Biti ili ne biti Evropljanin danas!
„Biti ili ne biti Evropljanin danas“ s obzirom na rat, pitanje je koje nam je postavio Sylvain Lazarus, francuski antropolog, politički aktivista i prijatelj čije smo dve knjige preveli[1] na srpsko-hrvatski jezik i predstavili njegov rad našoj javnosti. Ovo teško pitanje je postavio grupi saradnika nakon letnjeg seminara, tačnije Dijaloga u Beaussetu, gde smo se susreli 2025. godine. Pitanje prisustva rata, posebno rata u Ukrajini, političkog subjekta danas i mogućnosti političke artikulacije su bili predmet razgovora, a ovaj tekst je nastao kao odgovor na postavljeno pitanje.
Postavljeno pitanje prihvatam kao svoje i priznajem da u njemu čujem još dva, ono Šekspirovo – retoričko i Lenjinovo. Tačnije, u pitanju je Hamlet i pitanje postavlja lik, a ne autor: „Biti ili ne biti, pitanje je sada.“, a Lenjinovo nije retoričko, već političko, kakvo, pretpostavljam, nama i treba: „Šta da se radi?“ Ako ga prevedem u „Šta da se bude?“, ono ne mora nužno biti identitetsko, kakvo je bilo tokom devedesetih godina, neposredno pred rat u Jugoslaviji i pre tridesetogodišnjeg preludijuma za ovo što nam se sada čini kao svetski rat. Za neke je on već počeo, za druge je on u pripremi, a neki ga negiraju. Međutim, ako imamo problem sa poricanjem (disawoval, Verleugnung), onda ni priznanje da je rat u pripremi ili je počeo nije dovoljno za delovanje od kog bi se moglo očekivati da promeni stanje situacije.
Možda zato ne pitamo ima li rata, već ima li Evropljanina? Možda je to pitanje koje traže odgovori na nepostavljena pitanja i koja od Altisera možemo zvati simptomima. Dakle, pitanje je na stolu, a ne odgovor: Biti ili ne biti Evropljanin danas?
Ako je reč o simptomu, njih je dosta i oni onda čine sindrom. Evo kako bih ga ja raščlanio:
1 – Evropu čine zemlje članice, nacionalne države, i ponekad se čini da više insistiraju na svojim nacionalnim interesima i populistički ugađaju svojim građanima koji bi u uslovima rata radije prestali da budu Evropljani. Drugim rečima, u uslovima rata (rat kao onaj koji postavlja uslove i postavljanje uslova kao rat – uslovljavanje kao rat), kao da Evropa ostaje bez Evropljana. Evropsku zajednicu čine i države članice u kojima prevagu nose politike populističkog suverenizma i nacionalizma koje ohrabruju narode koje drže na okupu sugestijom da prestanu da budu Evropljani.
Srbija nije u EU, ali je zemlja u procesu pridruživanja i pristupanja EU, no većinsko raspoloženje je anti-evropsko. Vojna neutralnost kao geostrateško opredeljenje vlasti u Srbiji samo je opravdanje za njenu neuspešnu diplomatiju „konstruktivne dvosmislenosti“ i veoma efektnu unutrašnju politiku destruktivne dvosmislenosti. Iako tradicionalni proruski sentiment ne nailazi na prijem kod nove generacije, dosadašnja evropska podrška Vučiću i mlade ljude je udaljila od Evrope.
Pitanje građanstva, građanina Evrope, Evropljanina kao građanina, odlazi u prošlost. Sa njim i pitanje demokratije postaje deplasirano.
2 – Pitanje identiteta od devedesetih više nije samo kulturna kategorija, već i sigurnosna. Jugoslovenske nacije su to demonstrirale ratom u kome je pitanje nacionalnog i verskog identiteta bilo pitanje života i smrti, etničkog čišćenja i genocida. Pitanje evropskog identiteta i vrednosti je počelo da dobija bezbednosni značaj od „rata protiv terorizma“, a sada je na pragu nečega što Ukrajinci i Rusi uveliko iskušavaju za čitav evropski prostor: biti Evropljaninom znači biti neprijateljem Rusije.
Pitanje građanstva, građanina Evrope, Evropljanina kao građanina, odlazi u prošlost. Sa njim i pitanje demokratije postaje deplasirano. Bezbednost u vojnom i socijalnom smislu smenjuje pitanje jednakosti, a sloboda postaje kategorija koja upućuje na rat. Država prestaje da bude država građana, građani postaju pripadnici nacije koja očekuje brigu, zaštitu i sigurnost.
3 – Ekonomske sankcije prema Rusiji i prekid „normalnog“ snabdevanja života obeshrabruje stanovnike evropskih država i odvraća ih od evropske političke odgovornosti, čemu sada treba dodati i Putinove „hibridne bombe“. Postavlja se pitanje da li je Ukrajinska granica crvena linija i za Evropljane van Ukrajine? Šta je sa vazdušnim linijama – koje su one boje? Nadletanje dronovima kontinentalne Evrope „duboko u pozadini“ s ciljem zastrašivanja i provokacija sve građane evropskih država tretira kao Evropljane, uključujući i one koji su za EXIT politiku. Međutim, šta ako je Ukrajina Dombas Evrope?
4 – „Kolektivni zapad“ se raspao na SAD i Evropu od kada je Tramp ponovo ušao u Belu kuću. Njegove pretnje povlačenjem iz NATO saveza Evropu čine jedino odgovornom za „pretnje“ zbog kojih je „ugroženi“ Putin „morao“ intervenisati u Ukrajini. Sada zajedno grade narativ o militarističkoj politici Evrope i od nje prave neodgovornog političkog igrača i jedinog neprijatelja Rusije, a u poslednjoj instanci ove terorističke i mafijaške „politike“ Evrpoljani su odgovorni jer i dalje podržavaju vlade koje su za ostanak u EU.
Postoji mišljenje među ruskim analitičarima, ako i pobedi Ukrajinu, ako Evropa bude ujedinjena posle rata, to je teža situacija za Rusiju nego kada je Amerika bila u njoj. (Sergey Karaganov, Dmitri Trenin)
*
Poricanje. Nema adekvatnog prevoda na moj jezik. „Verleugnung“ podrazumeva takav problem koji prihvatate kao nerešiv. Kao stanje koje ne možete promeniti, a sranje je neviđeno. Nedopustivo sranje koje i ne dopuštate. Ali nije do vas, vi ste s tim načisto.
Svest o tome da je rat, priznanje da je rat, uvid da je rat, ne znači da smo spremni i da nešto preduzmemo po tom pitanju.
Međutim, šta poričemo kada odbijamo rat? Da li je to slično odbijanju činjenice da postoje klimatske promene i da je ekološka katastrofa neizbežna? Odbijanje rata podrazumeva poricanja – ali šta se poriče? Ja bih rekao da se poriče da su odnosi proizvodnje odnosi vlasti. Marks je u Kapitalu rekao da su kapitalisti u početku veoma dobro znali šta rade, a da je kasnije preobraženi oblik vrednosti u liku profita učinio da zaborave na ciničnu osnivačku gestu vitezova industrije. Ta metafora je simptom koji nas navodi da tražimo mač, a izmiče im da su vitezovi industrije i dalje vitezovi i kada nisu vitezovi mača. Proizvodni odnosi kao odnosi vlasti kojom se uspostavlja vlasništvo – stvarno vlasništvo – čine akumulaciju kapitala večno prvobitnom. Aneignung se može prepustiti i drugome, čak čitavom društvu – socijalizam i društveno vlasništvo imali su svog neradnika koji je raspolagao stvarnim vlasništvom i moći prisvajanja (Aneignung), odnosno pokretanja procesa proizvodnje utvrđivanjem šta, kako i za koga.
Nema drugog Evropljanina osim onog koji je danas Ukrajinac.
Svest o tome da je rat, priznanje da je rat, uvid da je rat, ne znači da smo spremni i da nešto preduzmemo po tom pitanju. Moj način poricanja je uverenje da je reč o kriminalcima i vulgarnim nasilnicima, čak i o zaveri dvojice ili nekolicine razbojnika koji sebi prave priliku za zaradu i uslove da ostanu na vlasti budući da ova garantuje nekažnjivost. Kriminalizacija ili inkriminacija vlasti je moj način da odgovorim na svoje staro i možda nikada zaključeno pitanje odnosa strukture i prakse.
Ukrajinska isključivost zbunjuje mnoge – opredeljenje za Ukrajinu je jedini mogući izbor, alternativa ne postoji. Sve drugo je prelazak na Putinovu stranu, sa koje god da se distance misli i govori.
Opet Altiser: kada je u svom tekstu za zbornik Kako čitati Kapital rekao da se koncept istorije ne krije u krevetima, ukazujući time na značaj Marksovog otkrića teorije istorije („Istorijskog materijalizma“, čija je samo jedna od regionalnih disciplina „Kritika političke ekonomije“), kao čitalac pomislio sam da se ni koncept kreveta ne krije u krevetima. Lakan za to nudi svoj argument (Da bi voleo, Napoleon je svoju ljubavnicu morao nazvati Žosefina, po imenu svog brata), a Tomas Karlajl sa svojom filozofijom istorije i „teorijom velikih ljudi“ (Great Man Theory) ima svoj. Ali šta je sa „teorijom malih ljudi“, sa teorijom Ukrajinaca? Ukrajinaca-Evropljanina? Ukrajinska isključivost zbunjuje mnoge – opredeljenje za Ukrajinu je jedini mogući izbor, alternativa ne postoji. Sve drugo je prelazak na Putinovu stranu, sa koje god da se distance misli i govori. Nema drugog Evropljanina osim onog koji je danas Ukrajinac. Mislim da se to može čuti u svakom kontaktu sa njima, u svakoj izjavi koja dođe do tačke odluke. Ali može li Ukrajinac odlučiti za nas?
Reference:
[1] Silven Lazaris, Antropologija imena, 2014, GKP&kuda.org i Hronologije sadašnjosti sa Kler Nioš, 2020, GKP.
—
