Razgovor sa Sonjom Brkić: Danas građani na ulici moraju da ukazuju na propuste izbornih organa
Predsednički, parlamentarni i lokalni izbori u pojedinim opštinama i gradovima su prošli. Izborna kampanja je utihnula, ali se nastavio igrokaz oko formiranja republičke i beogradske vlasti. Kao nikad do sada obeležili su ih niz nepravilnosti, pomalo neverovatnih i inovativnih, čak i s primesama krivičnog dela, iako neki uporno tvrde da je izborni proces protekao u fer i u demokratskoj atmosferi.
Republička izborna komisija (RIK) se, umesto obraćanja javnosti, povukla u odaje da ih zaštiti policija od silnih glasačkih listića, predsednik Srbije je obavio njihov posao, rezultati su danima tabu tema, opozicija je bez konkretnih procenata slavila, tugovala i bunila se. Potpuna šizofrenija ili predstava za narod?
I dok građani još uvek ne znaju ko će zasesti u fotelje vlasti, a glasovi se i dalje broje, razgovoramo sa Sonjom Brkić koja je ceo radni vek provela u izbornim procesima. Naša sagovornica je bila sudija Opštinskog suda, predsednica Okružnog suda u Novom Sadu, članica Visokog saveta pravosuđa Srbije, ali i predsednica Vrhovnog suda. Takođe, na čelu RIK-a je bila godinama.
Od kada učestvujete u izbornim procesima?
Od prvih dana sudijskog staža, tamo sedamdeset i neke godine prošlog veka, pa do odlaska u penziju, učestvovala sam u radu izbornih tela na mnogo izbora. Bila sam Titov sudija, pa Miloševićev, onda sudija za vreme DOS-a, a i posle tog perioda. Bez obzira što sam sudija, drugo zanimanje mi je bilo rad na izborima. Izborno pravo je oblast koja je meni zanimljiva. Velike su razlike u pravosuđu, u tim vremenima, za vreme „ono“ i u ovo vreme. U Titovo vreme, sudije su po zakonu bile obavezne da sprovode izbore, i bile su članovi izbornih komisija. Kasnije se to menjalo. Prestala je da bude obaveza, pa sudije nisu htele da rade na izborima. Mnogo posla, nije zanimljivo, dosta njih nije spremno da preuzme odgovornost i da se svrstava, a što može da se vidi kada se glasa.
Kako su izbori izgledali u vreme socijalizma?
U Titovo vreme je dan izbora bio praznik, u pravom smislu reči. Govorim da je atmosfera bila takva, uopšte ne vrednujem sistem. Danas ovi diletanti, ne znam kako da ih nazovem, govore o prazniku demokratije, a ovo danas je sve samo ne to. Onda je bila opšta radost i veselje jer su ljudi izlazili masovno na birališta, izlaznost tada nije bila upitna. Verovatno je bilo i onih koji nisu bili zadovoljni,
koji su prisiljeni da glasaju, postojala je autocenzura i neka vrsta straha, ali ne u smislu kakav strah danas vlada. Iako nije bilo višestrančja, izbori su se sprovodili na mnogo nivoa, od veća mesnih zajednica, preko raznih samoupavnih interesnih zajednica (SIZ) do saveznih izbora. Svi na listi su bili komunisti, a glasalo se za osobe, ne za partije.
Nije postojala izborna kampanja?
Postojale su izborne komisije i birački odbori. Opštinska izborna komisija je imala dužnosti kao i sada, a i da obezbedi što veću izlaznost, valjda je to značilo nešto. To nisu radili partijski funkcioneri, nego je posao organizovala izborna komisija. Ondašnji uspeh izbora se ogledao u izlaznosti na izbore. Zato su po troje aktivista koje odredi komisija obilazili stanove građana i obaveštavali ih da se održavaju izbori. Nije bilo nikakve evidencije, to nije bilo ni vrbovanje ljudi, niti kupovina glasova, a ni ptitisak. Šta god ko mislio o tom vremenu, ovo je bilo faktičko stanje. Bilo je mnogo posla jer je za jedno mesto konkurisalo mnogo ljudi. Nije posao izborne komisije samo da broji. To se radi na biračkim mestima. Komisije utvrđuju zbirni rezultat i vode računa da se procedura sprovede po zakonu. Vremenom se to
izvitoperilo.
Sada građani na ulici moraju da ukazuju na propuste izbornih organa, umesto da ih utvrde i poprave oni koji su za to nadležni.
Onda stiže vladavina Slobodana Miloševića?
I dalje sam bila sudija, nisam se bavila politikom ni na koji način, ali mi je sestra Olga Skakun bila u Demokratskoj stranci. Tada, ne da nisam bila član neke izborne komisije, nego ni na vrata komisije nisam mogla da dođem. Znalo se koje sudije su pristalice Miloševićevog režima, oni su bili u izbornim komisijama, a vremenom bi postali i članovi Socijalističke partije Srbije. Pošto nisam bila u tom društvu i ekipi, počela sam da radim nešto što nije dozvoljeno, radila sam na izborima kao član u proširenom sastavu izborne komisije ispred DS-a. Tada su mogli da me proglase članom DS-a, iako nisam. Počeli su drugačije da me gledaju. Naravno, među sudijama je bilo članova SPS-a, ali to nije bio problem, gledalo se na to drugačije.
Zbog čega ste se odlučili na takav potez?
Radila sam tako jer smatram da izbori moraju da se sprovedu kako zakon nalaže, a i sestra je dosta uticala. Na početku devedesetih godina bila sam jako protiv opozicije. Nisam mislila da rade kako treba, a i stalno su optuživali „komunjare“ za sve. Mi smo iz partizanske porodice i sad komunisti odjednom ne valjaju. Vremenom sam shvatila šta se dešava i počela da razmišljam racionalno.
O kakvoj vrsti pritiska i nipodaštavanja je reč?
Kod sudija se jasno zna kako se napreduje u službi, to je poznato i propisano. Dva puta nisam izabrana u Okružni sud, iako je rečeno da treba da konkurišem jer je vreme da napredujem. Kada nisam izabrana ni treći put znala sam da to nije bilo slučajno. Kako bi saznala razlog, otišla sam kod ministra pravde Aranđela Markićevića. On mi je saopštio da to nije slučajno, da do daljnjeg ne računam da ću napredovati u službi i biti birana za sudiju Okružnog suda, da nema napredovanja, da mi niko ništa ne zamera, da je to sve zbog sestre i njene opozicione političke karijere. Na kraju me je nagovarao da ne napuštam sudstvo, ubedio me je da sam potencijal i da će moje vreme doći, da ću postići sve što želim. Bila sam mu zahvalna zbog lepih reči i dobronamernog ponašanja. Bio je socijalista.
I šta ste onda uradili?
Počela sam da piskaram po novinama i govorim na skupovima sudija, ali uvek i samo o problemima u pravosuđu. Sudija je mogao da govori javno o tome, a ne o politici. Nisam propuštala priliku da diskutujem i pokažem kako je loše stanje u sudstvu. Predsednik suda mi je pretio da ću biti razrešena zbog političke aktivnosti i tri puta sam bila u postupku razrešenja, ali se nije desilo da budem razrešena. Kasnije sam saznala da su novosadski advokati iz redova socijalista i radikala smatrali da nije dobra odluka da me se reše u sudu i, eto, spasili su me tri puta. Predsednika suda su naposletku razrešili socijalisti, njegova partija.
Zbog čega su vaše kolege jednostavno okretale glavu na drugu stranu?
Sudije ćute jer ih opšti interes ne interesuje. Uopšte nemaju široku i jasnu svest o društvu.
Neće da se bave drugim stvarima sem strukom. Svoje vreme i znanje ulažu u osnovni posao sudije, suđenje i stručni rad. To je korisnije i bezbednije polje delovanja. Vremenom neki ne mogu da izdrže pa se angažuju, a neki se povlače, ćute i čekaju bolja vremena.
Svi ističu vaše zasluge za pobedu opozicije na lokalnim izborima u
Novom Sadu 1996. godine?
Ja nisam stranački čovek, ali sam kroz rad na izborima mogla da vidim kako se ponašaju partijski članovi biračkih odbora i kako stranke funkcionišu. Postojala je razlika između DS-a i drugih stranaka u pogledu organizovanosti i obučenosti za izbore. Pritom, malo je naivno, ali je tačno da su lokalni izbori 1996. godine u Novom Sadu prošli mirno dok je u Beogradu bio pakao. Gospođa Savka Gojković (majka Maje Gojković, prim.aut) i ja, sedele smo na džakovima sa glasačkim listićima skoro celu noć, sve dok rezultati glasanja nisu bili konačni i dok pobeda opozicije nije verifikovana. Nas dve nismo imale ništa zajedničko, osim što smo htele da se izbori sprovedu kako treba i nismo dozvolile da nas neko prevari. Bila je dojava da će neko iz skupštinske službe pokušati da iskoristi i promeni sadržinu
vreća sa izbornim materijalom.
Zar nije vlast mogla na putu do Skupštine grada da pretumba glasačke listiće?
Izborni materijal se uvek prati od biračkog mesta do Gradske izborne komisije (GIK) i teško je poverovati da su negde mogli odneti i preraditi rezultat. Naravno da to nije nemoguće, ali to je već krivično delo, a ne momenat koji se definiše kao krađa i prevara. Ako ništa drugo, prošireni sastav biračkog odbora bi signalizirao da su džakovi nekud odneti. Oni koji čuvaju glasove u GIK-u mogu da porade na materijalu, nešto promene, sklone, dodaju… U tom momentu postoje kombinacije, a mi smo to sprečili.
Od tada je prošlo 30 godina, a izbori 3. aprila nisu baš sjajno organizovani?
Mislim da glavni razlog za to nije centralizacija, nego Beograd pati od jedne boljke, a to je nedostatak discipline i organizacije. Mnogo je improvizacije i onoga što se zove „lako ćemo”, a u strogim procedurama kao što je izborni proces nema mesta za tako nešto. Ovo što se desilo u Beogradu je rezultat apsolutne dezorganizacije, to je rezultat rada onih koji su zaduženi za organizovanje i sprovođenje izbora, a to je vlast na svim nivoima. Opozicija ni na koji način ne
može da se izbori sa takvim problemom. Šta god da se uradi, kako god da se organizuje ne može se dovoljno snažno i uspešno suprostaviti. Jedan dobar primer je zatvaranje biračkih mesta i uskraćivanje prava da se glasaju birači koji su došli do 20 sati. Ako je istina da je toliko mesta zatvoreno nepropisno to je više od kršenja procedure, izbori se na tim biračkim mestima moraju poništiti. Ostaje nedoumica da li su izbori ovako organizovani namerno ili je loša organizacija jer je takva država.
Takve stvari se nisu dešavale ranijih godina?
Nisu jer nije bila tolika izlaznost. Ipak, to nije dovoljno objašnjenje. Obučenost i osposobljenost za rad biračkih odbora u stalnom sastavu je jedan od uzroka, kao i veličina biračkih mesta. Opozicija tu ne može ništa, ne može ona da uradi državni posao. Tako, na primeru zatvaranja biračkih mesta, ako je to istina, portir u školi će otključati biračko mesto na zahtev predsednika biračkog odbora, tako će biti i kada ovaj kaže da se zaključa. Oni koji su unutra mogu da se raspravljaju, tuku, ali vreme prolazi, građani čekaju ispred biračkog mesta. Problem se ne može tako rešiti. Ako je interes vlasti bio da što manje ljudi glasa onda je moguće da je to rađeno sa tim ciljem. Uloga kontrolora se pokazala kao korisna i upravo jer su znali šta treba i kako da rade, moguće da su sprečeni još veći propusti.
Kako je moguće da danima čekamo rezultate izbora?
Niko od nas još ne zna šta je istina i šta se de šavalo na biračkim mestima. Neki birački odbori su i tri dana posle izbora radili. Ne bih znala da objasnim šta su radili. Nema velike mudrosti u brojanju glasova, ali došli smo do toga da to ipak nije lak posao. Naročito ako ga rade oni koji ne znaju taj posao i ne umeju da organizuju rad. Tako opet dolazimo do toga da je vlast odgovorna što je tako. GIK je spona između biračkog odbora i RIK-a, tu se utvrđuju rezultati glasanja sa tog područja i zapisnici biračkih odbora stavljaju na uvid građanima na sajt. Obraćanje RIK-a u nedelju uveče nije bilo ni dužnost, ni nužnost, ali zameram što je tako urađeno. Pogotovo je način na koji je predsednik RIK-a to rekao neprihvatljiv. To je nepoštovanje novinara i građana, prosto je nedopustivo da se to uradi bez dobrog i jasnog objašnjenja. RIK nije napravio prekršaj, ali je napravio jako ružan gest. Svako ima razloga za neku sumnju.
Stvarno mislim da je SNS neverovatno loše organizovala izbore, a ne osporavam da su članovi biračkih odbora i drugih tela, verovatno dobili neke partijske instrukcije i svoje zadatke uspešno obavili.
Onda zvuči neverovatno da je opozicija 1996. godine uspela da pobedi režim?
Pretpostavljam da su građani tada stvarno glasali za njih i da su se dobro organizovali na biračkim mestima. U ono vreme Milošević nije bio ni blizu ovome što je sad. Sada su sve državne službe u funkciji jedne partije. Cela država radi za stranku, svaka gradska uprava… Najčešći način prekrajanja rezultata izbora tada bio je da se u RIK-u promeni sadržaj zapisnika, što je i najednostavnije. Sada su se usavršile i uvele nove metode. U nekim akcijama je na delu i ozbiljan kriminal. RIK, a isto je i u drugim izbornim telima, donosi odluku većinom glasova i u svakom momentu mogu da izglasaju što god hoće, pa i da je danas nedelja. Osim GIK-a i RIK-a, upravni sud je nadležan za zaštitu izbornog prava. Ostaje nam da sačekamo i čujemo šta kaže sud i vidimo kako treba da se primeni zakon.
I uoči izbora se pričalo o neažuriranom biračkom spisku, novim ličnim kartama, duplim pozivima…?
Kad jednog dana neko bude odgovarao za kršenje zakona na izborima, toga će sledeći put biti manje. Kod nas se te stvari po pravilu ne završe. Stoga, ne može da se zameri opoziciji u toj meri, u kojoj smo nekad skloni. Opozicija nema dovoljno mogućnosti da se sa tim izbori.
Smatrate li da je neki pomak ipak napravljen?
Rezultate izbora vidim kao veliku promenu na bolje. Ovih izbora ne bi bilo da nije bilo bojkota i ne bi izborni zakoni bili promenjeni kao što jesu, na bolje. Reč je o finesama i nešto što je pre bilo dobar običaj, uputstvo ili preporuka, sad je obaveza. Iznošenje glasačkog listića s biračkog mesta je sad krivično delo, rokovi za prigovore su produženi na 72 sata, rezultati se objavljuju na sajtu… Zakoni su bolji. Ipak, ne znam da li je istina, da nisu obezbedili dovoljno biračkih mesta odnosno povećan je broj biračkih mesta, ali nisu rešena birališta s velikim brojem građana. Ljudi se ne zapitaju zašto im je posle 30 godina promenjeno biračko mesto. Velika je razlika, da li na biračkom mestu ima 100 ili 2.500 glasača. Ako hoćeš da fingiraš rešenje problema, povećaš broj biračkih mesta, ali zapravo pogoršaš suštinu jer nisi to učinio sa velikim biračkim mestima, pa je broj zapravo smanjen u urbanim delovima gde se očekivala velika izlaznost. Svi moramo pomoći opoziciji da bi se nešto promenilo jer bez svakog od nas ne možete se rešiti zla koje je na delu.
Mnogi građani su očekivali promenu vlasti na ovim izborima?
Imam utisak da kod nas ne postoji osećaj za zajednicu. Kako uopšte motivisati građane da izađu na izbore, a kamoli da misle drugačije od onog što čuju na televiziji, da imaju kritičku misao. Kad su protesti, malo njih izađe na ulicu jer je jednostavnije da sedimo kod kuće i ispričamo se na tu temu, nego da prošetamo do centra grada. Nemam odgovor kako se to menja, ali svi smo odgovorni i svi moramo da radimo na promenama. Čak i u Titovo vreme nije bio takav strah i nezainteresovanost. Ipak, ovi izbori jesu ozbiljan pomak, otvaraju prostor za poboljšanje. Ogroman korak je ulazak opozicije u republički parlament. Koliko toliko će obezbediti finansije, biće na licu mesta, a stanovnici južne Srbije moći će da ih čuju. Videli smo da kod SNS-a nije bilo veselja, mislim da su ozbiljno načeti.
Očigledno je problem u nama samima?
Suština je da sistem mora da se menja. Sadašnja opozicija je u lošijoj situaciji nego za vreme Miloševića. Nemaju podršku spolja, nema energije, niti ljudi koji će reći da hoće da menjaju sistem. Očigledno fali ljudi, malo je njih koji su zainteresovani da menjaju, više bi voleli da dođu na gotovo. Ispada da hoće vlast, a nemaju ideju šta bi s njom uradili. Ja ne verujem da je tako, ali sam ubeđena da mnogo ljudi misli tako. Moraju i mediji da učestvuju u tome. U 2022. godini oni na televiziji govore da RIK prebrojava glasačke listiće koji nisu ni stigli do RIK-a, niti je to ikad bio njihov posao. Ne znam da li je to neopisan stepen površnosti ili se to radi svesno i namerno.
Da li je bilo nemilih situacija dok ste bili u RIK-u?
Ne sećam se da je bilo velikih neprijatnosti. Najviše je bilo primedbi na kupovinu glasova, ali činjenično nije moglo da se dokaže. U republičkim državnim organima se nalaze ljudi koji se spremaju za neke druge važnije funkcije, pa tu vežbaju svoje oratorske sposobnosti.
Može li se reći da je u pravosuđu nešto dobro urađeno za poslednjih 20 godina?
Posle 5. oktobra je delovalo obećavajuće u svakom pogledu. U pravosuđu su donošeni dobri zakoni, popravljeni su uslovi rada, izborni zakoni su drastično poboljšani, ali i stalno unapređivani, napravljeni su planovi za dalje. Vremenom se sve vraća unazad, izbori za članove visokog saveta i tužilačkog veća potpadaju pod uticaj politike. Po mojoj oceni, kad je Koštunica došao na vlast, u pravosuđu je krenulo neprimetno, prefinjeno, ozbiljno zaplašivanje i tako je sudska vlast stavljena pod kontrolu. Sa dolaskom naprednjaka to ide istim smerom, ali manje suptilnim metodama.
Sve može doći pod uticaj politike i suđenje, i izborni rezultati, ako nema ko da se suprostavi tome.
I tako nam se desio republički javni tužilac?
Zagorku Dolovac poznajem, znam da je provereno stručnjak za taj posao. Šta se desilo ne mogu da kažem jer ne znam.
Država je nekad i organizovala kurseve za izborne posmatrače?
Između 1996. i 2000. godine smo imali kurs koji je organizovala gradska uprava, a Amerikanci su nam držali trening o biračkim odborima. Kasnije se pojavio i CeSid sa kojim se dosta radilo, i cela Vojvodina je bila pokrivena obukama. To su bili jako korisni i dobri seminari. Tad se radilo na demokratizaciji društva. CeSid je spremajući instruktore, ostavljao sam materijal u upravama gde se isto radilo na unapređenju izbornog procesa. To je posao koji nije i ne sme da bude jednokratan već da se radi u kontinuitetu. Ne samo što se ljudi osipaju, nego se menjaju i okolnosti. U međuvremenu je sve zamrlo. CeSid se povukao iz dobrog dela posla, gradske uprave ne rade više ništa, niti imaju dovoljno ljudi, u strankama nema više obučenih ljudi ili ih je jako malo i evo nas tu gde smo. Bojim se da smo opet na samom početku kad se mora krenuti sa najosnovnijim edukacijama o izborima, biračkom mestu, pravima građana…
