Da li su rat i izbori jedino što postoji u onome što nazivamo politikom? Postizborna tišina je predugo trajala. Iako smo mišljenja da je ćutanje stalna odlika izborne politike, sada kažemo da tišina može da potraje toliko da nagrize entuzijazam čak i onih koji su na izborima učestvovali kao aktivisti, a ne samo kao birači. To je zato što tišina može da bude i rečita. Najpre smo čuli da na ovim izborima nije srušen režim Srpske napredne stranke i da je zato bilo potrebno pregovarati, a onda, nakon konstitutivne sednice Skupštine grada Beograda, od opozicije čujemo da Srpska napredna stranka nema stabilnu većinu i da možda ipak pregovori nisu bili potrebni. Ali o pregovorima se ne pregovara. Na pregovore se ide dok se vodi borba i njihov cilj je da se gubici svedu na najmanju moguću meru, ako je već nemoguće postići i trajni mir. Međutim, to što su se pregovori dogodili usred ofanzive brojanja glasova i tumačenja prigovora, govori nam više od vesti o zbivanjima u Ukrajini i da je rat plan na kojem se odvijaju svi izbori, tako da poređenje sa ratom nije samo metafora. Pregovori Vučića i Đilasa za nas su samo simptom onoga što se događa na drugoj sceni izborne politike i mobilizacije, a ta scena ...