Siroti mali tajkuni
Teško je biti tajkun u ovoj našoj Srbijici. Radiš tako vredno decenijama, puniš budžet, trajno menjaš izgled grada. Dobro, turaš malo više betona, a manje zelenila, ali koga briga. Grad će tu posle posaditi park i nadomestiti sve što treba. O trošku svih građana, naravno. Nije baš ni da te zanima kako to ide, ne mešaš se ti u te gradske marifetluke. Ti brineš o biznisu, a oni ako te prate dobro je, ako ne, nema veze. Doći će valjda jednom generacije koje će ceniti veličinu tvog genija. Tvoje vizionarstvo i tvoju cenu kvadrata.
Možda im malo na silu izgradiš zgradu za koju znaš da je dragulj građevinarstva, a koju oni podmuklo krste monstrumom. Pa šta ako je na njenom mestu bio zaštićen objekat od kulturno-istorijske važnosti? I šta to uopšte znači? Ko štiti te ružne zgradurine i koga uopšte briga za njih? Pa je l’ vide oni sada ovu lepoticu od stakla? Priznaješ, možda tu sad jeste malecna saobraćajna gužva, ali šta te briga, nećeš ti tu živeti.
Godinama se svašta priča o tebi, ali ti ne vidiš kako to, navodno, nadležni izlaze u susret tvojim potrebama. Možda su raščistili neku zaparloženu parcelu da bi bila spremna za gradnju? Možda bi stavili negde neku garažu da onda ti ne moraš da gradiš parkinge, ili iz istog razloga uništili sveže sređenu zelenu površinu, ali to mora da je koincidencija. Možda se stvarno izmeni neki plančić tu i tamo, možda se GUP-čić malo prilagodi tvojim potrebama, ali i to su slučajnosti i zlonamerna tumačenja. Nisi ti to tražio, nego su nadležni prepoznali potencijal?
Možda ponekad nepohodnu dokumentaciju obezbeđuješ sa zakašnjenjem, ali to je samo zato što ti, kao profesionalac, ne možeš da se meriš s amaterima. Pa ko će normalan čekati da gradske ćate sprovedu sve svoje dosadne i nepotrebne procedure? Bager ne može da čeka. A ni profit. A i ko će to raditi, ako ne ti? I tako iz godine u godinu.
Ne valja im ni kada se, posle dugogodišnje naporne karijere, odlučiš za povlačenje. Što planiraš da beton, koji si marljivo postavljao, zameniš poljoprivredom. Napabirčiš jedva nekako te hektare parcela, čisto da imaš gde da se skrasiš pod stare dane, gajiš malo ovce, krave, trebiš korov, možda uživaš u pogledu. I šta se onda desi? Oklevetaju te da otimaš nacionalni park, da kradeš vidikovac, ko da ne znaju da je s cele Fruške pogled isti. Ali oni se navrzli baš na tvoj. I kako sad da objasniš da nisi ni primetio kakav je pogled jer ne dižeš glavu od goveda i ovaca. Tek si kod lažnih ekologa video o kakvom se pogledu radi.
Uh, uvek te uznemiri ta njihova zla stranica zbog koje ne spavaš normalno. Uznemireni su ti i porodica i rodbina i pleme, a bogami i poslovni partneri. Svi oni po ceo dan vise na tom fejsu i ne mogu da veruju šta se dešava. A tamo te kritikuju od jutra do sutra, ko da ne znaju ko si ti! Zamisli tog bezobrazluka da ti takav kakav si – bezgrešan, pošten, iskren, solidaran, veliki vernik, dođeš na stub srama, da te tamo neki bezveznjakovići razvlače, iako su nadležne institucije sve odobrile. Jeste da je bilo dobrano nakon početka radova, ili nakon promena zakona, uredbi, odluka, ne znaš ni kako se zove ta papirologija, ili nakon smena onih koji nisu hteli da daju odobrenja, ako je baš tako bilo kako oni tvrde. Imaš lepo sve papire, i šta sad oni još hoće?
Nikad im ugoditi. I onda mučki, u čoporu, iz zasede napadnu tvoj katanac. I onda završiš na sudu. Jeste da si ti taj koji tuži, al’ to je manje bitno. Najvažnije je što se sad zbog njih TI povlačiš po sudovima i medijima. Mediji bliski vlastima baš slučajno ignorišu te procese ili napadaju tvoje protivnike, ali nemaš ti pojma kako mediji funkcionišu. I sud brže-bolje, krene da radi. Ali baš kad konačno krenu postupci, ti se nešto ne osećaš dobro. Nikako da svratiš do suda i kažeš istinu, pa da sud rebne kaznu i jednom za svagda nauči te zlikovačke aktiviste pameti. Te mar-ksi-ste!
Prođe tako jedno, drugo, treće ročište, prođe pola godine dok ti konačno ne dobiješ priliku da objasniš svoju istinu. I onda satima odgovaraš na mučna pitanja, pravdaš se, sudu bukvalno crtaš jačinu duševne boli i stresa kojima su te ekološki teroristi počastili. Teraju te da pred sudom deliš svoju rođenu decu na biološku i usvojenu! Ej! Jeste mučno, ali opšte je poznato da čovek koji je usvojio tuđu decu nikako ne može da prekrši zakon. Al’ marksisti ne odustaju!
I šta i ako si malo ušao u zaštićenu zonu i pregradio puteve? Ne postoje šumski putevi, to je prevara sirotinje koja ne može da si priušti ništa normalno, pa landara po šumama i gazi ljudima parcele. Isti slučaj je i sa planinarskim stazama – one u stvarnosti ne postoje, samo na opskurnim mapama i u glavama kvaziplaninara.
Ponoviš nekoliko puta pred sudom i da si izričito protiv nasilja, a za institucije. Ponoviš par puta i da nasilje izaziva nasilje, ali ne kao pretnju. Više onako, kao preporuku marksistima. I ponoviš da si za to da institucije rešavaju sva sporna pitanja. To što ti nisi čekao institucije kada si krenuo sa betoniranjem i ograđivanjem je nešto sasvim drugo. A i rušenje je nasilnije od ograđivanja, to svi znaju. Tražiš od suda da ne obraća pažnju na prijave protiv tebe, na nalaze inspekcija, na utvrđena kršenja propisa jer si se u međuvremenu pobrinuo da se to sve reši.
Koga briga šta je bilo na početku, ovde je važan tvoj katanac, pobogu! Ima da zbog njega završe u zatvoru. Očekuješ da, zbog svog statusa, bliskih kumovskih, prijateljskih i poslovnih veza, ovo mučenje brzo bude okončano. Da konačno možeš da se posvetiš svom gazdinstvu, koje je, gle čuda, u međuvremenu preraslo u turistički kompleks. Umesto govedima, smeštaj je prilagođen ljudima.
Zato si i odlučio da sprovedeš ovu pokaznu vežbu i ućutkaš sve kritizere. Upregnuti su svi resursi da tako i bude, i da budu ućutkani i ovi sad i oni u budućnosti, svi koji bi samo pomislili da prigovore i nađu zamerku tvom geniju. I sve za sada ide u tom pravcu. Krivi su i zato što su čitali Marksa, a ne Hegela i Kanta.
S vremena na vreme se malo zabrineš – šta ako ih to ipak ne uplaši? Šta ako ovo ohrabri i druge da ustanu protiv, kako oni tvrde, javašluka i bahatosti, bezobrazluka i nesposobnosti, a zapravo protiv progresa u koji ih ti i tvoji istomišljenici uterujete? Šta ako ustanu protiv crkve!? Au, pa da li je moguće da se tako nešto desi? Sve ste zauzeli, svuda su „vaši“, nema šanse. Opet, šta ako inspektori i urbanisti počnu da misle svojom glavom, sudije da otkazuju poslušnost, a policija je ionako već mesecima u? Ko će onda državu, čuj mene, vaša dupeta, da zaštiti od tiranije „pravde“ i „aktivista“ i „ekologije“ i „javnog interesa“?
S jedne strane novac i moć, s druge istina i pravda. Jasno je ko je apsolutni pobednik. Ili nije?
—
Ilustracija: “Verity”, Damien Hirst
