„Drugovi! Drugarice! Srpski narode! Hitlerovske horde prodrle su u tvoja sela i tvoje gradove, one ti ispijaju krv, muče te po zatvorima i koncentracionim logorima, gone te da do iznemoglosti radiš u rudnicima i fabrikama koje snabdevaju fašističke zlikovce. Braćo, ne dajte se zavesti lažnom propagandom fašističkih okupatora i klevetničkim lažima domaćih izroda i izdajnika. Ustajte svi! Svi u borbu, samo se borbom možemo osloboditi naših krvnika. Izvojujte svoju slobodu i prava.“ To su pre 80 godina bile reči narodnog heroja Stjepana Steve Filipovića pred vešanje. Svi znamo da njegov spomenik gordo stoji u Valjevu i uzdignute pesnice nas opominju da borba večno traje jer neprijatelj nikad ne spava, a neprijatelj je svako ko radi protiv naroda, građana, stanovnika... Da je tako, uverili su se stanovnici stambenog naselja u Beogradu koje, gle simbolike nosi upravo ime ovog hrabrog mladića. Kad se brzi voz „Soko“ nečujno i munjevito zaustavi u stanici Beograd Centar, čuvenom podzemnom Prokopu i izađete na svetlost dana, ugledaćete utvrđenje odnosno ogromne betonske ploče kojima je obložena isto tako monumentalna stena. Na vrhu tog obeliksa nalazi se raj, zelena oaza, nestvaran mir za prestonicu, humana naseobina, izdanak stambene arhitekture posleratnog modernizma, stambeno naselje „Stjepan Filipović“ izgrađeno početkom šezdestih godina prošlog veka po meri čoveka. Investitor je bila ...