Šta da radimo sa politikom mira koja više nije stvar ni politike države niti one na strani ljudi? „Ni jedna vojska i ni jedna policija ne mogu poraziti volju naroda koji je odlučan da se suprotstavi nasilju”, rečenica je koja je izgovorena na skupu povodom obeležavanja trideset godina od antiratnog otpora u Vojvodini i Srbiji tokom rata u bivšoj Jugoslaviji – organizovanog otpora ljudi i žena prisilnoj mobilizaciji, odnosno, povodom uspostavljanja Duhovne republike Zicer u Trešnjevcu1. Nedvosmisleno opredeljenje za mir i odbijanje učešća u ratu, dovelo je do toga da je mobilizacija zaustavljena i da niko od žitelja ovog malog vojvođanskog mesta, ali i okolnih, nije izgubio život odlaskom u rat. Čini se da je odlučnost bila ključna stvar. Ali tako je i danas, jer prilikom svake akcije koju ljudi organizovano preduzimaju, izumeva se prostor koji je apsolutno drugačiji i odvojen od ratne politike države, i taj prostor je mesto u subjektivnosti. To je odluka o kojoj je ovde reč. Državna politika odavno više nije oslonac politici mira. Ali da li je to oružani otpor? Danas, tokom rata u Ukrajini, ljudi su takođe odlučni da se suprotstave oružanoj agresiji Rusije. Ali ovoga puta oni to čine uzimanjem oružja u ruke, pridružujući se ukrajinskim, državnim, odbrambenim vojnim formacijama, iako smo na ...