Dragi prijatelji iz opozicionih redova... O čemu se danas, zapravo, govori kada se govori o Kosovu? Da li se govori o ljudima ili o teritoriji, o političkoj viziji ili o kolektivnom slepilu, o odbrani nacionalnog interesa ili o strategijama odgođenog samoubistva? O čemu smatramo da govorimo, i ume li neko da na razumljiv jezik prevede rečenicu „nikada nećemo priznati Kosovo“, posle čijeg se izgovaranja, o čemu god da je prethodno bilo reči, razgovor ritualno vraća nejasnom mističnom početku, zamagljenoj slici nekog davnog nedoličnog sna? Verujem da zaista postoji, u mnogim, pa i opozicionim glavama, taj opojni san o Kosovu bez Albanaca, jer to je san uistinu mnogih, možda i neke opskurne većinske Srbije – u kojoj je Albanac jedan oduvek tajanstven pojam, neodstupan, odbojan, uznemirujuć i pogodan da se na njega istovremeno projektuje i osećaj superiornosti i najjeziviji strah – jedan san, dakle, kojim se, u nekoj meri planski, u nekoj podsvesno, a najčešće podsvesno planski, briše razlika između želja i stvarnosti. To je ona fantazmagorična slika koja zatreperi svaki put kada se, bilo iz ambijenta vlasti bilo opozicije, začuje ta rečenica: „nikada nećemo priznati Kosovo“. Oni koji je ritualno izgovaraju, tada, zapravo, hteli ne hteli, govore upravo o tome: o Kosovu bez Albanaca. Jer, naravno, ako bismo uključili Albance ...