Večno pitanje za aktiviste i sve ostale: gde je ta kap koja preliva čašu? Na kojoj tački akumulirano masovno nezadovoljstvo može da pređe u kvalitativnu promenu? U napukloj čaši bez dna, može nakapavati do sudnjeg dana, a da se ništa ne desi. Čini se da je to utisak koji se javlja ako pomislimo na odsustvo šireg odziva na inicijative koje dolaze od strane aktivista. Između sveprisutne vlasti i povremeno bučne aktivističke manjine, obitava letargična masa ljudi zaokupljenih svakodnevnim brigama, od koje se, ponekad, očekuje iznenadno buđenje plime u talasima koji će odneti sve pred sobom, ili joj se, češće, spočitava što (ni)je glasala na izborima. No, šta zapravo misli taj običan čovek, sugrađanin u borbi za život pod senkom vlasti? U odbranu svoje elitističke pozicije, cinici odgovaraju: ako želite da znate šta narod misli, čitajte Informer. I tako upadaju u zamke demagogije i autošovinizma. Ipak, ljudi se bune, pa makar i kroz žalopojke i gunđanje iza leđa vlasti. Problem se javlja kada takvi oblici pobune postaju dominantni obrasci ponašanja koji se serviraju odozgo. Ako, na primer, u svom radnom okruženju podsetite kolege da štrajk predstavlja njihovo zakonsko pravo, lako možete biti doživljeni kao provokator koji poziva na prevrat i pametnjaković koji soli pamet drugima i vređa njihovu inteligenciju. Već je ...