Priznati, a ne izgovoriti nezavisnost Kosova
Trijumfalno su Srbi s Kosova (mahom srpskolistaši) sklonili barikade, pojačavši do maksimuma patriJotski zanos i omogućivši još jednu veličanstvenu tabloidno-ratnu pobedu. Punih stomaka kosovskog mita, građani sada na miru mogu da se bace na siromašne, a preskupe praznične trpeze.
Vučić i ministar vojni mu Miloš, čuj mene Galens, Vučević, danima proglašavaju diplomatske i ine pobede nad vazda prisutnim neprijateljem, iako istovremeno po Srbiji pod okriljem mraka sa šina iskaču kompozicije sa opasnim materijama i ugrožavaju barem dvadeset puta više Srba nego što ih je (ako je uopšte i bilo) ugroženo tokom poslednje jarinjske epopeje.
Sve je počelo još onomad, nakon što se Srbija plasirala na prvu zimsku svetsku feštu u loptanju, što je Vučiću omogućilo da u našim domovima mesec dana bude prisutan tokom svakog poluvremena. Vrhovni progonozer najavio je kao realnu mogućnost plasman Srbije u polufinale, kao i gotovo siguran četvrtfinalni duel s mrskom mu Hrvatskom.
Za to je trebalo izaći iz grupe s Brazilom, Kamerunom i tradicionalno neugodnom Švajcarskom. Neugodnom znači pobednički raspoloženom, u čijem timu igraju dvojica momaka rodom iz Srcasrbije. Da, da, sad se sećate.
Vučić je za podgrevanje tenzija iskoristio automobilske tablice, koje u skladu sa Briselskim sporazumom moraju biti promenjene.
Međutim, razbili su ih Šaćiri i Džaka u utakmici decenije i teleportovali kući gologuze, sastrugavši ih sa dna tabele. Dodatno su još, nakon žalbe Fudbalskog saveza Kosova, popili kaznu FIFE zbog srbovanja, odnosno isticanja zastave sa natpisom „Nema predaje“ u svlačionici. A selektor Piksi je sve začinio psovanjem „majke šiptarske“ naturalizovanim Švajcarcima.
FIFA bi videla šta znači rat sa Srbijom, da nije istovremeno pet puta teže kaznila Hrvatsku zbog šovinističkog vređanja golmana Kanade i Crvene Zvezde, naturalizovanog Srbina iz Krajine Milana Borjana. I taj rat se završi i pre nego što je počeo.
Skrivanje očiglednog debakla fudbalera, a pre svega njihovih parapolitičkih i prostačkih ispada tokom prvenstva preusmereno je, logično, na Kosovo. Vučić je za podgrevanje tenzija iskoristio automobilske tablice, koje u skladu sa Briselskim sporazumom moraju biti promenjene.
Izgubio je naravno i tu bitku, jer ubuduće Srbija neće smeti da izdaje nove KM tablice, ali je i taj poraz prikrio bučnim patriJotizmom. Isterao je Srbe iz kosovskih institucija, a zatim zaštitnički najavio kako će ih sve Srbija zbrinuti, za šta će biti neophodno izdvojiti iz budžeta oko 50-60 miliona evra.
Pitanje koje niko nije postavio, iako smo u međuvremenu imali i barikade i povećanu borbenu gotovost, jeste otkud uopšte više stotina Srba u kosovskim institucijama?
Je l’ oni to priznaju nezavisnost Kosova? Kako rade za državu koju ne priznaju? I kako ih država, čijem delu su priznali nezavisnost, nakon otkaza vraća na svoj budžet? Ili je dozvoljeno da rade za drugu državu, samo ne smeju glasno da izgovore da je ona nezavisna? Pogledaju isečak od plate, kažu brzo triput Kosovojesrcesrbije i to je to? Niko ih ne pita čije su pare?
Ili je poenta u tome da nezavisnost jednu drugoj priznaju države, a ne građani?
Mogu li onda i svi ostali koji nisu zaposleni u kosovskim institucijama da slobodno kažu da je Kosovo nezavisno? Ili postoji nekakav, ne znam, Radoičić/Veselinović test kojim se u ranoj fazi otkriva ko sme, a ko ne sme da konstatuje tu činjenicu? Čiji auto treba spaliti zbog kosovskih tablica, a čiji je otporan na molotovljeve koktele?
Možda je u pitanju nekakav magični štambilj Srpske liste koji omogućava istovremeno bivstvovanje u kosovskoj vladi i skupštini, i negiranje istih? Jesu li oni zapravo nekakvi Šredingerovi Srbi, istovremeno i pobornici i negatori kosovske nezavisnosti?
Zvanično, nema granica između Kosova i Srbije već „adminsitrativnih prelaza“. Pa ipak, prelazak preko istih vlast koristi za maltretiranje političkih neistomišljenika ili kao crtu nadomak koje tera teško naoružanje za slikanje. Ali kmeči kad druga strana spusti rampu.
Smeju li političke partije ili nevladine organizacije da priznaju nezavisnost Kosova? Hoće li im se u tom slučaju na vrat sručiti sva sila desničara, neonacista, patriJota i ostalih četnika sa željom da ih fizički uništi zbog izdaje?
Zapravo, boriće se da ne izgovori da je Kosovo nezavisno. Jer to je jedino što nije odradio. Nije izgovorio.
Navodno, državni organi poput suda ne puštaju osumnjičene Albance na slobodu do suđenja pod izgovorom da će pobeći van njihovog dometa, na Kosovo. Je l’ to onda direktno priznanje?
Šta je uopšte priznanje nezavisnosti? Kad predsednik prizna Kosovo javno, u nekom od besomučnih televizijskih bulažnjenja? Ili kad potpiše nešto? Koliko papira treba da potpiše, postoji li kvota? Ako posmatramo kosovobranitelje, jasno je da je najvažnija stvar zapravo ne imenovati nezavisnost. I Vučić se bori da ne prizna tu istinu.
Već sad nas upozorava na teškoće i nedaće u kojima će biti ophrvan u januaru. Boriće se, kaže, da sačuva mir i stabilnost. Zapravo, boriće se da ne izgovori da je Kosovo nezavisno. Jer to je jedino što nije odradio. Nije izgovorio. To je onaj ceh na kraju. Fiskalni račun je stigao, a on, kao, još traži novčanik.
Građani zato ne bi trebalo da se pecaju na sledeći krug tenzija koje će nesumnjivo krenuti već nakon praznika. Treba nečim nadjačati prazne stomake i novčanike.
Treba biti opušteno, jer niti su građani pregovarali, niti šta obećavali, a svakako nisu profitirali od decenije glumatanja. Pritisak koji trpi usmeren je samo na njega. Jednostavno, mora da kusa ono što je zamesio. Ili, što reče Satan Panonski – Priznao si Kosovo, lepi Mario…
–
Ilustracija: Preklop slike razrušene Đakovice 1999. godine i slike Dragana Stojkovića Piksija, selektora srpske fudbalske reprezentacije na svetskom prvenstvu 2022. godine.
