Svi smo u proteklih godinu dana mogli da svedočimo nasilju vlasti. Njena je priroda takva, pa nije čudno što su protesti i organizovanje studenata, srednjoškolaca, profesora, nastavnika i građana izazvali nasilne reakcije Vučićevog režima. To što se događa može biti ilustracija (dokaz, vizualizacija, primer) teze o „ravnoteži odnosa snaga“, kako ju je definisao Fuko, misleći da, kada otpor postane dovoljno vidljiv ili efikasan, toliko da ugrožava postojeći poredak, vlast mora da reaguje silom kako bi ponovo uspostavila ravnotežu koja joj odgovara. Ta reakcija je uvek, pa i ovog puta, nasilna, ali mi nismo primorani da verujemo da je ravnoteža postignuta, pa čak ni da je moguća za režim koji vlada Srbijom. Kontekst je širi i ravnoteža se ne može tražiti u delu sistema, pogotovo ne u vreme kada je njegova struktura nadodređena ratom. Osim toga, neki od onih koji su doživeli ili pretrpeli nasilje odlučili su i da se organizuju po tom pitanju. Pored protesta i međusobne podrške, ljudi su odlučili da svom iskustvu pristupe na sistematičan način i organizuju akcije formiranja registara i stvaranja alata za beleženje i prikupljanje pojedinačnih slučajeva nasilja, što je istinu uzelo u svoje ruke, te za posledicu ima da danas više niko ne veruje Vučićevoj propagandi. Ona sada samo služi ohrabrivanju uznemirenih i postrojavanju ...