Političko raspoloženje, dijagnoza i uvreda Slobodanovim slikama možda nisu potrebne reči. Nama, koji ih gledamo, one nedostaju i delimo ih čim ih se dokopamo. Kako koju izustimo želimo je poslati drugome, što stvara seriju posrednika. Posrednici su, kako kaže Delez, od suštinske važnosti: „Potrebni su mi posrednici kako bih se izrazio i oni se nikada ne izražavaju bez mene: uvek radite u grupi, čak i kada izgleda da ste sami.“ (Pregovori) To znači da, ako i ne nedostaju slikama, Slobodanu naše reči mogu nešto značiti. Mogu i ne moraju, što nas dovodi pred pitanje značenja koje je u ovom kontekstu i pitanje značaja. Zbog čega bi naše reči uopšte bile važne Slobodanu i, obrnuto, zašto bi nama njegove slike bilo šta značile – zašto bi bile značajne ili važne? No biti značajan ili važan, relevantan, nije jedino značenje značaja. Tu je i smisao značaja koji se pragmatički može izraziti pitanjem: čemu služe i šta izazivaju ili pokreću Slobodanove slike? A-označiteljska semiologija, pa je to onda semiotika, mogla bi poslužiti kao alat kojim bi se razumelo reagovanje na znakove koje nije nužno interpretativno. Međutim, ulog čitavog biltena je politička intervencija. Stanarom mi postavljamo politička pitanja pred ljude, a slikama nas Slobodan stavlja pred umetnost kojom on participira u našoj akciji. ...