Jedna od večnih (i večitih) pritužbi i žalopojki, jedan od tužnih, a izgleda tako nasušnih, decenijskih refrena/napeva ove sredine je da nema ljudi, odnosno da nema dovoljno ljudi. Taj izraz se može po potrebi proširiti, uopštiti, ili pak suziti, s obzirom na to da je već postao određeni politički i aktivistički kolokvijalizam, opšte mesto svih naših defetističkih vajkanja, svih međusobnih optužbi i moralistički sročenih primedbi/pridika, kako političkih tako i opšte-životnih. Ova sentenca, sažeta u svojoj kondenzovanoj beznadežnosti, u sopstvenoj trivijalnosti, zapravo još više implicira i podstiče na dopunu onim prećutanim (neizgovorenim). Ja sam samo jedan od mnogih – a odrastao sam i sazrevao za vreme zločinačke Miloševićeve ere – koji je stasavao sa tom grčevitom bojazni, sa tim lošim predosećajem, da eto, naime, „ovog puta“, na „ovim i ovakvim“ protestima opet neće biti ljudi. Da zbog nedovoljnog broja ljudi ni ti, ni neki drugi, naredni protesti neće uspeti. A bilo je mnogo tih i takvih protesta. Malih, minornih, jadnih, zatvorenih u sebe, pogruženih na suncu i kiši. Oni su se odvijali u senci onih drugih, znantno slavnijih svojih dvojnika, koji su ipak bili masovni i „omasovljeni“, pa i ukazivali sopstvenom silinom i snagom na mogućnost jedne nade koja će se u jednom trenutku, verovalo se, morati da pomoli na horizontu. ...