Šta opet hoćete s tim mesnim zajednicama
Mesta neposredne demokratije ili čuvari gradske vlasti
Imaju li uopšte građani mesta u našem političkom sistemu, osim da izađu na izbore i zaokruže brojeve ispred partijskih lista?
Jesu li građani spremni za samoorganizovanje? Jesu li za demokratiju od najnižeg nivoa, od mesnih zajednica? Hoće li konačno da se uključe u njihov rad sada kada su svesni da su im partije oduzele svaku i najmanju mogućnost da utiču na sopstvene živote? Imaju li uopšte građani mesta u našem političkom sistemu, osim da izađu na izbore i zaokruže brojeve ispred partijskih lista? Na koji način mogu da prekinu stranačko svojatanje države? Treba li im u tome pomoć opozicionih partija?
I, zbog čega bismo uopšte razgovarali o mesnim zajednicama kada nam u decembru sledi prvo poluvreme lokalnih izbora, da bi drugo bilo odigrano na proleće?
Teško da iko može dati tačne i konkretne odgovore na sva ova pitanja, pogotovo ne bazirane na nekakvim istraživanjima ili studijama.
Kako su tokom prethodnih meseci ocenili brojni sagovornici STANARA, osnovni problem je potpuna marginalizacija te prve stepenice na putu koji građani svakodnevno prelaze u pokušaju da urede svakodnevni život.
Umesto mesta u komšiluku na koja su svi upućeni i gde mogu da proslede svoje pritužbe, primedbe, predloge i inicijative, mesne zajednice prekvalifikovane su u čuvare gradske vlasti. Do toga je došlo zahvaljujući sprezi više elemenata: aktuelnog političkog sistema, promenjenih izbornih pravila, strahovite partijske mobilizacije, zatiranja političke svesti, ali i besomučnog laganja, targetiranja i napada na sve koji ne misle poput vlasti.
Iz takvih mesnih zajednica prestale su da stižu inicijative u gradsku skupštinu, bukvalno je ugašen institut zborova građana, a prostorijama je namena prenamenjena za naprednjačku promociju i manipulaciju najugroženijim delovima društva.
U Novom Sadu su od 2017. godine, kada ih je SNS prvi put u potpunosti samostalno preuzeo, vrata mesnih zajednica prvo zatvorena za civilni sektor. Svi zahtevi za korišćenjenjem njihovih kapaciteta od strane građana posmatrani su isključivo kroz političku lupu, bez obzira iz koje oblasti dolazili, te je sito postalo ekstremno gusto i kroz njega nije mogla da se probije nijedna kritička reč. Iz takvih mesnih zajednica prestale su da stižu inicijative u gradsku skupštinu, bukvalno je ugašen institut zborova građana, a prostorijama je namena prenamenjena za naprednjačku promociju i manipulaciju najugroženijim delovima društva.
Građanska mesna samouprava
Onda je došla 2021. godina i neki građani su odlučili da je dosta, da je pasivnost opozicije neizdrživa i neopravdana, te da stvari treba uzeti u svoje ruke. Ideja je iznedrila Inicijativu za mesne zajednice, koja je u formi FB grupe i danas aktivna, a koja je pomogla da se zainteresovani upoznaju i bolje organizuju.
Na kraju je naprednjacima (koalicioni partneri im nisu učestvovali u izborima, kao ni opozicija) na crtu stalo 80 samostalnih kandidata. Tokom procesa kandidature bilo je i više zainteresovanih ali su oni, iz različitih razloga, odustali od trke. Konačan rezultat nezapamćene bitke jeste ulazak 25 građana u savete više mesnih zajednica, od čega je većina osvojena u tri MZ na Limanima.
Pobeda je utoliko veća kada se uzme u obzir da je na nezavisnog građanina/građanku Novog Sada nasrnuo Aleksandar Vučić lično, sa svom mašinerijom straha i ucena. Imali smo tako, da se podsetimo, hiljade flajera sa kojih se veselo osmehivao dvojac Vučić-Vučević, iako nijedan od njih niti živi niti će ikada živeti na Telepu, Sajlovu, Adicama ili Šangaju. Da ne podsećamo sad na brendiranu SNS kafu, ratluke i ostalu standardnu marketinšku ponudu, uz tradicionalne pritiske na birače.
Koliko im je bilo stalo da se dočepaju apsolutno svih mesnih zajednica, najbolje ilustruje poseta Andreja Vučića lično nekima od njih na dan izbora.
Kasniji poraz izazvao je bes Aleksandra Vučića jer nije mogao da se pomiri s činjenicom da je negde neko, noseći njegovo ime, izgubio. On je taj poraz bukvalno shvatio kao lično svoj!
Tadašnji gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, po Vučićevom priznanju na Pinku, pitao ga je da li da ponište izbore u mesnim zajednicama u kojima su izgubili.
„Zvao me je Miloš Vučević i pitao to, a ja sam rekao da ako nema stvarnog razloga za poništenje, da to ne rade. Nemojte da se žalite, nego radite više, tako to rade džentlmeni“, rekao je Vučić tada, bez da priloži dokaze u korist poništavanja rezultata.
Situacija iz Novog Sada je, manje-više preslikana, zabeležena i u drugim mestima širom Vojvodine jer su naprednjaci svuda pokazali izuzetnu maštu prilikom smišljanja i uvođenja otežavajućih okolnosti za kandidovanje građana.
Mogu li građani i partije biti ravnopravni
Prošlo je od tada dve godine. Limanske mesne zajednice organizovale su zborove građana, pokretale različite inicijative, tražile odgovore nadležnih na pitanja građana. Trudili su se da budu spona u pravom smislu reči. Na polovini mandata takozvane „slobodne mesne zajednice“, po sopstvenom priznanju, imaju poprilično šarenolik odnos sa gradskom upravom. Pojedina preduzeća svoje obaveze sprovode bez problema, dok neka primetno kasne u ovim mesnim zajednicama. Odgovori uprave na različite inicijative uglavnom se svedu na ćutanje. Sve je, očigledno, zamišljeno tako da se mesne zajednice prikažu nesposobnim, te da građani priznaju svoju grešku i narednog puta glasaju „ispravno“.
U datim okolnostima, pojedini članovi saveta pomenutih mesnih zajednica i politički su se aktivirali. Formirali su Građanski pokret Bravo, koji je pored njih okupio i veliki broj aktivista kaljenih u ekološkim i drugim urbanističkim borbama, uključujući bitku za Šodroš. Pojedini su ušli u neke od postojećih opozicionih partija.
Svaki put kad je neko izgovorio svi su isti, ne mogu ja tu ništa, šta ja mogu kao pojedinac, neću da se zameram, imam kredit/decu/posao u javnom sektoru… zakucao je dodatni ekser u kovčeg demokratije.
Da li je ta njihova odluka u redu ili nije, pokazaće vreme. Ipak, činjenica da su odlučili da se dodatno povežu sa istomišljenicima u okviru jedne organizacije samo je još jedan argument za tvrdnju da građanin kao pojedinac ne može mnogo ili može gotovo ništa. Sam sistem je takav.
Koliko smo kao građani i sami tome doprineli, takođe je podložno debati. Svaki put kad je neko izgovorio svi su isti, ne mogu ja tu ništa, šta ja mogu kao pojedinac, neću da se zameram, imam kredit/decu/posao u javnom sektoru… zakucao je dodatni ekser u kovčeg demokratije.
ŠBBKBB
Član 107. Statuta Grada Novog Sada precizira nadležnosti mesnih zajednica. Između ostalog, tu piše: „Savet mesne zajednice je osnovni predstavnički organ građana na području mesne samouprave“. Među njegovim ingerencijana nabrojano je i sledeće: „predlaže mere za razvoj i unapređenje komunalnih i drugih delatnosti na području mesne zajednice; pokreće inicijativu za donošenje novih ili izmenu postojećih propisa Grada“.
U Odluci o mesnim zajednicama, u članu 52, koji bliže određuje te nadležnosti, između ostalog navodi se i sledeće:
Tačka 5: „predlaže mere za razvoj i unapređenje komunalnih i drugih delatnosti na području mesne zajednice, a naročito: „u oblasti urbanističkog planiranja i uređenja mesne zajednice, u izgradnji i održavanju komunalnih objekata, puteva i ulica na području mesne zajednice… zaštite i unapređenja životne sredine, uređenja i održavanja naselja i zelenih površina, stanje objekata komunalne infrastrukture i kvalitet komunalnih usluga.“
Dakle, na konkretnom primeru jasno je da bi, u slučaju da je SNS izgubila kontrolu nad MZ „Ostrvo“ na čijoj teritoriji se grade vijadukt i most na Šodrošu, pre donošenja tih odluka, tokom izrade Generalnog urbanističkog plana (usvojenog uz fizičko nasilje nad aktivistima 21. jula 2022. godine), bilo ozbiljnihh problema za vlast da takav plan u tišini progura.
Savet MZ bi u svojoj borbi mogao da koristi mehanizme poput zborova građana i da zove nadležne da detaljno javno pred građanima iskažu svoju nameru pre nego preinače plan u skladu sa investitorskim željama. Takođe, mogli bi da pokušaju da spreče donošenje GUP-a različitim pravnim mehanizmima, ili makar da prolongiraju njegovo donošenje, što bi sigurno imalo daleko više odjeka u javnosti nego sama aktivistička borba. Ovako bi se borba vodila na dva koloseka.
Ja ne mogu, neka to neko drugo radi
U prethodnom periodu sam realizovao i objavio intervjue sa predstavnicima nekoliko opozicionih partija o njihovim idejama za mesne zajednice i sve se one, makar načelno, slažu da bi ih trebalo prepustiti građanima. Jasno je da angažman u javnim poslovima jednostavno nije svakome prijemčiv. Neko će da pomogne u tišini a neko hoće „direktno na crtu“. Kako napraviti balans i iskoristiti svačiji potencijal?
Stranke su sada u kampanji za predstojeće izbore na lokalu. U tome, kako vidimo, traže i aktivnu podršku gađana za čuvanje kutija i druge poslove, čime bi se omogućili koliko-toliko fer izborni uslovi. Možda je tu šansa da se dve muve ubiju istim udarcem?
Hipotetički, opozicija bi u mesecima do izbora, prilikom obuke građana za izborne radnje, istovremeno mogla da ih pripremi i za izbore za mesne zajednice za koje će nakon lokalnih ostati svega nešto više od godinu dana. Očigledno je da su već aktivni, ovaj korak bi mogao biti nadgradnja njihovog aktivizma i preuzimanja stvari u svoje ruke.
Opozicija može da im obeća da će u svim lokalnim samoupravama u kojima sruši naprednjake, zajedno sa građanima pristupiti izmeni odluka o mesnim zajednicama i iz njih izbaciti sva pogubna naprednjačka rešenja i doterati procedure tako da više ne bude moguće zarobiti MZ na način na koji je to uradla SNS.
Što se izbornih pravila na tom nivou tiče, neophodno je pod hitno ukinuti liste i vratiti većinski sistem i pojedinačno kandidovanje, ukinuti overu potpisa podrške kandidaturi, zabraniti stranački propagandni materijal. Takođe, neophodno je povećati ingerencije MZ, vratiti im račune kako bi imale sopstvena sredstva. Na taj način građani bi shvatili da dobijaju u ruke mehanizme za poboljšanje uslova života u svom delu grada ili naseljenom mestu.
Druga šansa: Vojvođanski izbori
Iz prethodno navedenog više je nego jasno da SNS u Srbiji, kada su izbori u pitanju, ima strah jedino od pobunjenih i samoorganizovanih građana. Partije su uspešno marginalizovane i rastočene.
Sada SNS taj strah ponovo dokazuje izmenom izbornih pravila u Vojvodini, za koje tvrdi da su tehničke i da ne zadiru u suštinu izbornog postupka, a da je to bila obaveza nakon izmene Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima, donetim još 2022. godine.
Nove odredbe, između ostalog, eksplicitno zabranjuju koaliciju grupe građana i političkih partija.
Prvi naprednjak u vojvođanskom parlamentu, Dmitar Stanšić, nije odgovorio zašto se čekalo dvadeset meseci kako bi se izvršilo to tehničko upodobljavanje, ali je na kritike u vezi sa grupama građana odgovorio da do sada ni u jednom izbornom ciklusu za pokrajinske izbore nije zabeležena koalicija političke stranke i grupe građana. To bi, valjda, trebalo da znači da ne postoji interes za takvom koalicijom. Mada, pre bi se moglo reći da postoji, a da očigledno ne ide u korist vlasti pa bi tu opciju valjalo eksplicitno zabraniti.
Eto dakle, vlast je ponovo jasno stavila do znanja da se najviše plaši aktivnih građana. Onih koje ne vezuje nikakva hijerarhija ili stranačka disciplina, pa zbog toga ne mogu biti ucenjeni ili potkupljeni nekakvim sinekurama i položajima. I ona radi sve što joj je u moći da takvi ne stanu nasuprot njihovim kandidatima. Očigledno je da su bili dovoljno glasni, pa ih je prozvala „eko teroristima“ i „eko džihadistima“, ekstremnim levičarima i „samozvanim antifašistima“. Etiketiranjem je pokušala da ih drži podalje od običnih građana i njihove solidarnosti, istovremeno upozoravajući svoje biračko telo da ne potpada pod uticaj potencijalno opasnih osvešćujućih ideja, racionalnih i relevantnih pitanja koja koje potonji postavljaju i donose. Smanjen broj potpisa neophodan za kandidaturu na pokrajinskom nivou možda je šansa da se grupe građana okupe na jednoj listi i, ko zna, čak uđu u skupštinu.
Pitanje je jesu li opozicione partije svesne značaja koji vlast očigledno pridaje aktivnim pojedincima? Nejasno je da li su i sami građani i njihove neformalne inicijative svesni svog značaja i straha koji izazivaju u vlasti? Pitanje od milion dolara je na koji način će tu informaciju obraditi? Šansa, očigledno, postoji, sada je društvu hitno neophodan jasan odgovor na pitanje hoće li ona biti iskorišćena ili prokockana.
—
Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.
Ilustracija: Arthur Kampf, Venera i Adonis (1924) i Banjska
