Nomen est omen


           
KOMENTARI  Zoran Gajić Objavljeno: 25. 09. 2023.

Želja pristojnosti

Mase su želele fašizam! Rajhov krik nam govori da one nisu bile prevarene. Pitanje koje stavljaju pred nas oni koji su ga čuli glasi ovako: „Kako se događa da ljudi koji u svemu tome nemaju prevelik interes slede vlast, svojski pristaju uz nju, moljakaju za jedan njen deo?“

U čemu to? Šta je sve to u „svemu tome“ i u čemu tome ljudi „nemaju prevelik interes“?

To je ovo u čemu živimo – socijus, međutim, Delez i Fuko razgovaraju o vlasti i otporu. Ne o moći, kako to stoji u Fedonovom izdanju Spisa i razgovora, već i u drugim, rekao bih i svim ostalim Fukoovim knjigama i predavanjima koja su prevedena na naše jezike. Ali filozofski obziri prevodilaca, da gde god vide vlast kod Fukoa stavljaju reč moć, nisu tek izraz potrebe da se ono o čemu je reč načini filozofskom kategorijom već i da se sami mudraci sklone u stranu, što za posledicu ima jednu životnu filozofiju obzira i pristojnosti kojom se rukovodi svako ko misli da mu je dužnost mišljenje i javni govor. Zna se ko je nepristojan i bezobziran.

Nedostatak hrabrosti je već detektovan kao problem, ali se ne nalazi rešenje. Govori se o potrebi za hrabrošću i ljudi se pozivaju da progovore, da istupe javno, da ustanu. Neki, a među njima sam i ja, ljudima su skloni i da zamere što nisu hrabri. Ali to je samo naličje pristojnosti o kojoj govorim i način da se odustane od ljudi kako ih se ne bi uvredilo. A zašto da ne? Možda je baš uvreda ono što nam treba, iako se danas toliko raširila korektnost i osetljivost na nasilje. Šta ako uvreda nije samo znak nasilja, ili, ako i jeste, prema kome ili čemu je onaj koji vređa nasilan? Šta on to hoće na silu i od koga? Meni je i dalje drag onaj Davičov stih iz Srbije: „kad prestaju pesme, kad počinju psovke“.

Pacifikacija je paradoksalna posledica ratova na našim prostorima. Ljudi su od rata potpuno anestezirani i mi smo razvili i postali toliko prijemčivi za jednu filozofiju obzira, da je svako javni intelektualac kada mu se priđe bliže ili kada se zagrebe ispod površine. Pisali smo o tome da u nas nema pobuna ni ustanaka, a što je bilo – bilo je. Narodno oslobodilačka borba se neće ponoviti jer ljudi misle da su oslobođeni ratovima kojima su slupali nasleđe te borbe jer je ona, sada to već ogromna većina misli, porodila totalitarnu državu koliko god bila čudna i atipična sa svojim izumevanjem bratstva i jedinstva, a posebno samoupravljanja. Na terenu se žalosno stanje samoupravnog kapaciteta ljudi još može sresti i dokazati kao teza. Ljudi ne znaju šta je samouprava niti misle da im je potrebna. Na izbore za mesne zajednice su izašli kao izborni konji koji su se utrkivali sa vlašću potpuno slepi i gluvi za politički smisao samouprave i neposrednog učešća ljudi u politici. Radili su to u svom ili u tuđem interesu? U njihovom slučaju na Delezovo pitanje je odgovor lak: rade to i u svom interesu jer se njhov interes ne razlikuje od interesa vlasti: ovladati predstavljanjem, stranačkom mobilizacijom koja teži i stranačkoj organizaciji, pa i u instituciji koja je zakonom definisana kao oblik neposrednog učešća građana u politici zavesti stranački red i lojalnost koja se otkriva u svim „porama društva“, s tim što ostaje da vidimo koliko je ona stranačka, a koliko lična i klijentelistička. Plašim se da ni u vladajućoj ni u opozicionim strankama više nema stranačke organizacije, već je sve to goli klijentelizam, s tim što su oni koji su na vlasti i u stanju da budu pokrovitelji svojih klijenata, a u opoziciji se to još uvek vežba i obećava.

Šta stoji iza anestezije i o kakvoj se bezosećajnosti radi kada govorimo o našim ljudima, o onima koji nam nedostaju kada nešto pokušavamo preduzeti i pružiti otpor nepravdi i nasilju koje traži da ga priznamo i doživimo kao vlast? Ljudi imaju političku sposobnost ili kapacitet, ali to je nešto što se mora dogoditi jer se ne može dedukovati. Politike i borbe ima kada je ima, ona ne nastaje izvođenjem zaključaka, a pogotovo ne upravljanjem, šta god da misle pristalice političke edukacije i hegemonije. Hegemonija je ipak oblik vladanja, a ne politike otpora ili izbegavanja vlasti.

Vlast je teška kategorija mišljenja i opasna situacija – tačnije, sama situacija opasnosti u kojoj se nađu ljudi kada se upuštaju u politiku. Kada postavljaju politička pitanja ili stavljaju pitanja pred vlast i one koji na vlast pretenduju. Politika je takvo mišljenje, intelektualnost, koja je, kao mišljenje, uvek s obzirom na vlast, ali i s obzirom na moguće. Nema ništa od one vesele dijalektike o mogućem nemogućeg i sličnog tipa argumentacije. Takva vrsta ponašanja je zabavna, ali nije operativna u realnim političkim okolnostima, a u njima se nalazimo i kada ne spekulišemo.

Vlast je rasuta, kako kažu ovi koje čitam i kojima verujem, i ona se ne hvata za rogove pitanjima u čijem je ona interesu: ko izrabljuje, ko izvlači dobit, ko vlada? Na ta pitanja se znaju odgovori, ali se svi oni i dalje drže interesa: „čak, i naročito, marksizam je odredio problem u terminima interesa – moć drži vladajuća klasa koja je definisana svojim interesima“. Na to nas podseća Delez i postavlja hipotezu kojom sam u formi pitanja počeo ovaj tekst: „kako se događa da ljudi koji u svemu tome nemaju prevelik interes slede vlast, svojski pristaju uz nju, moljakaju za jedan njen deo?“, i sad možemo nastaviti čitanje:

„Možda upravo zbog toga, u terminima ulaganja (investiranja) – kako ekonomskih tako i nesvesnih – interes nije poslednja reč, postoje ulaganja želje koja objašnjavaju da se može po potrebi želeti, ne protiv svog interesa – pošto je interes uvek tu, nalazi se tu gde ga postavlja želja – već želeti na način dublji i rasutiji nego što bi se to postiglo interesom. Treba čuti Rajhov krik: ne, mase nisu bile prevarene, u tom času one su želele fašizam! Postoje ulaganja želje koja daju oblik vlasti, šire je i dovode do toga da se vlast nalazi kako na nivou pozornika, tako i premijera, i da apsolutno nema prirodne razlike između vlasti koju sprovodi neki mali pozornik i vlasti koju sprovodi ministar. Upravo priroda ulaganja želje u društveno telo objašnjava zbog čega partije, odnosno sindikati, koji bi trebalo, odnosno koji bi morali da imaju revolucionarna ulaganja u ime klasnih interesa, zbog čega oni mogu da imaju reformistička, to jest savršeno reakcionarna ulaganja na nivou želje.“ (Spisi i razgovori, 99)

Zamislite koliko bismo izgubili da umesto reči vlast u ovom citatu kažemo moć. Politički problem bismo podelili samo sa filozofima, a u političkim situacijama oni su ljudi kao i mi. Kao što i mi moramo biti filozofi u filozofskoj situaciji. Međutim, u situacijama koje u potpunosti uređuje i definiše vlast, mi smo njeni predstavnici a pozornik i premijer nisu jedina mesta na kojima se ona sprovodi. Ja lično imam utisak da je svako ko obuče bilo kakvu uniformu ili radno odelo – vlast. To više ne važi samo za zaposlene u javnim i komunalnim preduzećima, već se na svim mestima na kojima se pojavljuje bilo kakav kolektiv nailazi na vlast i na ljude koji misle da je predstavljaju. I za to možda postoji objašnjenje – na svakom radnom mestu danas je vlast jer oni koji vladaju u Srbiji imaju monopol zapošljavanja, a odavno nismo društvo planske privrede i društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Državna svojina postoji i ona je možda još uvek dominantna u smisli moći (sada i mislim na moć), ali država više nije što je bila jer je postala instrument i plen koji sada služi interesima razbojnika koji je, kao u slučaju Poljske Kačinskog, mogu obnavljati nacionalizacijom, ili pljačkati i deliti među ortacima i kumovima, kakva je kod nas situacija. Sa druge strane, društvena svojina mu dođe kao utopija čak i za nove, socijalistički osetljive, generacije aktivista jer su i oni zakoračili putem partijske organizacije osvajanja državne vlasti iz koje bi onda, jednog dana i kada budu ostavljeni da u miru vladaju, obratili pažnju i na drugo od države. Kao savremenik njihovog sazrevanja shvatam da nam ni pogled na zajedničko iskustvo civilno-društvenog angažmana nije bio isti. Ali to je druga i duža priča.

Jesmo li mi uspeli da rehabilitujemo reč „politika“? Ako je vlast odgovorna za depolitizaciju – Srpska napredna stranka je u biti apolitička organizacija, njeni članovi nisu u njoj zbog politike, kao što ni njeni glasači ne glasaju za politiku, već za monopol zapošljavanja, priliku za zaradu i pljačku i kakvo-takvo socijalno zbrinjavanje – na strani opozicije politika je svedena isključivo na stranačku. To što se sa ovom rečju igralo pre stranačkog stasavanja, više je devalviralo ovu reč nego što joj je dalo značenje koje bi imalo organizacioni i politički efekat.

O depolitizaciji, pa onda i demobilizaciji ljudi rečito govori istraživanje Volodimira Iščenka i Olega Zuravleva, kojim dokazuju da Putinov režim, pa onda i „specijalna intervencija“ ne počivaju na imperijalnoj ideologiji građana, već na depolitizaciji. Što je najzanimljivije, depolitizovani Rusi smatraju Ukrajinice fašistima, ne zbog revizionističkih osvežavanja kolaboracionističkog beščašća ukrajinskih nacionalista u Drugom svetskom ratu, već zbog zadrtosti zbog koje nisu u stanju da odvoje život od politike. Baš su teški i neprijatni, tukli bi se i ginuli za slobodu.

Osim što možemo zaključiti da nismo jedini koji su imali kvislinšku vlast za vreme nacističke okupacije, a i osvežili smo to znanje traumatskim ponavljanjem zlodela tokom devedesetih, bilo bi dobro da porazmislimo i o depolitizaciji koja čini da u drugima vidimo fašiste ili fanatike, a da u svom ćutanju i kukavičluku ne vidimo zločin. Veliki su problem deklarisani i poznati zločinci i kriminalci koji vladaju Srbijom i od njene države prave mafijašku – a ni tu nismo jedini, iako smo možda prvi u Evropi – ali su nam za otpor kriminalnoj vladavini važnije ove senke od ljudi koji gledaju svoja posla i kada ulaze u politiku.

Prema tome, naš problem nije to što su filozofi i prevodioci koji rade pod njihovim patronatom ljudi koji se plaše vlasti, već to što je na njihovom jezičkom tlu, prostranijem od „Srpskog sveta“, vlast postala sveta i predmet obožavanja a partijska organizacija samo način da joj se priđe bez rizika i u njoj nađe mesto i prilika. Ljudi su ovde željni države, pa onda i pravne, iako im svi koji uđu u politiku iznova dokazuju da se zakona ne treba držati kao pijan plota. I evo to znam: „To što su mesne zajednice građanske po statutima i zakonu o lokalnoj samoupravi, to ne treba da znači da stranke treba da budu diskriminisane i isključene iz njihovog rada. A to što je jedna od radnji i izborna, to je sad stvar dogovora i naše dobrote – eto trebalo bi ohrabriti i pojedince, građane, da se slobodno kandiduju, ali ne može se, a posebno ne sada kada imamo ovakvog neprijatelja i na terenu mesne samouprave, stvar prepustiti ljudima i tu gde imamo stranačke ljude uskratiti im mogućnost za pobedu nad režimom. Dakle, nema pobede vlasti bez dolaska na vlast, a do vlasti se ne dolazi kao pojedinac.“ Ta argumentacija je već u opticaju i dobar vam stojim da je nisam puno iskrivio.

Ciklus čiji sam svedok i učesnik je završen. Dovršava se već duže vreme a finiš su mu protesti koji su počeli nakon majskih masovnih ubistava. Građani su od početka svesni da su protesti stranački, a stranke od početka uveravaju i sebe i ljude da su oni građanski. To što su odmah javno rekli da stoje iza organizacije, to ne negira niti ublažava njihovu brigu niti može da potisne znanje da bez građana na ulicama, pa i na ulicama samo zbog izbora, nisu u stanju bilo šta da urade. I to je tako i kada građana nema. A to što se vlast u Srbiji preuzima primopredajom i dogovorima iza zatvorenih vrata raznih kabineta, podruma i bunkera, baš i dokazuje da nema politike bez ljudi. Drugim rečima, da li je uopše politika ovo što gledamo i u čemu učestvujemo u ovoj zemlji? Šta ako je to jedan rat i ako su sva pitanja u ovoj zemlji pitanja bezbednosti, pa su onda naši problemi možda humanitarni, a ne politički? Nije li naše „žarište iskustva“ i pitanje sadašnjosti problem depopulacije i migracija, s jedne strane, a sa druge pitanje kriminala i zločina kojim se ljudi drže u uslovima koji su daleko od političkih, pa i tržišnih – ako se neko još interesuje za klasnu analizu formacije u kojoj živimo.

Treba li onda da zaključim da je naš problem to što mase ne žele politiku? To što ne žele organizaciju i otpor u ovoj situaciji? To što žele da odu, a ako ni to ne mogu da o tome bar sanjaju i preko dece koja odlaze žive i svoje bekstvo? Ili možda i dalje žele fašizam, s tim što to što njime imenujemo nije više on sam kakavog ga znamo? Musolini je rekao da će se fašista pojaviti u odelu sa akten-tašnom. To što danas nosi ranac i stiže električnim romobilom na posao, čini ga samo privlačnijim i lakšim za ugledanje. Još ako ako je pristojan, pa neće ga niko takvim smatrati.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh