Uvod Srbija je jedno duboko podeljeno društvo. Svaki dan svedočimo konfliktima epskih razmera koji se odvijaju na naslovnicama tabloida, na protestima opozicije, kontra-mitinzima vlasti, u komentarima na intrenet objavama, za porodičnim stolovima. Teške reči mogu biti razmenjene, uvrede bivaju izrečene, čak dolazi i do nasilja. Međutim, konflikti koji se vode tako vatreno su pre svega zapravo konflikti jedne relativno površinske prirode. Sa obe strane političke arene se mogu naći ljudi sličnih vrednosti, ljudi sa sličnim vizijama toga koje politike treba i ne treba implementirati. Konzervativni desničari, liberali, pro-EU i anti-EU pojedinci, socijaldemokrate – oni se svi mogu naći i među vlašću i među opozicijom, makar nominalno; te podele na kraju dana nisu prevashodno ideološke. Takav nivo svesti je naizgled dominantan među samim građanima (a naizgled  i među mnogim političarima i političkim aktivistima), koji nemaju stabilne političke identitete, a često ni konkretna pitanja do kojih im je stalo i oko kojih mogu da se mobilišu. Ono što je prisutno je ili, sa jedne strane, zadovoljstvo zbog uživanja relativne ekonomske stabilnosti i rasta, bez preteranog interesovanja za bilo šta drugo (kod onih koji podržavaju vlast); a sa druge strane je prisutno jedno neusmereno opšte nezadovoljstvo društvom u kojem se pojedinac nalazi, koje će se mobilisati oko bilo kojeg pitanja, štagod ono bilo, ...