Teško je biti tajkun u ovoj našoj Srbijici. Radiš tako vredno decenijama, puniš budžet, trajno menjaš izgled grada. Dobro, turaš malo više betona, a manje zelenila, ali koga briga. Grad će tu posle posaditi park i nadomestiti sve što treba. O trošku svih građana, naravno. Nije baš ni da te zanima kako to ide, ne mešaš se ti u te gradske marifetluke. Ti brineš o biznisu, a oni ako te prate dobro je, ako ne, nema veze. Doći će valjda jednom generacije koje će ceniti veličinu tvog genija. Tvoje vizionarstvo i tvoju cenu kvadrata. Možda im malo na silu izgradiš zgradu za koju znaš da je dragulj građevinarstva, a koju oni podmuklo krste monstrumom. Pa šta ako je na njenom mestu bio zaštićen objekat od kulturno-istorijske važnosti? I šta to uopšte znači? Ko štiti te ružne zgradurine i koga uopšte briga za njih? Pa je l’ vide oni sada ovu lepoticu od stakla? Priznaješ, možda tu sad jeste malecna saobraćajna gužva, ali šta te briga, nećeš ti tu živeti. Godinama se svašta priča o tebi, ali ti ne vidiš kako to, navodno, nadležni izlaze u susret tvojim potrebama. Možda su raščistili neku zaparloženu parcelu da bi bila spremna za gradnju? Možda bi stavili negde neku garažu da onda ti ne ...