Ne nasedam više na olakšicu: svi smo mi odgovorni! To me ne zanima od kada sam shvatio da su u moje ime učinili toliko zla, a meni ostavili da to poričem koliko hoću. Čak ne pomaže ni razlika između političke ili građanske odgovornosti i krivice. Na vreme se mora reći „Ne u moje ime!“ i sa tim iskazom nešto uraditi – izričući ga nešto napraviti. A šta smo napravili masovnim izlaskom na ulice? Građanske litije ili sekularni moleban? Odigrao se u tišini kao provincijalna predstava i uklopio se u spektakl slabosti kojom se u Srbiji uspešno vlada. Histerija vladara i njegova patetika traju dovoljno dugo da je i sam podlegao ulozi kojom je mislio da nas obmane. Zašto onda mi nastavljamo da učestvujemo u njegovom teatru ogorčenosti? Pa nije nam on potreban da bismo osetili srdžbu i želju za osvetom, zar ne vidimo da se umemo ugledati i međusobno. Više je nego jasno – jasno do očaja – da je ljudima u Srbiji potrebna vlast, a još uvek misle da je država koja štiti javni interes moguća na ratom opustošenoj periferiji, na prostoru na kojem je sklopljen mir sa gospodarima rata, kriminalcima i ubicama koji su sa teritorijom dobili na upravu i nas. Ljudi i dalje ne žele da ...