Smrt u akciji
Nažalost, smrt je opet mobilisala ljude. U tolikom broju, da je to na žalost samo Srpske napredne stranke.
Opozicija svojim delima nije u stanju da okupi ovoliko ljudi, ali ni Vučić. Nas je toliko bilo da mu je jasno da će morati još više da krade narodnu volju ako hoće da ostane na vlasti. Zna i da je pitanje trenutka kada će se ovoliko, jako mnogo ljudi, okupiti i na biralištima. On ih je izveo na ulice svojim zlodelima, a opozicija je u iskušenju da od bilo kakve upotrebe ovolikog broja, ovolike „izlaznosti“, napravi zloupotrebu. Takva je situacija u kojoj se nalaze kada imaju posla sa smrću, kada imaju posla sa žrtvama.
Ljudi su se prepali. Uplašili su se zla, ali samo u meri i na način da i sami ne budu viđeni kao zli i da im se zbog toga ne dogodi zlo; da i sami ne budu kažnjeni osvetom zbog zločina koji preuzimaju na sebe. Omladinci su to i pokušali da nam upriliče svojim performansom. Ako se ne varam, trebalo je da dođemo i da se sami umažemo, ispečatiramo krvavim šakama. Eto to nas je izvelo na ulice, a ne spremnost da preuzmemo odgovornost i da na odgovornosti radimo istrajno, angažujući se politički i bez partija, da do smene ove vlasti i sistema u kom ona nastaje konačno dođe.
Nemam nameru da budem general posle bitke, jer niti sam vojnik partije, niti imam ambiciju da povedem ljude. Govorim kao neko ko je izašao na ulicu iz saznajno-istraživačkih i zbog toga nimalo časnih razloga. Želeti da saznaš i vidiš, a zapravo da se uveriš u slabost i odsustvo političkog kapaciteta ljudi je zlobno i zlurado. Međutim, misliti da se tu nešto može promeniti slabošću je, iako glupo, takođe podlo.
Nama je najpotrebnija distanca od svake vlasti i autoriteta.
Trebalo je izaći pred muriju, a ne pred „gradsku kuću“. Kad ih već ne napadamo, trebalo je stati pred njih i pozvati ih na odgovornost – zahtevati da uhapse kriminalce koji su krivi za ovu nesreću, za koju sada svi kažu da je zločin, a ne tragedija. Nikakve katarze ovde nema i ne treba je ni očekivati – žrtva i naša svest o žrtvi je nerefleksivna i katarza nam nije potrebna. Sa druge strane, ako nas vlast sistemski, čak kroz obrazovanje oslobađa svake krivice, to ne znači da sami treba da je sebi nabijamo. Nama je najpotrebnija distanca od svake vlasti i autoriteta.
I baš zato je ljude trebalo dovesti pred policiju. Pred tu instituciju u kojoj „još uvek ima časnih ljudi i profesionalaca“. Zar ne serete svaki dan i u svakoj emisiji „slobodnih i nezavisnih medija“ o tome? Ako se uplašeni ljudi obraćaju vlastima i od nje traže odgovornost, zašto to još uvek čini opozicija? Zašto je novosadska ispostava opozicione formacije želela da uđe u „gradsku kuću“ i preda zahteve za razrešenjem gradske vlasti?
Pa samo zato što njena institucija nikada nije bila ulica. Nije srušena nadstrešnica stratište opozicije jer njeno je mesto isto tako sigurno kao i mesto predsednika države iz koje upravlja zločinom koji ne prestaje od rata devedesetih.
Opozicija jednostavno više ne želi na ulicu. Ne želi na ulicu na kojoj borave žrtve i smrt sa njima. Jer, da za to ima hrabrosti, da ima petlju da obuje cipele čoveka-žrtve, izašla bi iz svih skupština u koje je ušla i tako delegitimisala vlast čiji legitimitet počiva na spremnosti ubice na zločin. Ako neko ovde ima obavezu da nešto prizna sebi i drugima, to je onda opozicija koja krije od ljudi da je i sama vlast. Zakonodavna i kada je slaba i bez moći da bilo šta učini u skupštinama u kojima sedi, osim da nam se iz njih obraća u nedostatku nacionalne frekvencije za kojom toliko, a bezrazložno žudi. Ljudi sve znaju i ne trebaju im informacije. Do ljudi se dopire snagom hrabrosti i spremnosti da se sa njima strada.
—
Naslovni kolaž: Bilten STANAR, korišćen materijal: Kamerades, internet
