Slike izazivaju oprečne reči. I to ne toliko zbog toga što se iste slike nekom sviđaju a nekom ne, niti zbog toga što iste slike nekog vređaju a drugog inspirišu, već što u samom odnosu slika i reči postoji temeljni nesporazum. Dok smo i do poslovice doznali da „slika govori hiljadu reči”, jedan od najuticajnijih teoretičara vizuelne kulture, Vilijem Mičel u knjizi Šta slike žele?, polazi od toga da je svojstvo slike upravo to da ona ne govori. On sliku upoređuje sa nemom lutkom kroz koju krišom progovara neki trbuhozborac. A onda kada smo uvređeni nekom slikom, postajemo nalik trbuhozborcu koji je uvređen onim što ta lutka govori. Hiljade reči koje su u ovom broju Stanara zamenjene slikama-montažama Slobodana Stošića, uopšte dakle nisu na strani slike – već u rečima kojima se te slike mogu opisati i sumirati i kojih ima na hiljade upravo zato što im slika oduzima moć kojom se diče da mogu da budu do kraja određene i do kraja smislene. Naoružana deca, u familijarnom beogradskom ambijentu, mogu biti reči koje sumiraju ove slike, ali ako uzvratno ovaj opis uporedimo sa slikama, znamo koliko on ne odgovara na pitanje šta su zapravo ove slike i šta one uopšte hoće od nas. Hiljade reči upotrebićemo da svoja ...