Gde su ljudi ako ih nema na ulici? Zašto se ne pobune protiv nepravde? Ovo su pitanja koja nam se nameću svaki put kada pročitamo vesti o dešavanjima na našoj političkoj sceni. Pritom, oživljavaju se uspomene na proteste protiv režima Slobodana Miloševića, od kojih je najuspešniji bio onaj koji je održan 5. oktobra 2000. godine. Učesnici tog protesta su uglavnom verovali da će doći do suštinskih promena nakon pada Miloševića. Do promena je došlo – privatizacija je bila u punom zamahu, radnička prava su u znatnoj meri pogažena, učinjeni su ustupci Srpskoj pravoslavnoj crkvi uvođenjem veronauke u škole, istorijski revizionizam je procvetao („zli komunisti su za sve krivi“), pobedile su vrednosti slobodnog tržišta. Ovaj scenario je bio pripremljen tokom devedesetih godina, ali su ga „šampioni demokratije“ uspešno realizovali početkom 21. veka. Autor ovih redova pripada generaciji koja oseća baš te negativne posledice petooktobarskih promena. One su, između ostalog, uslovile dolazak Aleksandra Vučića na vlast i još brutalnije sprovođenje neoliberalne politike. Više čujemo jadikovke i dosadno moralisanje, nego bilo kakvu smislenu analizu političkih prilika ili promociju onih ideja koje se ne nalaze na političkom mainstreamu. Za skoro jedanaest godina naprednjačke tiranije, u dva navrata (2017. i 2018-2020. godine) organizovani su masovni protesti koji su okončani neuspešno.1 Ovi drugi, poznatiji pod ...