Biti ili ne biti Evropljanin danas?
„Biti ili ne biti Evropljanin danas?“ s obzirom na rat, pitanje je koje nam je postavio Sylvain Lazarus, francuski antropolog, politički aktivista i prijatelj čije smo dve knjige preveli[1] na srpsko-hrvatski jezik i predstavili njegov rad našoj javnosti. Ovo teško pitanje je postavio grupi saradnika nakon letnjeg seminara, tačnije Dijaloga u Beaussetu, gde smo se susreli 2025. godine. Pitanje prisustva rata, posebno rata u Ukrajini, političkog subjekta danas i mogućnosti političke artikulacije su bili predmet razgovora, a ovaj tekst je nastao kao odgovor na postavljeno pitanje.
„Biti ili ne biti Evropljanin danas?“, u doba rata, teško je pitanje i zvuči gotovo sudbonosno. Ako bih ga proširila da glasi: „Da li biti ili ne biti Evropljanin danas?“, ne postavlja se samo pitanje, već se otvara mogućnost za izbor i odluku. Da li možemo da kažemo i jedan potencijal, odnosno jedno moguće? Da li bi to bilo jedno moguće za ljude danas, s obzirom na kategoriju Evropljanin? A pošto govorimo o vremenu rata, onda bi to značilo opredeliti se ili, pak, ne, za bivanje Evropljaninom u tom kontekstu. Da li bi to, biti ili ne biti Evropljanin, značilo opredeliti se za rat ili protiv njega? I da li bi opredeljenje protiv rata bilo opredeljenje za mir? Drugim rečima, da li opredeljenje za bivanje Evropljaninom znači odlučiti se za rat, a opredeljenje za ne biti Evropljaninom znači odlučiti se za mir?
Čini se da ova stvar nije ni simetrična ni jednoznačna. Jer ovim „jednačinama“ nedostaje pozicija vlasti i država danas, u doba rata, a potom i odnosa koji ljudi zauzimaju prema njima. Iako mislim da se pitanje Evropljanina danas odnosi na ljude, uzeću na trenutak u obzir vlasti evropskih zemalja i njihov odnos prema ratu. Linija razdvajanja se povlači između onih vlada koje se opredeljuju za podršku Ukrajini i sasvim jasno protiv Putinove ratne politike, i na one koji održavajući veze sa Rusijom podržavaju ili bar ne osuđuju rusku agresiju, iako mogu tvrditi i da istovremeno podržavaju ukrajinsku borbu. O tome će biti reči kasnije, a očigledan primer potonje pozicije je Srbija koja, pored svih pritisaka EU, odbija da osudi Putinovu ratnu politiku i koja istovremeno prodaje oružje Ukrajini. Ili Orban, koji je izjavio da on jedini vodi politiku mira u Evropi (za sada samo napomena da i jedna i druga država u visokom stepenu ili potpuno zavise od ruskih energenata).
„Ukrajina mora pobediti, a Rusija ne sme izgubiti.“
Postavljam pitanje: da li vlade koje podržavaju Ukrajinu zapravo podržavaju rat, odbrambeni rat Ukrajinaca i neodlučno-pobednički rat kada je u pitanju njihova podrška, te su one evropske? A one evropske vlade koje su deklarativno za mir zapravo podržavaju rat takođe, ali Putinov agresorski rat, pa one nisu evropske. Ako gledamo nivo vlasti, jasno je da ne postoji konsenzus ili jedinstveno značenje oko bivanja Evropljaninom ili ne, čak i ukoliko bi u ovom slučaju odrednica za Evropljanina bila članstvo (ili pristupanje) Evropskoj uniji, kao što ne postoji otvorena i usaglašena politika država oko pitanja rata u Ukrajini. A upravo zauzimanje stava prema ratu u Ukrajini je suštinsko i možda i odlučujuće kada je odgovor na naše pitanje u pitanju. Međutim, od jednog EU funkcionera smo mogli da čujemo izjavu da „Ukrajina mora pobediti, a Rusija ne sme izgubiti“, što je očigledan primer za neodlučno-pobednički rat i, u najmanju ruku, za dvosmislenu poziciju prema ratu u Ukrajini. Ovde nije u pitanju samo opšti stav da u ratu nema pobednika i da su zapavo svi na gubitku, već i dvosmislena i, pre svega, neodlučna pozicija Evrope prema Rusiji. Da li je u osnovi te neodlučnosti njen strah od Rusije?
Dakle, da li su funkcioneri evropskih zemalja „Evropljani ili ne“, u smislu da li su za rat ili za mir? Većina njih šalje oružje Ukrajini od koje očekuju pobedu u ratu i uspostavljanje mira. Oni su, dakle, posredno za mir, kao što su i za rat, kao što je rečeno odbrambeni i neodlučno-pobednički, ili, pak, za Putinov rat. Kod njih su ove dve kategorije – rat i mir – potpuno vezane, nerazaznatljive su i praktično se potiru u svom nerazlikovanju. Dakle, sa stanovišta vlasti i država, mir i dalje ostaje deo politike rata: Orban donedavno, Fico, Babiš, Vučić govore da su na strani mira dok iz svojih unutrašnjih interesa podržavaju Putinovu agresiju. Mir na strani vlasti je politika rata, jer je navodno zalaganje za mir samo njihov način konfrontacije sa državama koje podržavaju ukrajinsku odbrambenu borbu na način na koji je podržavaju, i koje oponiraju Putinu.
*
Sledi Fuko kao inspiracija, da bih pristupila poziciji ljudi u odnosu na vlast, odnosno poziciji mogućeg u okviru pitanja „biti ili ne biti Evropljanin danas“.
„Mi smo misleća bića. To znači da čak i kada ubijamo ili kada nas ubijaju, čak i kada ratujemo ili kada tražimo podršku kao nezaposleni, čak i kada glasamo za ili protiv vlade koja smanjuje troškove socijalnog osiguranja i povećava izdatke za odbranu, čak i u tim slučajevima, mi smo misleća bića i činimo te stvari ne samo na osnovu univerzalnih pravila ponašanja, već i na specifičnom osnovu istorijske racionalnosti.“[2]
Fuko je ispitivao ovu racionalnost sa istorijske tačke gledišta, da bi došao do moderne političke racionalnosti, na primeru ideje „državnog razloga“ i posebnog značenja „policije“ u 17. i 18. veku. Takođe je u tekstu „Politička tehnologija pojedinaca“ rekao nešto važno o Drugom svetskom ratu, da je bio pokolj – pokolj pri kojem su istovremeno pokrenuti programi socijalne i medicinske pomoći, javnog zdravlja, koji su nastavili da postoje nakon rata. Naveo je čak i slogan: „Idite da budete zaklani i obećavamo vam dug i prijatan život. Životno osiguranje je povezano sa zapovešću smrti.“ Po njemu, koegzistencija političkih struktura ili velikih destruktivnih mehanizama, i institucija usmerenih ka brizi o individualnom životu predstavlja zagonetku koju je nastojao da istraži, kao i tehnike upravljanja koje su sa njima u vezi.
Međutim, današnji rat nije Drugi svetski rat. Vlade ne šalju građane u rat (to čine agresori – Rusija i Izrael), već oružje, niti više garantuju socijalnu brigu o svakome. Ni svetski rat, ni kompenzacija socijalnom brigom. U čemu se nalazimo? Svakako u sasvim drugačijem istorijskom trenutku, u sadašnjosti koju obeležava rat, ali istovremeno i kraj socijalne brige. Evropske zemlje povećavaju javne budžete za odbranu, ne šalju nikoga u rat, niti obećavaju dug i prijatan život. Prateći Fukoa, svedočimo postojanju destruktivnih mehanizama, ali i nestajanju institucija usmerenih na brigu o svakom pojedincu.
U Srbiji, biti Evropljaninom nije nešto za šta se ljudi opredeljuju, čak manje zbog rata, a više zbog izostanka reakcije Evropske unije kakvu bi želeli na nasilje srpske vlasti prema njima.
Međutim, šta se dešava na subjektivnoj ravni, iz perspektive ljudi? Ljudi su protiv rata i žele mir koji izjednačavaju sa socijalnom brigom, zahtevajući svoja prava od svojih vlada koja su utemeljena na državnoj pripadnosti (na državljanstvu). Kada je reč o ratu, ono što možemo da čujemo od ljudi je da je Evropa militarizovana formacija, a evropska politika ratna. Pacifizam za koji se ljudi opredeljuju se sada okreće protiv „ratnohuškačke“ politike Zapada, a pre svega Evrope prema kojoj sve više ljudi ima negativan stav (taj stav pospešuju, recimo, ekološkim borbama opirući se rudarenju litijuma u Srbiji koji je Evropi preko potreban kao deo auto i vojne industrije). U Srbiji, biti Evropljaninom nije nešto za šta se ljudi opredeljuju, čak manje zbog rata, a više zbog izostanka reakcije Evropske unije kakvu bi želeli na nasilje srpske vlasti prema njima.
Ljudi mogu biti i protiv Putina, ali u tome ne moraju nužno videti afirmaciju prema odbrambenom ratu koji vode Ukrajinci braneći svoju zemlju od ruske agresije. Dakle, ni Putin ni Ukrajinci. U pitanju je, u najmanju ruku, nevidljivost i nečitljivost rata za njih s obzirom na čin suočavanja. Zahtevom za mirom a zapravo za socijalnom brigom, rat isključivio vezuju za politike svojih vlada koje smatraju militarizovanim i opredeljenim za rat. Kategoriju mira više ne vezuju za rat, već za svoje lične potrebe, nacionalno omeđene. Dakle, za ljude su kategorije rata i mira razdvojene, a usled nečitljivosti rata, kategorija mira je potpuno izmeštena iz ovog para i doznačeno joj je nešto sasvim drugo.
Da li se pitanjem „biti ili ne biti Evropljanin danas” zapravo postavlja pitanje upisivanja političkog subjekta u državu? Da li „ne biti Evropljanin“ znači biti državljanin nacionalne države i zahtevati autonomno odlučivanje u okviru ustava svoje zemlje, bez obzira na ili baš uprkos pripadnosti evropskoj formaciji? Čuli smo da studenti u Srbiji kažu da je njihov pokret suverenistički, a isto tvrdi i srpska vlast i pobrojani evropski populisti. To tvrde iz nezadovoljstva politikom Evropske unije koja im, navodno, onemogućuje slobodno mišljenje i izražavanje, odnosno nacionalno i suvereno odlučivanje, a zapravo im ne dozvoljava „sedenje na dve stolice” zahtevom za opredeljenjem protiv Putinovog rata. Ispada da ljudi i vlast žele isto: bar u Srbiji, vlast se ne opredeljuje otvoreno ni za jednu stranu u sukobu, niti to rade pobunjeni studenti i ostali koji su trenutno angažovani. Govore o procedurama odlučivanja, o demokratiji i svojim pravima, ali ne o suočavanju sa politikom rata.
Ali šta bi iz perspektive i za ljude značilo „biti Evropljanin“ danas? Biti uz svoju vladu koja podržava ukrajinski odbrambeni rat, na način koji je neodlučno-pobednički? Međutim, ljudi su uglavnom opredeljeni protiv vlasti kada je u pitanju njena politika vezana za rat, zahtevajući socijalnu brigu i životni standard, kao i bezbednost kada su u pitanju ruske pretnje. Sabotaže i uplivi ruskih dronova na teritorije zemalja EU ne čini samo da vlast povećava bezbedonosne mere, već čini i da se ljudi sve više plaše Rusije i širenja rata koje bi moglo da usledi. Strah od Rusije deluje da je prisutan i kod ljudi i kod vlasti.
Napadom Rusije na Ukrajinu napadnuti su Evropljani, a ne Evropa ili Evropska unija. Da li onda „biti Evropljanin“ danas znači biti Ukrajinac?
Ali „biti Evropljanin“ danas, da li ima značenje za ljude u Ukrajini koji učestvuju u odbrambenom ratu protiv ruske agresije i traže evropsku zaštitu? Od početka rata, Ukrajinci su se uzdali u Evropsku uniju i izražavali svoju želju da Ukrajina postane njena članica. Dakle, Ukrajinci žele biti Evropljani. Za Putina i njegove pristalice rat je započeo „Zapad“ koji se u međuvremenu sveo na Evropu, a zapravo je napadnuta Ukrajina. Ovo je Putinova laž, jer on se ne brani od Evrope i nije ju napao, već je napao Ukrajinu. Drugim rečima, napadom Rusije na Ukrajinu napadnuti su Evropljani, a ne Evropa ili Evropska unija. Da li onda „biti Evropljanin“ danas znači biti Ukrajinac? Biti Evropljanin znači biti Ukrajinac, i biti Ukrajinac znači biti Evropljanin – te dve pozicije se susreću.
U svetlu ratnih provokacija Rusije prema zemljama EU, Macron je izjavio da „Rusija trenutno vodi stratešku konfrontaciju protiv Evropljana“. Dakle, ne protiv evropskih država, već protiv Evropljana. Ono što me frapira je uvid da govorimo isto što i naše vlade. Ako je tako, šta onda raditi s tim?
*
Vezano za odgovor na pitanje „biti ili ne biti Evropljanin danas“, inspiraciju za dalje promišljanje nalazim u predavanjima o političkom subjektu[3]. Na njima je rečeno da „država nema monopol na obavljanje zadataka“, dok ste registrovali rat koji vodi ukrajinska država i rat koji vode Ukrajinci u „privatnoj“ mobilizaciji. Ako je danas svako, ako je politički subjekt upisan u državu i društveno ograničen, potrebno je da svako ponaosob postavi pitanje i svoje državne upisanosti i prostora za donošenje odluka i za subjektivne prakse specifične za svoj „račun“. Kako je rečeno, u pitanju je „dispozitiv koji artikuliše odnos prema pitanju države i odnos prema pitanju lične odluke u ime sopstvenih vrednosti.“ Konačno, rečeno je da „postoji moguće sopstvenog učešća ljudi u državnim zadacima. U relativnoj autonomiji i u eksplicitnom odnosu prema [njoj]”.
Jednom rečju, u okviru pozicije „biti Evropljanin“ danas, u ratu, mogući predlog bi bio da se vezano za eksplicitnu upisanost u državu, što danas znači i opiranje njenoj politici kada je viđena kao ratna a ne socijalna i slaganje sa njom kada se propagira kao mirovna, otvori ili proširi prostor intervencije u državu, moguće sopstvenog učešća. Važna nepomena jeste da upisivanje ne označava oblik potčinjavanja koji se trpi u odnosu na državni prostor. Pre se tiče dovođenja u pitanje pozicioniranja svakoga u odnosu na vlast. Da li je putanja ka tome otvorenost ka „privatnoj“ mobilizaciji Ukrajinaca, ka ličnoj odluci koju je svaki ukrajinski dobrovoljac za sebe doneo? Odnosno, ka ličnim vrednostima u kojima se mogu prepoznati vrednosti drugog, što se ne svodi na monopol vlasti. Jer postojanje „privatne“ mobilizacije Ukrajinaca je istovremeno i učešće u ratu sa državom i učešće u ratu u sopstvenoj mobilizaciji.
Šta bi to za nas danas značilo i da li je intervencija ljudi u monopol vlasti s obzirom na pitanje rata nešto što bi bilo moguće?
Reference:
[1] Silven Lazaris, Antropologija imena, 2014, GKP&kuda.org i Hronologije sadašnjosti sa Kler Nioš, 2020, GKP.
[2] Mišel Fuko, „Politička tehnologija individua”. U Mišel Fuko: Spisi i razgovori, Fedon, 2010. godine
[3] Sylvain Lazarus: Politički subjekt, Hronologije sadašnjosti, 2 – Novi ciklus predavanja koji su pripremili Silvain Lazarus, Kler Nioš i Jan Muton: https://biltenstanar.rs/video-stanar/sylvain-lazarus-politicki-subjekt/
Photo by Viktoriia Filipchenko on Unsplash
