Često se može čuti mišljenje da nije lako biti opozicija u Srbiji. Razjedinjena i zavađena, marginalizovana i medijski oblaćena, dugo je tavorila na obodima javnog i političkog života u formi bojkot opozicije koja je htela da Srbiju pogura na njenom evropskom putu i stane u odbranu institucija koje (više) ne postoje. Ili je u oblicima konstruktivne i državotvorne opozicije nastojala da se prišlepa vlasti na njenom desnom krilu glumeći prorusko i kvazipatriotsko strašilo, doprinoseći stvaranju slike o aktuelnom režimu koji ne gleda ni na Istok ni na Zapad, već sebično i autistično zagovara odbranu nacionalnih (tj. vlastitih) interesa, bez solidarnosti sa drugim nacijama (npr. Ukrajinom). Zato takva vlast ne može da očekuje razumevanje i podršku, već samo otpor i gnušanje. Može li se istovremeno delovati opoziciono i državotvorno? Ipak, i takva opozicija uspela je da se na poslednjim izborima u znatnijem broju domogne položaja narodnih predstavnika u parlamentu, što je opozicione stranke prinudilo da se više ideološki profilišu i jasnije pozicioniraju u odnosu na zvaničnu politiku državne vlasti. U ovom slučaju, posebno je zanimljiv status državotvorne opozicije (konkretno Zavetnici i koalicija NADA), čija pozicija otvara pitanje: može li se istovremeno delovati opoziciono i državotvorno? Videćemo da je to teško izvodljivo, mada je moguće pretvarati se da je to održivi stav, ...