mi imamo kontinuitet te politike i te blokade nisu ništa novo. Setite se zapaljenih Jarinja i Brnjaka. To je bila neka druga vlast, ali su na isti način manifestovali svoje nezadovoljstvo blokadama tih graničnih prelaza.

Kako se i na koji način pre toga Koštuničina vlada odnosila na temu Kosova i problemima s Kosovom? Svi oni na neki neverovatan način, počev od Koštunice, Tadića, Vučića, Dačića, Nikolića, svih oni aboliraju Šešelja i Miloševića i potvrđuju tu njihovu lobotomiju koju su izvršili nad narodom i građanima kako smo mi pobedili na Kosovu.

Naravno, nikome na pamet ne pada da objasni zašto smo mi uopšte ratovali i zašto smo bili izloženi i bombardovanju, tako da je to svojevrsna abolicija Šešelja i Miloševića. I mi sada imamo epiloge takve politike, takve laži i takvog mita.

OTRGNUTI SE OD RUSKE PROPAGANDE

Mart se pominje kao potencijalni sledeći datum prelomni trenutak, hoće li vlast sada iskoristiti ovaj period da se malo pregrupiše?

– Mislim da nije realno da do marta ili aprila dođe do nekog konačnog pravno obavezujućeg sporazuma. Nemamo nijedan pokazatelj koji bi mogao da potkrepi tako nešto, a u uslovima gde se na ovakav način dižu tenzije, dogovor koji bi bio iznuđen i potpisan ne bi mnogo ni značio.

Mislim da taj potpis mora da bude posledica neke potpuno mirnije situacije, gde će, pre svega Srbima, da se objasni šta se desilo devedesetih godina, šta se desilo 1999. godine i zbog čega smo mi to bombardovani i ratovali sa NATO paktom.

Tek onda, kad se to bude objasnilo, koliko god to bude trajalo, a to nije nemoguće objasniti ukoliko se promene okolnosti, ukoliko izađemo iz zone uticaja Rusije i ruske propagande, to nije nemoguće građanima Srbije objasniti u nekoliko meseci ili u pola godine. Ne mislim da su ovde baš toliko nerazumni građani, ali neophodno je da to čini čitav establišment.

A u suprotnom će ovo da nam se obije o glavu?

– Nama se već uveliko obija o glavu sve to, obija nam se o glavu nekvalitetnim i besperspektivnim životom. Pogledajte rezultate poslednjeg popisa, dobrim delom su i zbog takve politike rezultati popisa. To što građani nisu svesni da se između ostalog plaća cena, to je nešto drugo, nema ko ni da ih obavesti. Ni ovi, da kažem opozicioni mediji, ne prilaze toj temi ni blizu onako kako bi morali prići.

Pogledajte poslednje ankete koje kažu da 80 posto mladih planira svoju budućnost tako što će da napusti zemlju. Roditelji ih u tome podržavaju, a istovremeno imate ankete koje pokazuju da 80 procenata građana podržava Putina u agresiji na Ukrajinu. Pa onda, kada spojimo ta dva podatka šta možemo da očekujemo kad ti roditelji koji podržavaju Putina, podržavaju da on baci atomsku bombu na neki London ili Berlin, tamo gde hoće da pošalju decu? O čemu mi onda ovde pričamo?

Mi ovde imamo jedno otupelo društvo koje uopšte više ne može da lični interes artikuliše kroz politički stav, a kamoli kroz glasanje kad izađe na izbore.

Tu cenu mi već uveliko plaćamo onako kako sam opisao, ali nismo, čini mi se, daleko ni od toga da nerazumevajući momenat, vreme i svet u kome živimo, danas posebno ne razumemo imajući u vidu ovaj rat u Ukrajini, da ćemo da se približimo sudbini krajiških Srba 1995. godine. Nije daleko od toga, ukoliko situacija dalje eskalira kroz barikade, da se lepo Srbi pokupe odozdo sa Kosova, da im dole postane nemoguć život u nekoj budućnosti.

Njih uopšte ljudi ne zanimaju.

ČIJE SU NAŠE GRANICE

Vlast javno tvrdi da ne postoje nikakve granice, a onda na njima zaustavlja svoje desničare ili maltretira Radu Trajković? Kako je moguće da te činjenice ne dopiru do šire javnosti i da ona konačno ne shvati da je priča o nezavisnosti Kosova gotova?

– Sa ove naše strane, srpska država pokazuje da je uopšte ne zanimaju građani, ni srpske nacionalnosti na Kosovu, a kamoli da je zanimaju i albanski i srpski i svi svi drugi građani koji žive na Kosovu. Njih samo zanima da se ne vidi i ne kaže – eto, epilog je da je Kosovo nezavisna država. Samo ih to zanima, i da imaju makar za šta da se uhvate kako bi dokazali da je to i dalje srpska teritorija. Njih uopšte ljudi ne zanimaju.

Sa takvim nerazumevanjem vremena i sveta u kome živimo, u eri ljudskih prava, u eri interesa pojedinca, gde nacionalno i nacionalizam postaju zaista pase, mi živimo taj život kao vrhunski nacionalni interes. Šta onda u takvim uslovima i takvim okolnostima mogu da očekuju? Džaba dokazivati da države Srbije na Kosovu nema kad to ne želi niko ni da čuje ni da vidi.

VUČIĆ PORFIRIJEV SVETI PETAR

Možda bismo mogli da razumemo stav vlasti kada to govori jer je reč praktično o istoj vlasti koja je do svega i dovela, ali kako razmišlja njihov prosečan glasač kada čuje da je Vulin zaustavljen na Merdaru ili da je patrijarh Porfirije vraćen sa „administrativnog prelaza“? Da li se iko od njih zapita – čekaj, kako može neko da mu zabrani da ode do svoje kuće u Pećkoj patrijaršiji ako je Kosovo i dalje naša teritorija?

– To se događa 15-20 godina. Toliko to traje da naši zvaničnici, funkcioneri koji zahtevaju da uđu na Kosovo, to mogu da urade samo ako dobiju dozvolu prištinskih vlasti. I ja sam siguran da tu činjenicu znaju svi građani Srbije i nema tog medijskog mraka, kojim se pravda sve i svašta u Srbiji, koji bi to pokrio. Sad ja postavljam pitanje: zbog čega građani Srbije odbijaju da tu prostu činjenicu, koju znaju, na ispravan način shvate i da daju makar sami sebi odgovor šta se to sa nama dogodilo? Ja to ne mogu da razumem, iskreno.

Mislim da je bilo mnogo lakše objasniti javnosti 2001. ili 2002. šta se to sa nama dogodilo, dok je sve još bilo sveže. Ali sada, kada imamo promenjeno pet-šest različitih vlasti, različitih stranaka, takozvanih evropejaca, raznoraznih demokrata, i kada su oni svi od reda podržavali Miloševićevu i Šešeljevu retoriku, branili zapravo njihovu politiku kroz svoje odluke od 2004. pa na dalje, mi imamo ovaj epilog gde je narod s pravom zbunjen i kaže – šta se ovo događa, svi su i dalje protiv nas.

Možda građani ne žele da preispituju i sopstvenu odgovornost?

– Nije to od juče, nije sad prvi put. Meni je mnogo interesantnije ovo oko patrijarha. Kad je izabran, ta procedura je nalagala da se ustoliči u Pećkoj patrijaršiji, pa su odložili na neki neodređeni period. I ja sam pozdravio tu odluku i što nisu insistirali, što nisu podizali tenzije na tu temu u to vreme.

Ali sada dolazimo do novog paradoksa – znači, mogao si da odložiš ustoličenje s razlogom da ne bi podizao tenzije, a sada u sred najveće tenzije koju imamo u poslednjih godinu-dve dana, ti baš hoćeš da ideš na Kosovo? Pa šta si očekivao, da će sad da te puste, a nisu te pustili kad nije bilo takvih tenzija da se ustoličiš u Pećkoj patrijaršiji?

Onda dolazimo do toga da patrijarh apsolutno nije autonoman. Očigledno je da je patrijarhov Sveti Petar Aleksandar Vučić i da mu on kaže – sad traži da ideš, da malo još pojačaš ove tenzije, da napravimo specijalnu emisiju na Pinku oko svih tih stvari, i nek’ tamo dole neko ispuca nekakve rafale… Prosto, igraju se svi vatrom, a kad to radi patrijarh Porfirije, možete da zamislite koliko su tek neodgovorni svi ovi drugi? Uostalom, šta možemo od Porfirija drugo i da očekujemo, znajući na šta je spreman?

Na društvenim mrežama je odmah usledilo pitanje što ne ode helikopterom kao na Cetinje što je išao?

– Da, ako je Kosovo tvoja država, zašto ne odeš na taj način?

Mi ovde nazivamo Kosovo lažnom državom, a ja kažem da je na Kosovu Srbija lažna država.

I čije je onda Kosovo?

– U današnjim okolnostima mi imamo mnogo više argumenata da kažemo da je Kosovo nezavisnija država od Srbije. Kosovo ima jasnu politiku, svoju političku agendu – Kosovo želi da ide u Evropsku uniju, Kosovo želi apsolutno jasno da se svrsta na zapadnu stranu, da ide u toj proceduri najbrže do EU, a najbrži put jeste članstvom u NATO-u.

Oni žele da idu i u Ujedinjene nacije, ali dokaz njihove nezavisnosti nije članstvo u UN. U Ujedinjenim nacijama ne morate da budete da biste bili država. Savezna republika Jugoslavija je bila izbačena iz UN, ali je bila država. Imala je svoju teritoriju, neki narod koji živi na toj teritoriji, organizovanu vlast, znale su joj se granice. E, to Kosovo sada zna, a Srbija ne zna.

Srbija ne zna ni gde počinje ni gde se završava. Srbija očigledno ima neraščišćene račune sa svim svojim susedima i to vuče iz devedesetih godina. Pošto je to tako, imajući u vidu sve ovo što smo do sada pričali, Srbije nema na Kosovu. To je najveći problem da narod ovde shvati. Mi ovde nazivamo Kosovo lažnom državom, a ja kažem da je na Kosovu Srbija lažna država.

NATERATI PARTIJE DA PRIZNAJU KOSOVO

Ispada da je danas priznati nešto što svi vidimo, priznati da na sred sobe stoji slon, zahteva nekakvu posebnu hrabrost iako je u pitanju samo zdrav razum? Zašto mislite da je to tako i zašto ste vi onda jedan od retkih koji je kontra i upire prstom u tog slona?

– Nisam ja kontra, ja samo govorim stvari onako kako ih vidim. Meni je jako žao što u parlamentu Srbije, od 250 poslanika, jedino o ovim temama ispravno diskutuje Šaip Kamberi. Nismo videli nijednog drugog poslanika u septembarskoj raspravi o Kosovu da je nešto drugačije rekao. Ili su ćutali ili bežali u one teme koje njima odgovaraju. Dobacivali su lopticu jedan drugom, opozicija vlasti, na neke nebitrne teme kako bi izgledalo kako su oni oštro konfrontirani. Ali, kada pogledate politiku prema Kosovu, šta se sve predlaže, to je apsolutni konsenzus.

Kada pogledate politiku prema Crnoj Gori – konsenzus, kad pogledate politiku prema Bosni i Dodiku – apsolutni konsenzus. Pogledajte kako Kosovo komentariše najgrađanskiji opozicioni deo. Pogledajte šta je Savo Manojlović izjavio o premijeru Kurtiju. I, šta se razlikuje izjava Save Manojlovića u odnosu na Ljubu Karana i Dragana J. Vučićevića, koji je siktao u specijalnoj emisiji na Pinku? Nema nikakve razlike.

I, je l’ onda to ta perspektiva i razumevanje mladog, perspektivnog Save Manojlovića? Je l’ to ono što nam on nudi? Izvinite, Vučić nam to isto nudi, pre toga nam nudio i Tadić, i tako i prolazimo, i tako će i oni proći.

Politički povratak Nebojše Zelenovića, lidera Zajedno, bile su njegove čuvene tri tačke: novi ljudi u politici; nema šta više opozicija da se krije, opozicija mora da se uključi u predlog rešavanja Kosova i u pregovore oko Kosova; nema više četiri stuba Moskva, Peking, Brisel, Vašington. Ja sam to odmah podržao, taj jednostavan i tačan stav.

Međutim, kad sad vidite njegove diskusije o svemu tome, on priča o predizborima, o svežem vazduhu, o Rio Tintu. I još dodatno kaže ne znamo šta je na stolu. Pa šta je na stolu? Kaže, treba da se dogovorimo sa partnerima sa Zapada.

Slažem se, treba da se dogovorimo sa partnerima sa Zapada, ali kad sedneš za sto sa partnerima sa Zapada, ti sediš sa ljudima koji su odavno priznali nezavisno Kosovo i za njih je Kosovo, u statusnom smislu, završena priča. I kakav ti dogovor možeš da očekuješ sa Nemačkom, sa Amerikom, Francuskom, Britanijom? S kim ćeš da se dogovaraš, a ne znamo šta je na stolu?

Ako ti ne znaš šta je na stolu, a tražio si podršku između ostalog i sa takvim stavom, i dobio si je u građanskom delu društva, a sad bežiš od toga, kakvu perspektivu nam ti onda nudiš?

Vi ne morate da budete na vlasti da biste pomerali neke tokove u životu, u državi u kojoj se bavite politikom.

Ako bi dovoljan broj građana svesno i savesno počeo da prihvata i javno govori o toj činjenici da se Kosovo izmaklo iz domena Srbije i da je nezavisno, da li bi onda i te partije konačno bile prinuđene da, kada već pažljivo prate javno mnjenje, počnu otvorenije da pričaju o nezavisnosti Kosova? Da li je uopšte tako nešto moguće u Srbiji sa ovakvom medijskom slikom i propagandnom mašinerijom koja radi, kako ste rekli, već 30 godina?

– Bi. Kada bi počeo malo da se otvara u medijima taj deo prostora i kada bi bilo vidljivo da građani to mogu da razumeju, da je realnost jedno i da život mora da ide dalje, siguran sam da bi. Posebno ovaj deo opozicionih partija.

I to je ono što je njihova glavna slabost – ne shvataju uopšte svoju ulogu u društvu. Vi ne morate da budete na vlasti da biste pomerali neke tokove u životu, u državi u kojoj se bavite politikom. Dovoljno je iz opozicije da budete principijelni, da imate jasne stavove, ne da zamajavate građane.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh