Izbori za mesne zajednice – jedan nesavremen osvrt
Izbori kao jedan od instrumenata borbe
U društvima koja sebe smatraju demokratskim, često se može čuti fraza da su izbori praznik demokratije na kojima građani potvrđuju svoju slobodnu volju i sami odlučuju o svojoj budućnosti. Iz toga sledi da su navodno sami krivi u slučaju da izaberu nedemokratsku vlast. Suvišno je dokazivati da ove zdravorazumske banalnosti ne drže vodu u stvarnosti. Možemo samo primetiti da politiku ne čine samo izbori, kao i da je izborni proces podložan raznim vrstama manipulacija i restrikcijama koje ne daju realnu sliku stvarnog raspoloženja biračkog tela. Ipak, izbori mogu poslužiti kao ogledno polje za odmeravanje političkih snaga i demonstraciju društvene moći od strane inicijativa koje dolaze odozdo. Ukoliko se izborni rezultati i procesi ne shvate kao poslednja reč demokratije, već kao, metaforički rečeno, hvatanje vlasti za reč, izbori se mogu iskoristiti kao jedan od instrumenata borbe, kojoj se time ne iscrpljuje njen smisao, ali se može steći korisno političko iskustvo na terenu gde je i mala pobeda ravna velikom čudu.
U tom smislu bi valjalo posmatrati i nedavno održane izbore za Savete MZ u Novom Sadu. Da budemo iskreni, imajući u vidu atmosferu u kojoj su se ti izbori održavali i kampanju režima protiv nezavisnih kandidata koja im je prethodila, malo ko se čudima i nadao. Iako bi ponekad maštu zagolicala mogućnost neočekivanog izbornog preokreta i nekakvog naglog otrežnjenja iz ideološkog bunila, preovladao bi razborit stav koji se zadovoljavao relativno uspešnom mobilizacijom građana za anonimne lokalne izbore i uverenje da se sve osim ubedljivog poraza može smatrati podvigom.
Na ovom mestu nećemo komentarisati rezultate izbora, ograničen prostor ne ostavlja mesta za ozbiljniju analizu, pa ćemo ostati na nivou ličnih utisaka i pokušaju davanja opštijih konstatacija o političkoj situaciji u celini. Mada, bilo bi zanimljivo razmišljati o razlozima uspeha nezavisnih kandidata sa Limana, preduzimljivim ženama iz urbane srednje klase i uzrocima neuspeha kandidata na Detelinari, gde se većina glasača iz radničke populacije priklonila vladajućoj stranci. Ne ulazeći dublje u složene uzroke ovog žalosnog stanja, možemo samo identifikovati neke od njih:
1. U poređenju sa ostalim društvenim slojevima, radnici su najviše izloženi udarima vladajuće ideologije, izraženim u mantrama o slobodnim radnim mestima i blagorodnom i bogougodnom poštenom radu, tj. slabo plaćenom poslu u fabrikama stranih investitora koje je vlast namamila i dovukla, za koje se u zamenu očekuje zahvalnost i poslušnost prema vlastima koja im je to navodno obezbedila.
2. Odsustvo političke hrabrosti i povođenje za najprizemnijim oportunizmom koji ne ide dalje od sitne lične koristi u vidu opstajanja na ucenjenim radnim mestima u javnim preduzećima, uz rašireno uverenje u zlu sudbinu kojom se pravda pasivnost, ali i iznenadnu sreću koja pada sa neba, a koju samo treba dočekati, što u oba slučaja znači nastaviti sa trpljenjem, pa ko duže izdrži.
3. Specifična urbanistička struktura uslovljena ekonomskim migracijama: npr. nezavisne kandidatkinje sa Limana istakle su da je jedan od važnih uslova njihove pobede na izborima bio taj što se Limanci dobro poznaju jer dugo žive zajedno u istim kvartovima, što na Detelinari izgleda nije slučaj, tamo su na delu fluktuacije radne snage u potrazi za boljim poslovima prema drugim delovima grada ili čak drugim mestima, što otežava ili onemogućuje kontinuitet političkog delovanja i stvaranje stabilnih udruženja i organizacija.
Na kraju nam ostaje da nešto kažemo i o političkim izjavama i stavovima opozicije i vlasti koji su oblikovali ideološko ozračje uoči, tokom i posle izbora za MZ. Opozicione stranke su pokazivale uzdržanost u pogledu ovih izbora, jer se na njima nisu isticali nazivi stranaka, ali su zato osuđivali navođenje SNS ispred imena kandidata, što je neke od opozicionara navelo da traže zabranu isticanja partijskih lista za izbore MZ i da stave naglasak na komšijski karakter tog izbornog procesa.
Međutim, nezavisni kandidati su se mogli uveriti u ono što su i sami pojedini lokalni stranački funkcioneri priznavali: na izborima za MZ kandiduju se članovi stranaka kojima centrale pomažu da prikupe dovoljan broj glasova za kandidaturu i koje na terenu agituju za njih. Osim toga, u praksi su poznati i primeri kada stranke ne izađu na izbore, ali njeni članovi izlaze organizovani kao grupe građana, uz podsećanje da stranke često imaju mesne odbore u MZ.
U takvim okolnostima, i parola Komšija, a ne partija može da stvori zbrku ako se taj slogan barem približno ne definiše. Iza odrednice Komšija svakako ne podrazumevamo filistra koji lebdi u potrošačkom limbu, a kojeg treba vući za rukav do glasačkog mesta na dan izbora, već pojedince koji bi uzroke svojih egzistencijalnih problema tražili u zajedničkoj muci: vlasti koja odlučuje o njima umesto njih samih. Sa druge strane, valjalo bi pružiti šansu partijskom organizovanju, a tome može doprineti razlikovanje između Partije, kao političke organizacije koja insistira na političkom programu, ideološkim razlikama i sistemskoj kritici poretka, i Stranke kao interesne klike koja počiva na lojalnim kadrovima, vezama sa državnim preduzećima i privatnim kompanijama i isključivoj orijentaciji ka osvajanju vlasti radi njenog očuvanja.
Navedeni slogan nezavisnih kandidata isprovocirao je zvaničnike režima, pa se tako gradonačelnik osetio uvređenim što nije prepoznat kao dobri čovek iz komšiluka, već kao stranački uljez i vanzemaljac prognan iz javnog života. Ova dobro poznata patetična retorika u kojoj se vlast pretvara da je žrtva seže iz samog vrha vladajuće stranke, koja širi kult ugroženosti na celo društvo, organizujući nekrofilske svečanosti koje slave smrt, što treba da nas podseti na važne datume iz istorije nacionalnih stradanja i patnji, koje naprednjački režim nastoji da nastavi. Ta plačljiva demagogija dejstvuje i na unutrašnjem planu, ali u obrnutom smeru: sada su najviše ugroženi oni sa vrha klasne i državne piramide, zato što se lavovski bore za narod, koji može da uživa u izobilju slobodnih radnih mesta, obezbeđenih od strane predsednika Republike, koji uprkos pritiscima nikad imenovanih zapadnih centara moći i nelojalnih tajkuna, još uvek može i voli da pomogne.
No, da se vratimo našem gradonačelniku. Iako je pokazao svoju nežniju stranu lamentom nad nepriznatim statusom komšije, g. Vučević ume i da pripreti kad ustreba, pa je tako pred izbore upitao nezavisne kandidate na koji način misle da obezbede finansijska sredstva za fasade i mostove. Mašući nam punom kesom pred očima, on poručuje: Imamo para, glasajte za nas, pa će biti nešto i za vas. A nezavisnim kandidatima ostaje upozorenje da im Grad lako može zavrnuti slavinu, što ove može prinuditi da se obrate privatnim fondacijama, čime se režimlijama pruža zgodna prilika da ih oklevetaju kao strane plaćenike.
Teško je poverovati gradonačelniku da će nakon izbora Grad biti ravnopravan partner svim mesnim zajednicama i da je vladajuća stranka razumela potrebu birača da glasaju za nezavisne kandidate. Pomirljive izjave treba da podupru privid da SNS ne može da izgubi, već samo da dozvoli pobedu, kako bi se opozicija sačuvala od propasti u obliku u kojem režimu to najviše odgovara: dovoljno mala da bude tek vidljiva, a nedovoljno snažna da dohvati poluge vlasti.
U isto vreme, sitni porazi na lokalu treba svakoga da uvere da je legitimna politička borba moguća, a opoziciono delovanje koje ne pristaje na pravila igre, osuđuje sebe na ilegalnost i kriminalizaciju. Ili mu se može nalepiti etiketa jalovog i anacionalnog intelektualnog elitizma, koji se od navodne šake jada bez podrške naroda medijskom harangom može po potrebi prikazati kao ozbiljan faktor nestabilnosti, društvenih nemira i specijalnog i građanskog rata.
Sve gore navedeno, kao i mnogobrojne korupcionaške afere u koje se režim uvalio, govore u prilog njegovom duboko antidemokratskom karakteru. Čini se da vlast to mnogo i ne zabrinjava: opsednuta vlastitom samopromocijom i halucinacijama o srpskom svetu, ona ignoriše divljanje cena i talase epidemije Korona virusa. Samoproklamovani privredni rast nema cenu i alternativu, u ime većeg BDP-a svaka žrtva se može i mora podneti. Tako su i izbori za MZ sa pratećim neregularnostima bili samo jedan od političkih troškova za nesmetano održavanje privrede napumpane stranim investicijama. U uslovima niske nezaposlenosti i redovnih primanja, svako pitanje o visini najamnina, uslovima rada i ugroženim političkim pravima proglašava se za samoupravljačku razmaženost ili prizivanje DOS-ovske aveti. Ali, urgentno pitanje ostaje: može li se nedemokratska vlast smeniti demokratskim putem? Simulakrum u kojem je režim jednog čoveka uvek u pravu, dok ostali mogu samo da ga prate ili propadnu nije održiv, a oblike njegove dezintegracije, kao i forme propasti njegove društvene i ekonomske osnove, nije lako predvideti. Ali, za utehu ostaje da ih nije moguće ni izbeći.
–
BILTEN STANAR # 13 & 14
Novine Inicijative za lokalnu samoupravu
STUDIJA SLUČAJA: Izbori za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine
UREDNIŠTVO BILTENA: GKP
OVOM BROJU BILTENA STANAR doprineli su: Branka Ćurčić, Zoran Gajić, Dejan Ignjić, Željko Popović, Slobodan Stošić
FOTOGRAFIJE-KOLAŽ: Slobodan Stošić, GKP
TIRAŽ: 12.000
Bilten Stanar #13&14 je objavila Grupa za konceptualnu politiku u okviru projekta “Lokalne politike i izbori za mesne zajednice” koji se realizuje u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel – predstavništvo Beograd.
