U jednom danu (juče, 18. februara 2021.) u Novom Sadu najavljene su dve javne rasprave na koje su građani pozvani i kojima su, uz prethodnu najavu i prijavu, formalno mogli da učestvuju. Faktički, pak, oni su to mogli samo u jednom slučaju, dok u drugom – ispostaviće se na kraju – baš i nisu.
Pođimo od drugog. Onog koji se nije ni desio na način kako smo to očekivali. Radi se o javnoj raspravi o studiji procene uticaja fabrike guma „Linglong“ u Zrenjaninu koja je bila javna samo po svom nazivu, dok se u suštini odvijala iza zatvorenih vrata i bez prisustva javnosti. Na ovu raspravu građani su pozivani, pa su se mnogi od njih (preko sedamdeset ljudi) uredno prijavili, ali im je pred vratima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode saopšteno da su uslovi učešća na ovom događaju promenjeni i da u salu mogu da uđu samo podeljeni u dve grupe i prozvani poimence, dok novinari mogu da uđu, ali bez kamera(!). Pošto većina podnosilaca primedbi (građani i predstavnici organizacija) nije pristala na ovakve improvizacije i relaksirano tumačenje propisa, ostali su ispred bojkotujući ovu javnu sednicu uz logično pitanje: ako su organizatori već zahtevali prijavljivanje i ako su znali koliko se ljudi prijavilo, zašto nisu obezbedili adekvatne uslove da se rasprava i održi? Ovo logično pitanje logično je ako gledate iz perspektive nekoga kome je u interesu da se suština zadovolji i da se javna rasprava zaista i održi. Ali, ako ste na poziciji predstavnika zavoda (za koje ovom prilikom ne možemo a da ne kažemo da su u službi onih kojima je u interesu da se fabrika podigne po svaku cenu), onda je logično da pokušate da opstrukcijom i podelama minirate samu tu suštinu i da obeshrabrite ljude da učestvuju u bilo kakvoj raspravi na kojoj bi se mogli čuti utemeljeni kritički glasovi koji bi osporili jednu ovako zbrzanu i iskrivljenu studiju. Dakle, aparati vlasti stavljeni u službu krupnog kapitala pedantno su uradili povereni im posao obesmislivši samu javnost ove rasprave pokušajem da ljude (ponovo) dele i tako ih odvoje od njihovog prava da se izjasne i iskažu svoje mišljenje. Ulog je ovde svakako veliki, pošto budućnost nekolicine „naše“ dece, očigledno, ne sme da čeka i da „radnja“ čim pre mora početi da radi.
Snimak šarade sa ovom javnom raspravom može se pogledati ovde:
https://biltenstanar.rs/naslovna/video-nema-javne-rasprave-bez-prisustva-javnosti/
Na drugom događaju (koji je, hronološki, počeo prvi), Javnoj sednici Komisije za planove Skupštine grada na kojoj se raspravljalo o regulacionom planu Novog naselja, zakazanoj u 9:00 u amfiteatru na SPENS-u okupilo se 50-ak zainteresovanih građana i predstavnika udruženja građana i organizacija civilnog društva (nevladinih organizacija) koji su mogli da čuju javno pročitane prigovore koje su sami uputili, a onda i obrazloženja predstavnika JP „Urbanizam“ kao predloge za njihovo odbijanje, delimično usvajanje ili usvajanje u celosti koje su oni na toj sednici predstavili Komisiji za planove. Uglavnom se radilo o pitanjima izgradnje garaža na nekoliko lokacija na području Novog naselja, ali i o nekim parcelama na kojima se tek planira izgradnja stambenih blokova sa pripadajućim im sadržajima. Prikupljena je gomila prigovora (njih skoro 400) i većina je odbijena, iako se stiče utisak kako je do izvesnog „popuštanja“ predlagača ipak došlo s obzirom na to da se odustalo od izgradnje garaža na dvema lokacijama ali su i dalje ostale lokacije koje su ucrtane kao mesta na kojima će se (jednom?) moći graditi podzemno, nadzemno ili kako već tada budu diktirali uslovi, a same garaže moći će da budu ili u javnom ili u javno-privatnom vlasništvu, što će se takođe utvrditi naknadno, kada se, kako to već biva, bura javnosti malo stiša. Ovo pomalo podseća na trik koji smo već imali prilike da slušamo prilikom drugih javnih rasprava kada su na dnevnom redu bile zgrade: investitor traži 15 spratova, građani se bune, jer na tom mestu uopšte nije prikladno zidati zgradu, a komisija izađe sa „kompromisom“ ni-po-babu-ni-po-investitorima i dozvoli zidanje – dvanaestospratnice. Šta nam garantuje da i ovde nije slična igranka u pitanju? Pikiraju se jedna ili dve udarne lokacije za koje se već zna da će postati koncesione garaže a traži se gradnja na 5-6 lokacija; građani se pobune jer neće ni jednu (bar ne na taj način koji im smrdi na dvostruku prodaju i njima nečega što je već njihovo) i onda dubl struka+Komisija odradi fintu i dozvoli gradnju na „samo“ dve lokacije. Kada podvučemo crtu pod ovu računicu, jasno je ko je na kraju u plusu. Prisutni građani pitali su se i o isplativosti ovakvog poduhvata, tj. njegovoj komercijalnoj strani, ali razložan odgovor nisu dobili pošto se struka, je li, bavi samo stručnim pitanjima – stručno. Koja je tu računica takođe ostaje nejasno, ali imajući prethodna iskustva u vidu i to lako može da se raspetlja. Uzmemo, recimo, neku javnu površinu namenjenu za kolektivno parkiranje (ili neku zelenu površinu), „precrtamo“ je u parcelu pod garažama i na početku objavimo kako će biti i dalje javna, u najgorem slučaju u javno-privatnom partnerstvu. U vreme dok se garaža izgradi, vlasništvo može da varira i odjednom imamo koncesione garaže izgrađene javnim novcem istih onih građana kojima smo već uzeli novac preko prodaje stanova u čiju cenu je već ugrađeno i opremanje parking-mestom, ali je to investitorima nekako promaklo a same ih ničim (sem kaznama i penalima koje se njima očigledno isplate) ne obavezujemo da zidaju po projektima koji nisu tek projekti tipa „za kvadrat više“. Tako se od građana prave pogodne mušterije za garaže koje će kad-tad morati da plaćaju pa za male i tuđe (naše) pare imamo potencijalno veliki problem pošto na taj način ne samo da se pravi kratkoročna šteta, već se i cementira jedan model „izvlačenja novca iz države“ – što je, posle čerupanja privrede, postao jedini izvor prihoda partokratijama – u kome se javne površine prenamenjuju i opremaju novcem poreskih obveznika, da bi se na kraju, kada u budžetima lokalnih samouprava nekako bude manjkalo novca za dovršetak radova, pojavili investitori-spasioci koji će za male pare podići nešto limeno na tako pripremljenoj i otuđenoj površini i onda to još i koncesiono naplatiti. To je šema koja ne može da omane.
*
No, da ne zaglavimo previše u detalje. Ono što je kod obe ove rasprave značajno, jeste to što su obe – JAVNE, ali je i u jednom i u drugom slučaju javnost, na neki način izigrana. Kod rasprave o „Linglong“ fabrici se to desilo opstrukcijom i fingiranjem javnost koja nije mogla ni da prisustvuje raspravi onako kako to zakon predlaže, dok se kod druge rasprave ovo pokušalo izvesti jednim suptilnijim manevrom. U održanoj raspravi o Novom naselju skoro neopaženo je prošla jedna ovlaš ubačena formulacija, gotovo uzgrednost u izveštaju urbanista, kada su predstavnicima komisije dali do znanja da su se za neke od primedbi konsultovali i sa samim građanima, na nekakvim (kakvim i kada su održani, sa kojim zaključcima?) razgovorima na kojima su se ti navodni građani složili da je potrebno graditi garaže. Naravno, te građane nismo mogli da vidimo na ovom javnom delu sednice (s obzirom da oni, ako postoje, više preferiraju neke polu-javne ili čak tajne sastanke i razgovore iza zatvorenih vrata), ali smo mogli i da vidimo i da čujemo građane koji su svojim imenima i prezimenima stali iza inicijative za sazivanje zborova građana prikupivši, pri tom, preko 90 potpisa sa pratećim podacima (JMBG i ostalo) čime su zahtevali da se na jednom takvom zboru izjasne o ovom i drugim gorućim pitanjima. Naravno, zaključak njihovog zbora građana ne da nismo mogli da čujemo kao (makar i neobavezujući) argument u korist predloga građana, nego pomenuti zbor nije ni održan – i pored svih ispoštovanih procedura. Ovim građanima niko se nije obratio već preko godinu dana i njihovo mišljenje nije uvaženo, pa su odlučili da od svoje borbe ne odustanu, makar to podrazumevalo i druge oblike glasnog iskazivanja onoga što o predloženim rešenjima misle. Oni su za sutra (subota 20.2.2021.) zakazali protest i protestnu šetnju kojima će moći da izraze svoj revolt zbog očigledne i providne strategije da se gradske institucije oglušuju samo o one kojima bi trebalo da služe, dok se u interesu investitora i političara koji su u direktnoj vezi sa njima koriste sva sredstva kojima te institucije raspolažu, a ona su, danas najčešće: žongliranje nenadležnošću, zamena teza, institucionalizovana ćutnja i „kupovanje vremena“ da bi se onda u tom kupljenom vremenu užurbano unosile izmene u planove, spajale parcele, prenamenjivalo i prodavalo javno zemljišta i da bi se brzinski štancale i izdavale građevinske i upotrebne dozvole. I onda pomalo i cinično može da zvuči argument koji smo čuli – da je kasno ne samo kada bager zabrunda ispod prozora, već i onda kada se nešto odobri ili ucrta.
Ili možda, ipak, ni tada nije kasno?
GKP