Nomen est omen


           
ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 14. 09. 2022.

Kosovo je srce vlasti Srbije

Neko je ovde pokretao ljude kao figure na šahovskoj tabli”1

Šta znači danas otići na Kosovo kao Srbin, kao stanovnik srpske države? Otići u „svetu srpsku zemlju”, kročiti na jedan deo njene teritorije, stupiti tamo gde milioni Srba nikada nisu a koji znaju da Kosovo je Srbija? Kretati se u pravcu suprotnom od onog kojim se sve masovnije kreću Srbi sa Kosova svakodnevno se iseljavajući? Zašto im tamo nema života? Zbog kosovske politike i Albanaca? Ili, pak, zbog srpske politike? Odnosno, kakvu to vlast ima srpska država na Kosovu – nad teritorijom ili zapravo samo nad ljudima?

Otišli smo na Kosovo kao istraživači, kao neko ko želi da sazna šta se tamo stvarno dešava, jer do sada stečeni uvid u strategije vlasti u Srbiji i u medije koje ih prenose javnosti, govori nam jedino da je reč o manipulaciji, podeli i zastrašivanju ljudi. „Ići i videti“ da bi se uverili u faktičko stanje na terenu, nadopunjujemo čuvenom antropološkom smernicom da je važno „biti tamo“. Štaviše, da je pisanjem i sposobnošću da uverimo druge da je njime, pisanjem, proisteklim iz toga što smo zaista prodrli u drugi oblik života (ili što je on prodro u nas), moguće izgraditi kredibilitet da iznesemo svoje uvide, kako je smatrao antropolog Kliford Gerc. Međutim, mi nismo antropolozi, a povlačenje paralele sa antropološkom metodom može da stvori dodatne probleme, i njih je nekoliko. Prvo, teško možemo reći da se radi o „drugom obliku života“ kao nečemu što je egzotično, nepoznato i sasvim strano. Radi se o Srbima i Albancima koji naseljavaju Kosovo, čiji identitet delimo kao i donedavno suživot u okviru bivše Jugoslavije, čak nekoliko Jugoslavija. Ali, naš pristup nije identitetski i tu dolazimo do drugog problema, nije „drugi oblik života“ predmet našeg izučavanja koji bi tražio svoje utemeljenje u humanističkim ili čak tvrđim naukama.

Egzistencija je izjednačena sa lojalnošću koja predstavlja racionalizaciju sveprisutnog i najčešće internalizovanog straha, jer ljudi nemaju ni političku mogućnost da odlučuju o sebi i svom životu.

Ono što nas je zanimalo jeste razgovor sa ljudima na Kosovu, šta oni govore, misle i rade, kako žive, i, pre svega, čine li išta što nam može ukazati da misle politiku (koja nije naš predmet u naučnom smislu), subjektivno i u smislu koji nas kao aktiviste zanima, a to je politika na njihovoj strani, tačnije na distanci prema vlasti i politici države. Tom pristupu, specifičnom postupku koji je inaugurisao Silven Lazaris Antropologijom imena, već duže vreme pokušavamo da doprinesemo svojim uvidima. Ali ako to o čemu ljudi govore nije politika, šta je to što danas ljudi na Kosovu misle? Kakva je njihova intelektualnost? Ili ako je politika i dalje u igri, pitamo se da li je ljudi misle na svoj, subjektivni i autonoman način? Uverili smo se da se o politici ipak priča, ali ne i da to nije politika o kojoj govori vlast i za koju se čini da je ljudi bespogovorno slede, slušaju i potvrđuju. A pošto se naša poseta ticala Mitrovice, a pre svega Severne, u kojoj smo većim delom boravili, govorimo o Srbima koji čine gotovo sto posto stanovnika ovog dela podeljenog grada. Štaviše, u pitanju je sto posto potpuno zavisnih ljudi od srpske države jer nije reč samo o zaposlenima u njenim privremenim organima. Time što ne plaćaju struju i vodu od 1999. godine, ljudi su preko svojih domaćinstava u potpunosti zavisni od srpske vlasti. Egzistencija je izjednačena sa lojalnošću koja predstavlja racionalizaciju sveprisutnog i najčešće internalizovanog straha, jer ljudi nemaju ni političku mogućnost da odlučuju o sebi i svom životu. Za to se pobrinula Srpska lista, jedina politička opcija Srba na Kosovu koja je neskriveno pod direktnim uticajem srpske države i organizovanog kriminala. Reč preživljavanje tamo ima svoj bukvalan smisao, s obzirom na pretnje i ucene, ali i likvidacije političkih neistomišljenika. To što su one ipak retke, manje govori o objektivnoj statistici ubistava, a više o retkosti oponenata politici koja dominira. Danas je teško naći upotrebu reči politika koja nije pripisana državi i vlasti. Ali, pitanje koje se ipak postavlja, jeste: ima li prostora za politiku ljudi koja bi bila na distanci od države, najpre od srpske, kojom bi ljudi na organizovan način odlučivali o sebi i svom životu na Kosovu?

Razgovarati sa ljudima je teško u situaciji u kojoj ste samopozvani, čak i ako ste organizacija civilnog društva koja je ostvarila kontakte u svom „prirodnom” okruženju, među sebi sličnima, dakle, među organizacijama. Za početak je važno reći da su one koje smo upoznali mahom multietničke, u njima rade i Srbi i Albanci, kao i druge manjine. Po tom osnovu, a zatim i po njihovoj finansijskoj nezavisnosti od novca oba politička sistema, srpskog i kosovskog, one na osnovnom nivou predstavljaju prostor sasvim drugačiji od onog koji ih okružuje. Da li činjenica ekonomske nezavisnosti od državnih politika implicira i političku nezavisnost, odnosno distancu prema vlasti? Mišljenja smo da je to moguće i to nazivamo politikom civilnog društva. Naravno, potrebno je da takve politike i bude. Izravno razgovarati o politici je bilo teško u situaciji u kojoj organizacije insistiraju na svojoj odvojenosti od politike, odnosno na svojoj apolitičnosti. Međutim, po našem mišljenju, o politici se govorilo sve vreme.

Kakva je onda ta politika, politika koju smo „sreli“ i koju ljudi na severu Kosova zastupaju? Najpre, jasno je izraženo mišljenje da je Srbima na Kosovu potrebna politička autonomija, i od Srpske liste i od srpske države. Ali, da li i na koji način od kosovske? Sadržaj rada ovih organizacija jeste pomirenje i, pre svega, integracija, i u tome leži dvosmislenost pozicije koju zauzimaju – raditi na integraciji u kosovski sistem koji Srbi ne žele. Razumemo tu vrlo tešku poziciju u kojoj se i sami nalazimo: raditi sa ljudima i iznositi predloge koje oni odbijaju. Ili im je rečeno da ne treba da ih žele (integracije) jer je kosovski sistem neprijatelj: Albanac je neprijatelj koji je u skladu sa opštim narativom danas oličen u liku Aljbina Kurtija. Takođe smo čuli da je Srbima na Kosovu bilo bolje pod Tačijem, bez obzira što on danas sedi u Hagu i odgovara za ratne zločine, što nam može dosta toga reći o stabilnosti kao idealu državnih politika koja se uspostavljala saradnjom i pregovorima dve kriminalizovane i zločinačke vlasti. Danas, kada sa jedne strane pregovaračkog stola više ne sedi kriminalac i zločinac, situacija se smatra nestabilnom. To i jeste zvaničan narativ srpske države, a sve više i međunarodne zajednice, koji je opšteprihvaćen kako u Srbiji tako i među kosovskim Srbima.

To ujedno znači da je dvosmislenost ove pozicije još složenija. U pitanju je rad na integracijama koji Srbi pod snažnim uticajem politike srpske vlasti odbijaju i to za rezultat ima dve stvari: nelagodu i odsustvo govora o problemu u čijoj je osnovi odbijanje rada na integraciji i predloga koji se pred ljude iznosi, a zatim i podvlačenje zahteva za formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) kao primene Briselskog sporazuma koja Srbima treba da obezbedi autonomiju u okviru kosovskog političkog sistema. Da li se time implicitno i posredno pristaje na nezavisnost Kosova regulisanjem statusa srpske manjine, kao što se u jednom političkom i državnom sistemu reguliše status svake druge? Kakve posledice na ljude ostavlja činjenica da se u zvaničnom srpskom narativu umesto reči manjina koristi nevećina, kako se nazivaju Srbi na Kosovu? Da li to treba da ih ohrabri na pokretanje autonomne politike ili samo da potvrdi i osnaži njihovu privrženost politici srpske države koja se kreće ka priznanju Kosova, ali to pokušava od njih da sakrije? Nije u pitanju samo puka igra rečima, već pažljivo osmišljen diskurs srpske države koja njime takođe vrši uticaj na Srbe na Kosovu, a taj diskurs među njima uspešno cirkuliše.

Međutim, postavlja se pitanje da li bi autonomija obezbeđena kroz ZSO bila priželjkivana i prizivana politička autonomija Srba na Kosovu? Sumnjamo da kulturno-obrazovna i administrativna (donekle i izvršna?) autonomija može da obezbedi i političku. Za nju bi morali da se izbore ljudi na Kosovu, Srbi koji bi konačno izgradili svoj subjektivni politički kapacitet na distanci od srpske vlasti, a u sledećem koraku i od svake druge. Ukoliko se borba za političku autonomiju Srba na Kosovu smatra krucijalnom, onda bi na njoj trebalo raditi – ne nužno formiranjem nove izborne liste, već nedvosmislenim javnim govorom o političkoj situaciji i, s obzirom na nju, radom sa ljudima. Mogao bi, ali da li je i moguć?

Parafrazirajući ovaj iskaz, možemo reći da politika i diplomatija nikako ne idu jedno s drugim, jer je njihovo izjednačavanje ono što zapravo otuđuje ljude od mišljenja politike.

Čini se da u osnovi ove situacije, u kojoj je mnogo toga neartikulisanog i (namerno) neizrečenog, leži tzv. konstruktivna dvosmislenost. Dvosmislenost koju smo videli, dvosmislenost pozicije u kolokvijalnom smislu reči, ima svoje utemeljenje u diplomatskom jeziku i praksi, i nalazi se u osnovi tumačenja zvaničnih sporazuma kojima se nastoji rešiti srpsko-kosovski konflikt. Ili, bolje rečeno, ima osnovu u jeziku državnih politika, svih koje u ovom procesu učestvuju. Ali se na njoj ne zaustavlja, jer jezikom takve politike govore gotovo svi koji su u javnom prostoru pozvani da kažu bilo šta o trenutnoj situaciji na Kosovu. Njome se ostavlja prostor za nedorečenost i nekonsekventnost rečenog, što za posledicu ima širok prostor za manipulaciju – manipulaciju ljudima na Kosovu, Srbima i Albancima, a mi vidimo i Srbima u Srbiji, kako je rečeno, da se ne bi otuđili od čitavog procesa. Ali zapravo je manipulacija ljudima otuđenje koje nema nikakve veze sa politikom, čak više ni sa državnom, a pogotovo sa onom koju bi ljudi vodili na distanci od vlasti. „Jevanđelje i diplomatija ne idu jedno sa drugim”, zaključak je sveštenika u filmu „Amen” Koste Gavrasa nakon propalih pregovora koji su za cilj imali da spreče holokaust Jevreja. Parafrazirajući ovaj iskaz, možemo reći da politika i diplomatija nikako ne idu jedno s drugim, jer je njihovo izjednačavanje ono što zapravo otuđuje ljude od mišljenja politike. Pozitivne konotacije diplomatije, kao pregovora koji se mogu odvijati među ljudima kao političkim akterima, ostavljamo po strani, jer su ljudi koji danas žive na Kosovu predmet manipulacije vlasti a ne ravnopravnog uključenja u politički proces.

I konačno, „ići i videti” i iz prve ruke se uveriti u političku situaciju na severu Kosova, motivacija je koja ima i svoju dublju, subjektivnu stranu. Odlazak na Kosovo je za nas značio da ćemo uvidom u odnos ljudi i vlasti uspeti bolje da vidimo šta je to što se dešava u Srbiji, o politici koja se odvija „kod kuće“, a u kojoj i sami učestvujemo. Delimično smo to i postigli, jer je Mitrovica, Kosovska Mitrovica, odnosno Severna i Južna Mitrovica, prostor na kojem vlast u političkom smislu uspešno razdvaja ljude jedne od drugih, potpiruje sukobe i neprijateljstvo, upravlja i manipuliše njima, koruptivna je i kriminalizovana. I to na mnogo direktniji način nego što je to vidljivo u Srbiji. Našu pretpostavku je već potvrdio iskaz Olivera Ivanovića, koji je govorio o tome da sve što se događa na Kosovu stiže neumitno i u Beograd, bez obzira što se nadao da će iz Beograda na Kosovo jednom doći drugačija politika i drugačiji način razmišljanja.

Srpsko stanovništvo na Kosovu je pod brutalnim pritiskom kriminalne organizacije i srpske vlasti koja je štiti i obezbeđuje joj opstanak i nesmetan rad, dok su građani srpske nacionalnosti njihovi taoci.

U vrlo direktnom smislu, ono što vidimo na Kosovu je tehnika upravljanja i politika države koja više nije zasnovana na principima „države teritorije”, jer se prisustvo srpske države na teritoriji Kosova odvija kroz privremene organe i kao takvo je minorno. Naglasak je danas stavljen na „državu stanovništva”, odnosno na tehniku upravljanja njima, što čini Kosovo srcem vlasti Srbije koju ima nad ljudima. Ljudima, koji su po rečima novinara Milana Radonjića, pred našim očima kidnapovani od politički potkovanih kriminalaca.

Štiti li srpska vlast Srbe na Kosovu? Ili nekoga drugoga čiju zaštitu pokušava da predstavi kao odbranu srpskih nacionalnih i državnih interesa? Srpsko stanovništvo na Kosovu je pod brutalnim pritiskom kriminalne organizacije i srpske vlasti koja je štiti i obezbeđuje joj opstanak i nesmetan rad, dok su građani srpske nacionalnosti njihovi taoci. Zarobljena država, o kojoj je poslednjih godina reč kada se misli i analizira srpska politička situacija, na Kosovu je zarobljeno društvo i mesto na kom se jasno vidi da je vlast gospodar i zaštitnik organizovanog kriminala. Nije li to upravo ono što je već stiglo u Srbiju? I nismo li mi oni koji treba da insistiraju na tome da je vreme da iz Beograda na Kosovo konačno stigne drugačija politika, ona koja će biti na distanci od srpske vlasti, da bi konačno bila moguća autonomna politika Srba na Kosovu?

1 Milan Radonjić, Oliver kao brat za brata, NIN d.o.o. Beograd, 2020. godina, str. 68.

Tekst je objavljen u Biltenu STANAR #16&17, jesen 2022. godine.

Ilustracija: Preklop slike „Kneževa večera“ Adama Stefanovića, 1871. i slike hapšenja Aljbina Kurtija na protestima protiv prisustva UN-a u Prištini 2005. godine.

Povezani tekstovi:

Da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin?, Zoran Gajić

Kosovski fantazam, Petar Atanacković

Državotvorna opozicija i Kosovo, Željko Popović

O čemu ćutimo kada ćutimo o Kosovu, Dejan Atanacković

Teritorija i Tabu, Branislav Dimitrijević

Nezavisnost Kosova nije dovoljna, Dragan Stojković

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh