Rat i mir, opet
“Now, I am become Death, the destroyer of worlds.”
Robert Oppenheimer
Eto mene, eto vas – rat Turcima
Počeo je, tako, još jedan rat. Geopolitička, strateška natezanja između Rusije i NATO pakta na ukrajinskoj granici eskalirala su onako kako niko nije očekivao. Svi su bili iznenađeni ovakvim ishodom (osim Amerikanaca, koji su upozorili da će do rata doći. Ali njima, kao u priči o dečaku koji je vikao „vuk, vuk!“ nisu verovali ni njihovi saveznici). Dodao bih i da ovo nije prvo iznenađenje ove vrste, kao i to da mi se čini da se broj ovakvih „neprijatnih iznenađenja“ sve više uvećava: prvo nas je iznenadio Brexit, pa onda izbor Donalda Trampa za predsednika, zatim pandemija Korone, a na kraju i opsada Kapitol hila pre godinu dana. Drugim rečima, nagledaćemo se mi još koječega dok ne počne taj dugo odlagani globalni nuklearni rat.
Zašto je do ovog rata došlo nije tako teško razumeti: u osnovi ruske invazije na Ukrajinu je pokušaj Josifa Visarionoviča Putina da: a) zaustavi kontinuirano strateško opkoljavanje Rusije, b) oživi sovjetsku imperiju (ovaj put bez crvene zvezde i mrskog mu Lenjina), c) iznudi promenu globalnih odnosa snaga, d) upiše se zlatnim slovima u istoriju i e) pri tom nas sve impresionira i zastraši veličinom (simboličkog) penisa. Na kraju neće biti ništa od svega toga i daj Bože da propast ovog grandioznog plana dočekamo živi. No, ono što je upadljivo jeste da se njegova odluka zasniva na uverenju da je rat, u suštini, neizbežan, i ako je to već tako, da je onda najbolje da ga započne kada njemu najviše odgovara. A za to nema boljeg trenutka od sadašnjeg.
Što je savršeno logično ako se uzme u obzir činjenica da je u Rusiji rat, zapravo, već decenijama permanentno stanje: rat koji država vodi protiv ljudi može bez velikog napora da se proširi i na međudržavni rat.
Kad se geopolitičkim kretanjima dodaju brojni resantimani, predrasude, kojekakve ambicije i igre moći u Kremlju i oko njega, kao i uticaji raznih ideologija i dela popularne literature na visoko pozicionirane čitaoce, onda bi se zaista i moglo reći da nije čudo da smo tu gde smo. Međutim, stanje na terenu je pokazalo da sadašnji trenutak, možda, ipak nije bio i najbolji. Opušteni izlet ruske vojske u Ukrajinu se vrlo brzo pretvorio u katastrofu za sve učesnike, a za građane Ukrajine pogotovo. Naime, nakon prvog šoka, deo stanovništva se dao u bežaniju – to je, kako vidimo, bila pametna odluka, a ukrajinska vlada se sabrala i organizovala žestok otpor. Jer im ništa drugo i nije preostalo nego da se bore, pa kako bude.
Što se Rusa tiče, pokazalo se da su njihove procene bile zasnovane uglavnom na fikcijama i predrasudama, a ne na činjenicama. I zato su u Ukrajini naišli na ozbiljan otpor, a ne na topli doček priprostih seljaka iz Gogoljevih novela. Ruski planovi su počivali na nerealnim projekcijama, logistika i organizacija su im odmah zakazale, visokohvaljena sofisticirana ratna tehnika i taktika su nakon tri dana prdnule u čabar i ustupile mesto oprobanoj sovjetskoj strategiji „oslobađanja do temelja“. Kad svemu tome dodamo i uobičajene efekte mehanizama vlasti – prikrivanje grešaka, lažiranje podataka, projektovanje izveštaja u skladu sa očekivanjima „merodavnih“, suzbijanje svih glasova kritike i sumnje – drugim rečima, stanje u kojem oni koji znaju kakva je situacija kriju svoje uvide i brinu se pre svega o tome kako da ovi (uvidi) ostanu prikriveni, dok oni koji odlučuju odluke donose na osnovu nerealnih procena – onda dobijemo pravi recept za katastrofu. Videli smo to već nebrojeno puta, posebno upečatljivo baš u Ukrajini, ali ne sada, nego 1986. godine, kad je eksplodirao Černobilj. Imam utisak da mi se, gde god da pogledam, priviđaju aveti Hirošime i Nagasakija.
Rat kao uvod u održivi razvoj
Iznenađenje i (kratkotrajni) šok najbolje opisuju reakcije u većini evropskih i zapadnih zemalja (osim vazda budne Amerike). Upadljivo je to da je ovo prvo iznenađenje dovelo do čitavog niza obrta i novih iznenađenja. Pa se kao i onda, 2020. godine, kada je uveden globalni lockdown zbog epidemije Kovid-19, pokazalo da je i nemoguće moguće i da se neki kompleksni sporovi ipak daju rešiti kao od šale. U Nemačkoj je to naročito vidljivo.
Nakon prvobitnog zaprepašćenja usled ovakvog razvoja situacije i oklevanja da se preduzmu bilo kakve ozbiljne mere protiv Rusije – verujući, izgleda, da će rat potrajati najviše 3-4 dana i da će se Rusi povući nakon ovakve drastične demonstracije sile, te da će se sve vratiti u ustaljene okvire retoričkih okršaja – vlast u Nemačkoj je počela da povlači prve praktične poteze i donosi neke mere koje će, izgleda, imati dugotrajne posledice. Primera radi, gasovod „Severni tok“, iz raznih razloga kontroverzni projekat nemačke politike i njen presudni ulog ne samo u strateško energetsko partnerstvo sa Rusijom, nego i održanje dugoročne dominacije nemačke industrije, oko kojeg su se godinama natezali sa SAD, preko noći je proglašen za grešku i otkazan. (Da li će se odigrati neki revival projekta jednom kada rat bude gotov još ćemo videti, a iznenađenja ne treba isključiti).
Potom su usledile i druge, sada već nekako logične odluke: došlo je do zbijanja redova u okviru NATO pakta, Ukrajini je poslato oružje, kreiran je vanredni program naoružavanja od 100 milijardi evra, zatvaranje termoelektrana i kopova uglja je odloženo za par godina, i svi su se dali u potragu za novim izvorima nafte i gasa. Ironijom sudbine je vodeća uloga u realizaciji nekih od ovih odluka imala da pripadne upravo ministrima iz partije Zelenih. Iako su baš oni morali da donesu odluke o nastavku eksploatacije uglja ili isporukama oružja, ipak nisu propustili da još jednom istaknu značaj ulaganja u obnovljive izvore energije (na čijoj ekspanzivnoj gradnji insistiraju već decenijama), kao jedinom načinu ne samo da se ublaže klimatske promene, nego i da se dugoročno osiguraju energetska nezavisnost i bezbednost. I ne samo to, nego su predložili i konačno uvođenje ograničenja brzine na nemačkim autoputevima i besplatan javni prevoz za sve građane u toku tri meseca (ne bi li uvećali u vreme pandemije smanjenu atraktivnost javnog prevoza u odnosu na automobilski saobraćaj). Eto kako ratno stanje može da doprinese održivom razvoju, a možda čak i rešavanju klimatskih problema.
Ratno stanje i politika na strani ljudi
Iz perspektive stanovnika Nemačke sa prethodnim iskustvom života u Srbiji i Jugoslaviji, scene koje gledamo od kraja februara umnogome produkuju jedan deja-vu osećaj. Izbeglice na granicama, kolone tenkova, razoreni Mariupolj kao Vukovar 2.0, masovne grobnice streljanih civila, nestašica ulja i brašna u prodavnicama, redovi ispred benzinskih pumpi – sve to smo (bar) jednom već videli i očito nam se vraća da nas progoni, kao neki iscrpljujući košmar.
Prvo iznenađenje se pretvorilo u rezignaciju mnogih od nas, jer nam je po ko zna koji put postalo jasno da nama kao ljudskoj vrsti stvarno nema pomoći.
Međutim, nije to dugo trajalo, sabrali smo se i počeli da komuniciramo, da se povezujemo i zajednički radimo. Pri tome je pomagao kako je ko mogao: ljudi su sedali u automobile i odlazili u Poljsku da pokupe ljude sa neke pogranične stanice i dovezu ih ovamo; mnogi su pojedinačno odlazili na punktove gde su pristizale izbeglice, nudili pomoć (smeštaj, hranu i odeću) ili „samo“ donirali novac. U oblasti oko Berlina brzo je formirana neformalna mreža stambenih projekata i brojnih privatnih vlasnika kuća i stanova koji su se ponudili da prime izbeglice, a visina novčanih donacija koje su počele da pristižu nas je sve zaprepastila. Prvo je organizovan smeštaj, a zatim i sve ostalo: rešavanje pravnog statusa, zdravstveno osiguranje, mesta u obdaništima i školama za decu, kontakti sa psihološkim savetovalištima, kursevi jezika… Sve se radilo (i radi se) na dobrovoljnoj osnovi, ali ujedno je sve organizovano i efikasno. Sami smo se u tome organizovali i zajednički našli rešenja za brojne, naizgled nerešive probleme. A da smo prvo čekali na reakciju državnih službi (čak i takve, relativno efikasne države kao što je Nemačka), ljudi bi se i dalje smrzavali na nekom graničnom prelazu ili na glavnoj železničkoj stanici u Berlinu.
Dakle, i ovom prilikom se pokazalo da država, bez sumnje, gospodari najvećim resursima, ali što se kompetentnosti tiče, da mesto kompetencije baš nije u državi, nego van nje. Među ljudima. Koji treba samo dovoljno da veruju sami sebi i u snagu organizovanja.
Prvi sa kojima smo stupili u kontakt, čiji put iz Ukrajine do Berlina smo ispratili i na kraju ih ovde prihvatili bile su članice (jer muškarcima nije dozvoljeno da napuste zemlju) naših partnerskih grupa – raznih organizacija civilnog društva iz Ukrajine, kao i njihovu decu, rođake, prijateljice, prijateljice prijatelja i prijateljica, ali i druge, znane i neznane. Sada nam predstoji da nekako „izvučemo“ i naše prijatelje iz organizacija civilnog društva iz Rusije, ukoliko u međuvremenu nisu završili u zatvorima. A neki su uhapšeni prvih dana rata i od tada im se, na žalost, gubi svaki trag.
A zašto baš njih? Zato što su oni jedan od najvrednijih resursa koje Ukrajina i Rusija imaju: jer jednom, kada se rat konačno završi i ljudi se vrate kućama, biće potrebno ponovo izgraditi ne samo gradove i sela, fabrike, puteve i mostove, nego i međusobno poverenje, saradnju, demokratske procese i građansko društvo. Bez kojih mir neće biti moguć – jer najviše što države mogu da postignu jeste stanje primirja, ali pravi mir je moguć samo među ljudima, ne među državama. Spasavajući ljude, mi smo spasavali i politiku na strani ljudi, bez koje nema mira ni budućnosti, ni u Ukrajini, niti bilo gde drugde.
U Berlinu, 6. aprila 1941 2022.
fotografija: dpa/Matthias Tödt
https://www.rbb24.de