Nasilje vlasti i eutanazija politike
Blato i krv
Ne napadati više sistem u terminima odnosa snaga. To imaginarno (revolucinarno) nameće sam sistem, koji i živi baš od toga što neprekidno podstiče, one koji ga napadaju, da se bore na terenu realnosti, koji je zauvek njegov.
Bodrijar
Masovna ubistva koja su se početkom maja desila u Srbiji trebalo je da nam pomognu da ocrtamo genealogiju našeg sveprisutnog nasilja, odnosno nasilja vlasti kojem smo kao građani podvrgnuti.
Sistemski odučeni i odrečeni od mišljenja, ophrvani tugom, očajem i bespomoćnošću, ljudi koje je neko odavno ubedio da tehnokrate i „struka“ treba da imaju prvu i poslednju reč1, te da živote treba da prepuste na milost i nemilost menadžerima i politikantima, uspeli su da se odvaže na svojevrstan performativni čin – masovni izlazak na ulice – tiho i gotovo nemo prisustvo u povorci kojom kao da žele pokriti odsustvo na koje su inače osuđeni – odsustvo istinske političke reprezentacije i participacije koju mnogi pokušavaju da artikulišu frazom „mi više nismo društvo“2.
Za potrebe razmatranja i mogućeg rasvetljavanja elemenata ili potencijala političnosti u ovom činu nenasilne pobune koja se već tri meseca odvija svake sedmice u gradovima Srbije, kao i složenih odnosa između nasilja, moći, vlasti i politike, mogu nam biti neprocenjivi uvidi Etjena Balibara i Hane Arent, odnosno izvesne tačke preseka njihovih filozofija.
U uvodnom delu knjige Nasilje i civilnost sačinjene iz niza predavanja održanih 1996, Balibar iskazuje uverenje da na nasilje (i u jednini i u množini) treba odgovoriti drugačije, a ne samo deklarativnim iskazima poput: „Nasilje je nedopustivo i mi smo protiv njega“3, tim pre što je upravo nemoć da se iz nasilja izađe jedan od uslova njegove reprodukcije i proliferacije.
On tvrdi da naše doba karakteriše nemogućnost da se razvije dijalektika oslobođenja – prelaz iz pasivnosti u aktivnost, iz ugnjetavanja u oslobađanje, ali i iz izolacije u kolektivnost. Za čin izlaska iz nasilja, odnosno za čin njegovog nadilaženja, potrebna je politika, a ime te politike kao odgovora na ekstremno nasilje jeste antinasilje4, koje je moguće generisati i artikulisati samo kroz politike civilnosti. Važno je napomenuti da se taj prostor politike ne može otvoriti odozgo (odnosno iz „centra“), što u našem slučaju znači – sa pozicija vlasti5. Za njegovo otvaranje potrebno je sklapanje implicitnog ili eksplicitnog ugovora/pregovaranja između emancipatorskih pokreta u svoj svojoj različitosti (Gramši), ali i posebna osetljivost za položaj najugroženijih – tzv. postajanje manjinskim (Delez i Gatari), čime bi se sprečilo novo nasilje većine nad manjinskim grupama.
Slučaj Srbije, kao periferije polukolonijalnog statusa, rastrzane u limbu između dva imperijalizma, ali ne i bez vlastitih kolonijalnih pretenzija kojih se teško odriče, zbog svih hipertrofiranih simptoma kojima ogoljava samu prirodu društvenih odnosa poznog kapitalizma, posebno je paradigmatičan.
Podsećajući nas na istoriju otpora i mišljenja revolucije otpora, odnosno na činjenicu da bez otpora ugnjetavanih ugnjetavanju ne samo da ne bi bilo revolucionarne politike, nego ne bi bilo ni politike ljudskih prava, on istovremeno pravi poveznicu sa našim stanjem, upućujući na nedovršiv proces prvobitne akumulacije koji, osim što se, kako je to slikovito i precizno iskazala Roza Luksemburg, dešava „u blatu i krvi“, ima karakteristiku da se ciklično ponavlja.
Slučaj Srbije, kao periferije polukolonijalnog statusa, rastrzane u limbu između dva imperijalizma, ali ne i bez vlastitih kolonijalnih pretenzija kojih se teško odriče, zbog svih hipertrofiranih simptoma kojima ogoljava samu prirodu društvenih odnosa poznog kapitalizma, posebno je paradigmatičan. Fenomeni etničkih čišćenja, nezapamćene i nemerljive okrutnosti tokom ratnih devedesetih6, dodatno su zacementirane negiranjem, društvenim poricanjem i snažnim istorijskim revizionizmom7 uz konsenzus vlasti, SPC-a i kriminalnih struktura. Normalizacija nasilja, diskriminacija i isključenja kao oblik društvene smrti, uz bezmalo kastinski karakter društvene strukture, Srbiju potvrđuju kao državu8 koja je najprisniji neprijatelj društva koje štiti.
Poseban vid „blata i krvi“ u kojem gacamo jasno i nedvosmisleno nam kazuje da istorija neometano „napreduje zlom stranom“9, dok vlast obeležena nesmenjivošću ali i nekažnjivošću, i dalje nepokolebljivo istrajava u borbi protiv svog naroda, odnosno samih građana, potvrđujući njihov status podanika i političkih objekata.10
*
Po svemu sudeći, protestna okupljanja Srbija protiv nasilja nisu otpor niti pobuna protiv strukturnog nasilja11, već isključivo pobuna protiv dugogodišnjeg nasilja (aktuelne) vlasti.
Da bi bilo jasnije o kakvom je nasilju reč, iako ga neposredno i iskustveno razumemo, u kontekstu naše zbilje vredne su razmatranja tvrdnje koje je Hana Arent formulisala u knjizi O nasilju, od kojih je glavna teza da su, suprotno opšteprihvaćenom konsenzusu među teoretičarima politike, moć i nasilje antonimi, budući da jedno vlada tamo gde je drugo odsutno12.
Vladanje čistim nasiljem dolazi do izražaja tamo gde se izgubi moć13, jer oni koji imaju moć, a osećaju da im ona izmiče iz ruku, teško odolevaju iskušenju da moć zamene nasiljem. Arent je, dakle, smatrala da je moć, a ne nasilje14, od suštinskog značaja za svaku vlast.
Ako je moć – delanje u saglasnosti – koje pripada određenoj grupi/zajednici, onda bismo mogli zaključiti da su ljudi okupljeni na ulicama gradova Srbije u potrazi za svojom izgubljenom moći i za politikom koja ne bi bila svodiva samo na geopolitiku.
Ona takođe ističe da je generacija posle Drugog svetskog rata od svojih roditelja naučila i nasledila „iskustvo ogromnog uvlačenja kriminalnog nasilja u politiku“ (koncentracioni logori, genocid, tortura). Nemoguće je ne primetiti da je ovo i naše blisko, a u velikoj meri nereflektovano, iskustvo. To nereflektovanje osim što je etički upitno, politički je krajnje problematično, a perpetuira ga upravo kompradorska elita koju čine i vlast i opozicija. I jedni i drugi služe interesima kapitala15 i vladajuće ideologije, zbog čega, manje ili više saglasno i ćutke generišu kolektivnu amneziju, dok istovremeno učestvuju u ekstremnoj eksploataciji ljudskih, materijalnih i prirodnih resursa.
Moć se javlja kada god se ljudi okupe i deluju u saglasnosti, ali ona svoju legitimnost izvodi iz inicijalnog okupljanja, a ne iz neke akcije koja može da usledi.16
Ako je moć – delanje u saglasnosti – koje pripada određenoj grupi/zajednici, onda bismo mogli zaključiti da su ljudi okupljeni na ulicama gradova Srbije u potrazi za svojom izgubljenom moći17 i za politikom koja ne bi bila svodiva samo na geopolitiku. 18 Međutim, mera te moći nije u brojnosti (kako se često ističe), već bi trebalo upravo da bude u organizovanju i delanju koje, kako i Arent naglašava, nije puko ponašanje.19
Misleći uslov mogućnosti politike kao kolektivnog delovanja, Balibar polazi upravo od njene nemogućnosti,20 podsećajući nas na Aristotelovu definiciju politike kao zajedničke prakse građana u kojoj javni prostor ima etičku dimenziju sačinjenu od vrline razboritosti i filije (prijateljstva). Međutim, Balibar, naprotiv, ne pretpostavlja aristotelovsko „uzdizanje iznad carstva nužnosti“, odnosno iznad same materijalne reprodukcije. Srž koncepta politike nije u njenom polazištu iz „idealnoga“, niti je reč o tome da je politika „retka“, koliko u tome da bi njena bit trebalo da bude neizvesna (kontingentna). On takođe uvodi razliku između pravno shvaćenog pojma institucije kao odvojene instance društva, i antropološki shvaćenog pojma institucije, tvrdeći da je njen ključni element artikulacija odnosa između javnog i privatnog.
Jasno je da politika „bez naroda“ ne postoji21, ali ni brojnost naroda/građana po sebi ne garantuje politiku. Ono, pak, čega narod jeste nužan uslov (ma koliko formalan, dakle – klimav) jeste moć koja je ovde sinonim za vlast – bilo da je reč o vlasti koja rukovodi i manipuliše armijom ucenjenih birača, ili o opoziciji koja u masovnosti građana na ulicama vidi svoju jedinu legitimaciju, uverena da je politika bez vlasti jalova ili „nemisliva“22.
Politička pitanja23, paradoksalno, ostaju neizgovorena iz straha da njihovo postavljanje ne dovede do osipanja ljudi i njihovog razmimoilaženja, čime se potvrđuje privilegovanje „konsenzusa“ nad odgovornošću, privilegovanje prebrojavanja glasova ili potpisa nad idejnošću koja u ovdašnjem političkom životu postaje tek uzgredna nus-pojava.
Ljudi se „mobilišu“ zato što se prema njima postupa rđavo.
U jeku globalnog međuimperijalističkog sukoba koji se odvija preko leđa ukrajinskih civila, dok su sve opipljivije pretnje da se on prelije i na ove prostore, aktivirajući suštinski nezalečene rane i žarišta,24 borba za izgubljenu moć ljudi može jedino imati smisla ukoliko će ona uložiti nužne napore da prekine začarani krug brutalne političke neodgovornosti i demagogije.25
*
Ljudi se „mobilišu“ zato što se prema njima postupa rđavo, odnosno zato što prema njima rđavo postupa sama aktivna sila političkog polja – Država, gazda i pandur.26 „Srbija protiv nasilja“ jeste zgodno odabran imenitelj nenasilnih protesta, ali i dalje ostaje pitanje da li su oni istovremeno antinasilni, odnosno suštinski civilni. Da bi to zaista bili, trebalo bi konačno da otvore polje političnosti, pa i novih vidova političkog organizovanja, koje je ovde hronično zatomljeno, nemušto i odsutno, neretko i cenzurisano. Dok govorimo o političkoj smrti opozicije, čiju bezidejnost, oportunizam i populizam svakako ne treba štedeti kritike, u opasnosti smo da prenebregnemo jednu drugu političku smrt ili mrtvilo, koja može biti posledica našeg straha od neizvesnosti ili preuzimanja političkog rizika kao sinonima odgovorne politike na strani ljudi i ljudskosti koja im se u doba reakcionarnog neoliberalizma nemilice oduzima.
Štivo za čitanje i razmišljanje:
Hana Arent, O nasilju, preveo Dušan Veličković, Fond za otvoreno društvo, Alexandria Press, Beograd, 2002. (Izvornik: Hannah Arendt, On Violence, Harvest Books, 1970)
Alen Badiju, Teorija subjekta, prevela Olja Petronić, GKP, Novi Sad, 2015. (Izvornik: Alain Badiou, Théorie du Sujet, Éditions du Seuil, 1982)
Etjen Balibar, Nasilje i civilnost: Wellekova predavanja 1996, preveo Tomislav Medak, Centar za medije i komunikacije, Beograd, 2011. (Izvornik: Étienne Balibar, Violence et civilité, Galilee, Paris, 2010)
Žan Bodrijar, Duh terorizma, preveo Dejan Ilić, Arhipelag, Beograd, 2007. (Izvornik: Jean Baudrillard, L’esprit du terorisme ; Power Inferno, Galileé, 2002)
—
1 Veliki broj ljudi je ustuknuo i prepustio se kolektivnom tugovanju. Paralelno je nastajala i hiperprodukcija medijskih spinovanja i analitičkih tekstova koji su pretendovali da proniknu u tačan uzročno-posledični niz kojim bi „objasnili“ ili „razumeli“ zašto su se ovakve eskalacije nasilja desile, kao i da postave nužno pitanje društvene odgovornosti.
2 Razumećemo ovu želju za povratkom izgubljenog društva kao potrebu za integrativnom zajednicom ljudi, nasuprot onoj prirodnoj (porodica i krvno srodstvo koje veličaju fašistički režimi, ali i biopolitika modernih buržoaskih država), sekundarnom zajednicom koja nastaje društvenim posredovanjem i organizovanjem, odnosno, između ostalog – političkim udruživanjem.
3 Ne treba ići u daleku prošlost da bi se prizvala činjenica da ovo često izgovara sama vlast, čak i onda kada na izvestan način uzrokuje ili podržava „izolovane“ činove nasilja (policijsku brutalnost, mobing, rasizmom motivisana ubistva, femicid – i to uglavnom slabim i neefikasnim zakonskim regulativama), čime maskira i odriče svoju odgovornost.
4 Pojam antinasilja Balibar suprotstavlja pojmu nenasilja (koji znači uzmicanje/povlačenje od nasilja) i pojmu protivnasilja (koji označava suprotstavljanje nasilju).
5 Ovom logikom se neće otvoriti ni pukom smenom vlasti. Demokratizacija države se nikada nije desila bez otpora, zahteva i pritisaka „odozdo“; ali je nevolja u tome što se više ne dešava ni tako.
6 Ratnoprofiterski poduhvat akumulacije kapitala i ustoličavanja kulta privatnog vlasništva.
7 Potrebna je posebna vrsta permanentnog nasilja da bi tako nešto bilo moguće.
8 Potpuno je nebitno da li ćemo je nazvati paradržavom, a još su manje korisni vapaji da živimo u „otetoj državi“, odnosno da države – nema.
9 Karl Marks u Bedi Filozofije.
10 Reč je o krajnje zaoštrenom antagonizmu – monopolizaciji moći koju vlast gubi, uz pomoć nasilja se neprestano braneći od „građanskih“ težnji za „demokratizacijom“.
11 Oni svakako ne pretenduju da budu antikapitalistički (revolucionarni). Brutalna privatizacija/pljačka i potpuna dehumanizacija radničke klase koja za posledicu ima porast beskućništva i gotovo nikakvu šansu za obrazovanje, dovela je ovaj najmnogobrojniji sloj ljudi u lumpenproleterski položaj – položaj egzistencijalno ucenjenog „biračkog tela“ koje se po potrebi vlasti zloupotrebljava i razvozi autobusima. Klasno gledano, akteri protesta Srbija protiv nasilja mahom pripadaju srednjoj klasi, a politički su na spektru od centra i levih liberala do krajnje desnice. Poređenja radi, aktuelni masovni protesti na ulicama Francuske potpuno su drugačije klasno ustrojeni i nisu nenasilni.
12 Iako uvodi ovu distinkciju, Arent ne negira da moć i nasilje često idu ruku pod ruku. Međutim, preciznije bi bilo tvrditi da ruku pod ruku idu nasilje i vlast.
13 Ali ne i vlast!
14 Arent tvrdi da je nasilju potrebno oruđe, a ne brojnost.
15 Da nije tako, naprosto ne bi bilo moguće niti legitimno postojanje desničarskih i ekstremno desničarskih opcija. Međutim, njihov opstanak je trajna garancija „stabilnosti“ i statusa quo samog političkog sistema.
16 H. Arent.
17 Možemo je zvati politička moć ili naprosto moć odlučivanja o zajednici kojoj pripadamo. Ova iznova pronađena moć ima potrebu da sebe nekome delegira, ali je adresat odsutan, odnosno mi već računamo na njegovo neodazivanje.
18 Svođenjem politike na geopolitiku, dodatno se brišu i negiraju civilne politike.
19 Izlazak na ulice i šetnja su negde na pola puta između ponašanja i delanja (politički zahtevi, transparenti i parole).
20 Alen Badiju deli sličan stav: Nedostatak civilnog statusa proletarijata upravo je njegov politički status. … Politika nije veština mogućeg, već nemogućeg. (podvukla I. M.)
21 Ibid.
22 Zoran Gajić u tekstu „Ovladavanje neodgovornošću“ u ovom broju Biltena, na strani 15.
23 Svi zahtevi se svode na poziv na ostavke i medijsku deblokadu, odnosno neki vid cenzure medijskog sadržaja.
24 Evidentno je da se pritisak i tenzije povećavaju, a da su posebno ranjive Bosna i Hercegovina i Kosovo.
25 To bi bio napor usmeren ka očuvanju mira i sprečavanju novih krvoprolića. Za to vreme, kao u lošoj TV komediji, ljudi koji nemaju dece se uvređeni i uvučeni u blato pravdaju jednom ministru, predlaže se kako bi trebalo da izgleda nova nacionalna zastava, minut ćutanja koji je bio namenjen za nedužne žrtve i ubijenu decu na poslednjem protestu se odaje i čuvaru srpskog groblja u Solunu koji je umro prirodnom smrću u 96. godini, iz očigledne želje za nekakvim „nacionalnim konsenzusom“. A čak i da to nije slučaj, stavljanje njegove smrti u istu ravan sa ubijenom decom i žrtvama femicida nepromišljeno je i degutantno.
