Hajde da zamislimo da neko svoj politički tekst nazove „Šta da se traži?“. Ne bi li to bilo smešno i grozno, i bez Lenjinovog „Šta da se radi?“ na umu. Uprkos tome, retki su oni koji imaju problem sa zahtevima jer većina misli da su oni legitimni politički činovi, koji moraju imati svoju iskaznu ili izjavnu stranu pošto smo još uvek bića koja govore. Međutim, zahtevi nisu samo zahtevi, već i zahtevi za njihovim ispunjenjem i to je ono što je u Srbiji napravilo krizu i dovelo do bezizborne delegitimizacije vlasti. Svako se danas u Srbiji značajno smeška i podsmehuje svakome ko ne kapira šta znači ispunjenje zahteva. Ćutanje nije omerta, što takođe postoji u Srbiji, već demonstracija mudrosti i razumevanja smisla i dometa studentske misli i namera, a svako ko u njih posumnja biva optužen za podozrenje, pa i botovanje za račun režima kojem jedino i može pasti na pamet pogana misao da iza studenata stoje zaverenici koji bi da dođu glave Aleksandru Vučiću i upropaste narod i zemlju. I evo, mi već tri meseca slušamo govor o zahtevima i zahtevima za ispunjenje zahteva koji se ne izvode samo kao govorni činovi, već i kao okupljanja, protesti i blokade. Ja bih rekao da su blokade još jedan ...