Rat u Ukrajini, pored drastičnih ekonomskih, socijalnih i psiholoških posledica i efekata na život ljudi i stabilnost evropskih država, doveo je i do ubrzanih pozicioniranja i polarizacija na međunarodnoj političkoj sceni. Većina evropskih zemalja, zgrožena razmerama ratnih razaranja i civilnim žrtvama, nedvosmisleno je osudila rusku agresiju. Neke druge države, koje su sa Rusijom povezane različitim aranžmanima, našle su se u delikatnoj situaciji: na glavu im se ponovo sručila stara recikirana i lažna dilema, (samo)nametnuti izbor između istočne orijentalne despotije (u današnjoj varijanti ruskog autoritarnog populizma) i zapadne građanske demokratije sa formalnim političkim slobodama i pravima. U ovom neobranom grožđu našle su se i vlasti u Srbiji. Politika sedenja na više stolica (servilnost prema svakoj šuši) i negovanje rusofilskog sentimenta (tj. Čvrstorukaškog samodržavlja) preti da pobere gorke plodove, koji se pokušavaju zasladiti tiradama o trenutnoj stabilnosti. Naprednjački režim, koji pokušava da se predstavi kao faktor mira tako što nastoji da baštini tekovine nesvrstanosti iz doba socijalizma, od Titove zaostavštine preuzeo je samo kult ličnosti i staljinističke metode vladanja natopljene lažnim suzama plačljive demagogije, koje su iza sebe ostavile društvo podeljeno na poslušne patriote i plaćene izdajnike. Biti nesvrstan nikad nije bila jednostavna stvar, jer ona podrazumeva opredeljenje za nezavisnost, mir i solidarnost. To ne znači stajati po strani od svetskih sila ...