Samovolja vlasti i proizvoljna fragmentacija društva Jedno od glavnih obeležja diktatorskih, tiranskih i apsolutističkih vlasti su samovolja i proizvoljnost – drugim rečima, nepostojanje jasno definisanog i obznanjenog sistema pravila i procedura po kojima deluju državni mehanizmi i kojih se i oni sami (mehanizmi) pridržavaju u svim okolnostima. Umesto toga, u ovakvim sistemima postoji proizvoljno određivanje, pomeranje i menjanje pravila i procedura, kao i jedna neuhvatljivost tj. neshvatljivost principa (tj. nejasnoća u pogledu principa) po kojima se pravila određuju i menjaju, zašto se uopšte menjaju i zašto se to čini u jednom određenom trenutku, a ne pre ili kasnije. Kada samovolja i proizvoljnost postanu vodeći državni principi, posledice po društvenu dinamiku obično budu vrlo razorne, budući da doprinose ozbiljnoj fragmentaciji društva. Ova fragmentacija dešava se po nekoliko osnova istovremeno i uglavnom ne samo da ide mimo uobičajenih klasnih podela u društvu, nego ih najčešće i zamagljuje i na taj način (prividno) negira njihovu relevantnost za bilo kakvu vrstu društvene analize. Inače, možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg se dežurni marksistički analitičari često ne snalaze dobro u analizi takvih društava, što se onda odražava i u njihovim preporukama za političko delovanje, koje su u najboljem slučaju potpuno odvojene od realnosti, a u najgorem slučaju i reakcionarne? Uglavnom, spomenuta fragmentacija ...