Ubijanje Fruške gore
Ubijanje Fruške gore
Znamo li šta se dešava na Fruškoj gori?
Godinama ako ne i decenijama traje neplansko, ali zbog toga ništa manje sistematsko, uništavanje biljnog i životinjskog sveta na području Nacionalnog parka Fruška gora. Javno preduzeće JP NPFG osnovano sa glavnim ciljem „očuvanja biodiverziteta“ (dakle raznovrsnosti živog sveta) ponaša se i deluje kao najobičnije šumarsko preduzeće i gazdinstvo kome je jedina svrha komercijalna seča i koje na drvo gleda samo kao na sirovinu i robu za prodaju, a na prateći životinjski svet koji obično ide uz to drvo – kao na prepreku koju valja ukloniti ne bi li se što jeftinije i jednostavnije došlo do onoga što je u celoj priči za ovo, navodno javno, preduzeće jedino bitno: trupca drveta. Da je vrag odneo šalu u poslednje vreme možemo da vidimo na osnovu ekskluzivnih snimaka (dronovima, ali i prilikom ne baš bezopasnih izlazaka na teren) napravljenih od strane ekoloških aktivista koji su na svetlost dana izneli razmere katastrofe koja se dešava na nekoliko stotina metara vazdušne linije od centra grada u kome letimo, sanjamo i – dišemo.
Želimo li da znamo šta se dešava na Fruškoj gori?
Da nije aktivista, a na prvom mestu onih okupljenih u Pokretu „Odbranimo šume Fruške gore“, na čelu sa Draganom Arsić, teško da bismo znali i ovoliko koliko znamo sada. Sve to treba da zahvalimo njihovoj upornoj borbi da se ljudi obaveste o razmerama štete koju ovo javno preduzeće (uz podršku ostalih gradskih, pokrajinskih i republičkih institucija, ali i vlasnika privatnih i restitucijom vraćenih parcela) čini već godinama, a što je samo kulminiralo štetnim i pogubnim izvođenjem radova na prosecanju novih puteva, betoniranju istih i prekomernoj seči koja se izvodi da bi put uopšte mogao biti izgrađen. Seče se, naravno, bez adekvatnog i srazmernog pošumljavanja, a sve zakonom propisane procedure se ili zaobilaze ili otvoreno ne poštuju, tako da nam danas preti da i ovo malo površina pod šumom (u Vojvodini je pošumljeno tek 6% površine, a u celoj Srbiji oko 28% dok se evropski prosek kreće oko 40%) pretvori u od drveća oslobođene površine koje će kasnijim igrama i prenamenama postati sasvim legitimna gradilišta za buduće hacijende svih moćnika kadrih da novcem isposluju dozvole i da u srcu nacionalnog parka sazidaju zamkove u koje će moći da se povuku ne bi li tiho kontemplirali o budućim „poslovnim poduhvatima“. Danas je tako, juče je bilo slično, a sve ide ka tome da to sutra bude potpuno normalno, jer normalizacija možda počinje jezičkim uvođenjem u normu onog što je ranije bilo nezamislivo, ali se nastavlja i podstiče sleganjem ramenima i izbegavanjem odgovornosti onih kojih bi sve ovo trebalo da se tiče.
Imamo li pravo da ne znamo šta se dešava na Fruškoj gori?
Skloni smo kukanju i naricanju kada sve prođe i kada se više ništa ne može da se uradi. Često se pozivamo na onu „postbitkovnu“ mudrost i na iskaze tipa „svi su isti, pa što da se izlažem“, a kada se zatvorimo u svoja četiri zida – nikog hrabrijeg. Ukućani su dobro svesni ove naše (uglavnom mužjačke) hrabrosti, a njenih su posledica prepune crne hronike. A ukoliko se, ipak, neko drzne da pomisli, kaže i uradi nešto drugačije odmah ga se proglašava za „stranog plaćenika“, „izdajnika“ ili se za njega već nađe neka prikladna etiketa kojima obiluje žargon „patriota“. Ono što se najbolje prima na površinu svesti svakog od nas je ako se za njega kaže da je „nečiji“. Ovo njega ima posebnu težinu ako znamo da je on neka – ona. U ovom slučaju reč je o Dragani i njenom pokretu koji su u poslednje vreme postali legitimnom metom prodržavnih elektronskih (a onda i ostalih) medija prepoznatljivih po tome što se iz mraka bezimpresumske anonimnosti izdvajaju svojom tupoumnošću i jezikom prokazivanja i osude tako omiljenim kod svih štićenika vlasti. Pokret Odbranimo šume Fruške gore osvetlao je obraz novosadskog aktivizma time što je u javnost izašao sa listom prigovora i zahteva za inspekcijskim nadzorom protiv nadležnih opštinskih, pokrajinskih i republičkih službi, a onda i tužbama protiv formalnih podnosilaca zahteva za raznim dozvolama čije se ishodovanje protivi zakonima koje propisuju institucije ove zemlje (Zakonu o šumama, Zakonu o nacionalnim parkovima i Zakonu o zaštiti prirode). Pokrenuli su i inicijativu za sakupljanje potpisa, u kojoj se nalazi osnovni zahtev za uvođenjem moratorijuma na seču šuma, i predali su je nadležnom republičkom ministarstvu a svojim imenima su stali iza te inicijative i zbog toga trpe uvrede, progon i razne druge oblike nasilja na koje sve više pristajemo u ovom gradu i u ovoj zemlji. Zbog toga je pravo pitanje: ko smo onda mi da ne reagujemo na sve otvorenije nasrtaje na ono što zovemo našom sredinom i našim okruženjem? Ko smo to mi da smemo okrenuti glavu od onih koje tuku i ponižavaju zato što su ustali u ime svih nas?
Mi danas nemamo pravo da od jednog reda drveća koje još uvek možda možemo da vidimo sa prozora naših solitera ne vidimo – da šume više nema. Nemamo pravo da uzimamo reč kao poslovični zec iz vica – tek kada dođemo kući. Nemamo pravo da se samo pravimo živima dok spavamo dubokim snom, zapravo – dok smo u košmaru iz koga će nas u još košmarniju zbilju probuditi zvuk motorne testere i rolanje kamionâ-mešalicâ. Zato se probudimo dok još nije kasno, jer na snove imaju pravo samo oni koji žive svaki dan.
