Šta da se ne radi – politika iznad apatije i aktivizma
Večno pitanje za aktiviste i sve ostale: gde je ta kap koja preliva čašu? Na kojoj tački akumulirano masovno nezadovoljstvo može da pređe u kvalitativnu promenu? U napukloj čaši bez dna, može nakapavati do sudnjeg dana, a da se ništa ne desi. Čini se da je to utisak koji se javlja ako pomislimo na odsustvo šireg odziva na inicijative koje dolaze od strane aktivista. Između sveprisutne vlasti i povremeno bučne aktivističke manjine, obitava letargična masa ljudi zaokupljenih svakodnevnim brigama, od koje se, ponekad, očekuje iznenadno buđenje plime u talasima koji će odneti sve pred sobom, ili joj se, češće, spočitava što (ni)je glasala na izborima.
No, šta zapravo misli taj običan čovek, sugrađanin u borbi za život pod senkom vlasti? U odbranu svoje elitističke pozicije, cinici odgovaraju: ako želite da znate šta narod misli, čitajte Informer. I tako upadaju u zamke demagogije i autošovinizma. Ipak, ljudi se bune, pa makar i kroz žalopojke i gunđanje iza leđa vlasti. Problem se javlja kada takvi oblici pobune postaju dominantni obrasci ponašanja koji se serviraju odozgo.
Ako, na primer, u svom radnom okruženju podsetite kolege da štrajk predstavlja njihovo zakonsko pravo, lako možete biti doživljeni kao provokator koji poziva na prevrat i pametnjaković koji soli pamet drugima i vređa njihovu inteligenciju.
Već je primećeno kako se u javnosti kritike doživljavaju kao uvređenost. Imamo predsednika države kojeg vređaju neugodna novinarska pitanja, što ga ne sprečava da povremeno da sebi oduška i izvređa iste te novinare. Jer, on je kao i mi, ima pravo da brani svoje mišljenje, koje je navodno istinitije ako se bezobraznije opravdava. Nedavno smo čuli jednog ministra u Skupštini Srbije koji je na konkretne kritike u vezi pojedinih afera odgovorio jadanjem o širenju defetizma i narušavanju narodnog jedinstva i sloge, što je za njega dovoljno da se opravdaju kriminalne aktivnosti u koje je upetljan državni vrh. Slične izjave i postupci doprinose stvaranju atmosfere da živimo u sivoj zoni u kojoj se ipak zna šta je dozvoljeno, a šta nije primereno, gde se isključivo vođenje računa o ličnom interesu predstavlja kao vrhunac lukavstva i individualne umešnosti. To se da primetiti i u svakodnevnom iskustvu. Ako, na primer, u svom radnom okruženju podsetite kolege da štrajk predstavlja njihovo zakonsko pravo, lako možete biti doživljeni kao provokator koji poziva na prevrat i pametnjaković koji soli pamet drugima i vređa njihovu inteligenciju. Ili još gore: čuj ovoga, nije se snašao, pa huška druge da se bore za njega!
Za to vreme, režimska fabrika snova radi punom parom. Ideološka medijska magla prekriva paradokse između polupraznih novčanika i načetih buđelara nasuprot kojima stoje pun državni budžet i uposlene proizvodne hale. Sa druge strane, neke stvari su previše očigledne da bi se mogle sakriti: mediji liče jedni na druge, opozicija i vlast se „bore” za Kosovo iako ne veruju u nacionalnu stvar, o miru govore oni do zuba naoružani, a ostalima se preporučuje da samo rade svoj posao, kao da će time zaslužiti spasenje, dok im se smeška egzistencijalna neizvesnost.
I šta onda da misle obični ljudi? Pretrpani gomilom nebitnih informacija, oni kažu da ne gledaju televiziju i ne veruju medijima, ali surfuju po portalima i sumnjaju da je Zemlja okrugla. U politiku ne veruju, ali veruju pojedinim političarima, odbijajući da priznaju logičan ishod takvog stava: ako je politika prevara, onda je popularan političar uspešan prevarant. Konačno sluđeni, umorno se povlače u ostatke slobodnog vremena i lakoumne razbibrige, ali ih i tamo sustižu pipci komodifikacije i subordinacije. Krajnji ishod može biti samo protivrečan: nastavljaju da se očajnički bore za preostalo dostojanstvo i zdrav razum, dok ih proganjaju Hamletove reči: „Ostalo je samo ćutanje”…
Zašto ljudi i dalje ćute?
Nasuprot pasivnom građanstvu stoje građanski aktivisti, takođe odbojni prema politici, ali prijemčivi za (opozicione) političare. Vlastodršci su se postarali da etiketa „aktivista” dobije pogrdno i posprdno značenje, odnoseći se na bukače koji zagušuju saobraćaj i nerviraju vozače, remeteći našu žalosnu normalnost. Kao da to nije dovoljno, ni krivi ni dužni, od vlasti su dobili epitet „revolucionari” (kamo sreće da to stvarno jesu, bolje bi bilo po njih, a gore za vlast!), iako se aktivizam odnosi samo na insistiranje na doslednom poštovanju postojećih zakona koje je država donela, ali koje ne sprovodi. Drugim rečima, navodna revolucionarnost aktivista ogleda se u verbalnom zalaganju za kvazinasilne metode i sredstva borbe (građanska neposlušnost, protesti, peticije, povremene pretnje batinama i vijanjem motkama po ulicama), što onda režimski mediji preuveličavaju kao smrtnu opasnost od obojenih revolucija. Bez revolucionarnih ciljeva, građanski aktivizam ostaje u začaranom krugu u kojem se legalizam i sistemska korupcija vijaju za rep, dok obojena revolucija (koja nije ona-koja-je-crvena) ostaje strašilo za one druge (SNS) aktiviste.
I šta nam je onda činiti? Umesto odgovora, otvaraju se nova pitanja. Zašto ljudi i dalje ćute? Možda zato što nema ko da ih povede, iako nam je lidera i vođa preko glave? Moraju li potisnuti kolektivni jadi ostati trajni simptom osujećenog života u jednom u suštini apolitičnom društvu gde se zacario demagoški prostakluk ili bi oni postati impulsi ka oslobađanju politike za ljude koji se ne boje da se bore? Ako se pouzdamo u zgodnu doskočicu da „potisnuto jače više skače”, izvesno je da će nezadovoljstva naći svoj izlaz, a njihov tajming, pravce, oblike i sadržaje odrediće ljudi kojih se tiče njihova sudbina u sopstvenim rukama, koji ne staju kad čuju frazu „Tu nema mesta politici”, sluteći da je tada politika (vlasti) uperena protiv njih.
Govori nam se da se obični ljudi ne bave politikom, već gledaju svoja posla.
Svest o tome da je situacija nepodnošljiva (iako se ne veruje u mogućnost njene promene), govori samo u prilog tome da izlaza nema u svetu takvom kakav jeste. Poslednji refleks tragične vizije sveta je tešiteljsko-pasivizirajuće ubeđenje da su nemoćne poštenjačine („neuki”narod) vazda bile žrtve beskrupuloznih laktaša (karijerista, silnika i profitera). Pa, loša vest je da se sopstvenim nečinjenjem doprinosi opstajanju takvog stanja i verovanja. Ono što ne mora biti toliko loše bilo bi usvajanje onog stava koji nam sugeriše Žižek, a to je da ne treba da činimo ništa što bi postojeći sistem održavalo u životu i kako bi ga prepustili da nastavi da produbljuje protivrečnosti i radi u korist svoje štete i propasti. Jasno, takva iznuđena pasivnost morala bi u jednom trenutku da ustupi mesto naporima ka redefinisanju politike koja se neće stideti svojih ciljeva, niti bi se svodila na površni radikalizam sredstava borbe građanskih aktivista (bura u onoj čaši vode koja se nikada ne preliva).
Što se tiče aktuelnog režima, on je najveći generator apatije, koja se širi sa vrha državne (anti)politike natopljene dnevnopolitičkim marketingom za izbegavanje donošenja konačnih odluka, do baze, u kojoj stranački operateri na manje-više prisilan način mobilišu glasačku mašinu u vreme izbora. U oba slučaja, politika se mistifikuje i otuđuje od ljudi, prepušta se samozvanim liderima koji navodno znaju da se snalaze u toj moralno upitnoj materiji, nedokučivoj i odbojnoj za prosti svet. Govori nam se da se obični ljudi ne bave politikom, već gledaju svoja posla. Sa nepristajanjem na tu podvalu, pristajemo na afirmaciju politike ne kao tehnike vladanja nad manipulisanim ljudima, već kao svesnog izbora protiv apologija sile, nehumanih praksi i autoritarnih tendencija koje ljudima oduzimaju moć odlučivanja u svoje ime.
—
Kolaž-ilustracija: GKP
—
Povezani tekstovi:
GKP – O ljudi moji, nema ljudi
Branka Ćurčić – Moralistička imaginacija politike
