Skupštinska rasprava o francusko-nemačkom predlogu za Kosovo ponovo je pokrenula valove dosadnih tirada o rijaliti cirkusu koji je bujicom primitivizma i prostakluka navodno oblatio ugled i dostojanstvo tog uzvišenog zdanja u kojem neprilična ponašanja narodnih poslanika, štaviše, predstavljaju ogledalo naših sopstvenih nedostojnih naravi i niskog civilizacijskog nivoa. Po ko zna koji put, čuju se glasovi upozorenja da će se narodu ogaditi politika, iako politika u parlamentu odavno više ne stanuje, niti se tamo donose ključne odluke. To se najbolje videlo u debati o Kosovu. Umesto argumentovane rasprave i konkretnih predloga, dobili smo takmičenje u patriotizmu sa negativnim predznakom: nije trebalo dokazivati ko je veći Srbin (to se već zna, najveći Srbi su na vlasti), već ko je manji izdajnik, ko je i kada prvi izdao, oni koji su vladali 1999, 2004 ili 2014. godine. Na kraju, svi su se prepoznali kao izdajnici, jer su morali da povlače nepopularne poteze u nemogućoj geopolitičkoj situaciji, koju su izazvali izdajnici iz prethodnih režima. Nakog tog kolektivnog posipanja pepelom, u uverenju da su ostali (naj)veći Srbi koji su najmanje izdali, poslanici su mogli preći na njima omiljene skupštinske teme: lične uvrede, Soraje i mangulice, infantilni i loš humor i ostale gnjavaže koje su samo medijima zabavne. Ali nije da nismo upozoreni. Narodni poslanik Rističević ...