Nomen est omen


           
ANALIZE  Zoran Gajić Objavljeno: 01. 02. 2023.

Muka po aktivisti

Svima ću ja vama biti noćas povod spoticanja, jer u Pismu stoji:

Udariću pastira i ovce od stada razbeći će se.

Ali po uskrsenju svome preteći ću ja vas u Galileji.

Ovde možda možemo početi onom altiserijanskom upotrebom psihoanalize, odnosno simptomalnim čitanjem kojim se jedan iskaz otkriva kao odgovor na nepostavljeno pitanje. Predloženo je već da se psihoanaliza ne tretira kao nauka, ali i da bi nauci imala šta da ponudi. Najpre subjekt: subjekt kojim se bavi psihoanaliza je subjekt nauke1. No ovde smo među ljudima koji iz svog „građanskog“ angažmana izjavljuju da nema ljudi, za koji se povremeno usuđuju da kažu, i to s razlogom, da je politički. Možemo li onda simptomalno tretirati i političke iskaze, a ne samo one koji su pretendovali na naučnost i kao simptomi dokazivali da joj nisu dorasli?

Za one koji ne znaju: Altiser je simptomalnim čitanjem Marksa zaključio da je Marks isto tako čitao Adama Smita, koji je pak imao ambiciju da naučno utemelji političku ekonomiju ali se ispostavilo da je zabagovo na jednom stavu i tako izneo na videlo ono što je predmet pravog teorijskog i naučnog znanja, a to je nesvodivost vrednosti rada na vrednost radne snage.2 Tako je započela kritika političke ekonomije i tako se rodila želja da se od istorijskog materijalizma stvori nauka a ne samo politička analiza situacije iz perspektive radničke klase – u Marksovo vreme politički artikulisane i organizovane.

Naša namera nije da uspostavimo nauku od onoga što nam se vrzma po glavi i to ponavljamo već nekoliko godina unazad. Rekli smo da smo se opredelili po tom pitanju: naukom se možda i može saznati šta je politika, ali se naukom ne može misliti ono što je u jednoj politici mišljeno. Nećemo se sada ponavljati, koga interesuje, eno mu dosad napisano i objavljeno, prevedeno takođe, pa neka traži dokaze za opravdanost naše odluke.

Elem, u „nema ljudi“ vidimo isto tako jedan simptomalni odgovor na nepostavljeno pitanje, ali mi nećemo, kao što je to Altiser tvrdio da je učinio Marks, na njegovom mestu postaviti (uspostaviti) jedan predmet spoznaje. Pre svega zato što ljudi koji su to izjavili – zaključili ili šta već – nisu imali nameru da nešto naučno saznaju, već su se požalili. Zato je možda pametnije slediti taj iskaz, i dalje tragom pitanja koje nesvesno ostavlja za sobom, ali i videti da li se na njemu može razviti i uspostaviti jedan predlog.

Pa na koje pitanje odgovaramo kada kažemo „nema ljudi“?

Najpre da pažljivo čujemo šta kažu. Oni ne postavljaju nikakvo pitanje, oni su očajni i zaključuju da ljudi nema. Uz to, oni kao da prigovaraju. Kao da zameraju nekome, a možda i samim ljudima, to što ih nema. Takav njihov stav mi uzimamo kao odgovor, a pitanje koje čujemo bi glasilo: „Gde su ljudi?“. Postavljaju li i oni sebi to pitanje? Iz rezignacije, a možda i indignacije, oni kao da ne uspevaju da dođu do pitanja koje ne bi bilo samo retoričko, a graditi na njemu predmet spoznaje postavljanjem pitanja na koji daju nesvesni odgovor – nesvesni svoga odgovora – rekosmo, nije naš cilj. Zaista, ima li ljudi u politici i gde su oni ako ih nema? – pitanje je koje sebi postavljaju mnogi u nastojanju da shvate savremenu političku situaciju. Daju se brojni odgovori i dijagnoze, utvrđuje se stanje ili stupanj demokratije i učešća ljudi u političkim procesima pod različitim režimima vladanja, a kod nas je aktuelno pitanje autokratskog režima i neuspele ili hibridne demokratije kojoj se onda uzima kvantitativna mera i na osnovu nje daju brojni kvalifikativi ili sudovi koji bi trebalo da potvrde hipoteze na kojima počivaju naučne političke analize – tačnije, naučne analize politike, pošto je „naučna politička analiza“ contradictio in adjecto ako prihvatimo predlog da je politika takođe mišljenje i, pritom, nesvodivo na nauku i naučno saznanje. Predlog nije teza, da to odmah podvučemo. Iako stav ili sud, pa i zaključak, on ipak nije u poretku naučnog, iako je i političko mišljenje (mišljenje politike) racionalno.

Da rezimiram, njihovo pitanje ako i glasi „gde su ljudi?“, oni ga postavljaju kao retoričko i samo zato da bi zaključili da ih nema, ne i da bi na njega odgovorili. Njihovo: „nema ljudi“ je pre jedan simptomalni odgovor na potencijalno političko pitanje, ali mu je cilj da obznane nekakav neuspeh ili poraz zaključkom da ih nema. Kao da se nekakav poraz želeli priznati i kao da se odgovor zna pre no što je i postavljeno pitanje porazaveoma važno političko pitanje kao što je takvo i pitanje odustajanja. Dakle, ako se sada i pitaju „gde su ljudi?“, to čine tek pošto su došli do zaključka da ih nema i zato se na njemu ne može izgraditi nikakvo saznanje, ali politika možda može. Čitav ovaj rad je, barem meni, nalik simptomu histerije, za koju je karakteristično to što u njemu uživamo u nezadovoljenju naše želje kao želje subjekta, odnosno, podržavamo svoju želju samo kao neispunjenu želju. A kada tako postavim stvar – kada histerizujem aktivistu – čini mi se kao da imamo na delu osvetu Drugog, a zapravo vlasti sa kojom smo se identifikovali i iz koje mislimo i ono što sami želimo, a to je, u našem, aktivističko-političkom smislu, akcija – politika.

Isto realno, isti subjekt, ali su intelektualnosti različite i misle se druge ili različite razlike i nesvodivosti u njima. No ono što je u politici problem jeste država i podela subjekta na onog koji misli i analizira političku situaciju polazeći od sebe i na onog koji polazi od vlasti, a u našem slučaju je to još uvek država.

Ok, politika nije psihoanaliza, ali jedna na drugu možda i upućuju, jer zašto subjekt kojim se bavi psihoanaliza ne bi bio i subjekt politike, a ne samo nauke, pošto je i u politici na delu jedno mišljenje? Nagađam i teglim analogiju, ali imajući u vidu da je razlika ono što nas interesuje. Obavestili smo se da psihoanaliza više ne robuje Idealu-nauke – naprotiv, spremna je da nauci ponudi Ideal-analize, ali šta je sa politikom? Treba li politika da se njime posluži i da li bi joj to pomoglo u razumevanju nečega što je i dalje nerazumljiva sintagma u političkom diskursu, a to je politički subjekt? Drugim rečima, da li je mišljeno u politici isto što i politički subjekt?

Kao politički sadržaj (subject), mišljeno u politici je jedno mišljenje ili svojevrsna procedura, postupak ili intelektualnost koja je nesvodiva na saznanje o njemu, ali nije dovoljno reći da politika nije saznanje. Potrebno je odoleti želji da oni budu u istom prostoru, jer nisu homogene i ništa ih ne deli na istom planu – saznanje (nauka) i politika ne dele isti prostor, ni isti ideal. Isto važi i za psihoanalizu i zato nema mesta histeriji kada duševno stanje naših aktivista dovedem u vezu sa politikom. U pitanju je možda isti subjekt, kao što je realno realno svakog mišljenja jer je mišljenje to što jeste samo kada je s obzirom na stvarno (rapport du réel). Isto realno, isti subjekt, ali su intelektualnosti različite i misle se druge ili različite razlike i nesvodivosti u njima. No ono što je u politici problem jeste država i podela subjekta na onog koji misli i analizira političku situaciju polazeći od sebe i na onog koji polazi od vlasti, a u našem slučaju je to još uvek država.

Prema tome, otužno je misliti politiku kao duševno stanje, ali želji, kao simbolička bića, ne možemo odoleti. Međutim, s obzirom na realno političkog mišljenja je mišljenje s obzirom na moguće, a ne s obzirom na objektivno istinito. U pitanju je istina kao moguće, a ne kao uzrok ili objektivnost, kao što je to u slučaju saznanja. Naravno, moguće je želeti i tako nešto kao što je politika (politička organizacija, protest, pobuna, masovnost (ljude), pa i politički predlog) kao i imati zdravstvenih, duševnih problema zbog toga, ali tada se ide na terapiju, a ne u političku akciju. U politici predlažemo i proveravamo – takođe bolno i često kroz poraze – da li je naše moguće istinito. Ali svi smo mi u iskušenju da se prepustimo uživanju i radije skloni patnji nego prihvatanju svoje želje kao želje Drugog, što u politici odgovara neprihvatanju poraza, odnosno uvida da se naše moguće pokazalo kao moguće vlasti.3

Ako je tako, koji bi se predlog mogao čuti iza konstatacije da nema ljudi? Pa nikakav. A koji bismo mogli izgraditi uprkos praznom govoru koji ju je izrekao? Nažalost ni to za sada nije moguće, pošto nismo u akciji sa ljudima koji izriču ovaj stav. Mi smo ga pročitali na mrežama, tamo se on deli i cirkuliše, a društvene mreže – društveni mediji – nisu mesto politike jer na njima nema organizacije niti uzajamnog obavezivanja. Da ima politike, ovaj iskaz ne bi ispoljavao retoričko pitanje, već bi se jasno razumeo kao pravo pitanje i koje od Lenjina glasi: „Šta da se radi?“ To je pitanje koje sebi postavljaju ljudi u akciji, a ne: „Gde su ljudi, ti nezahvalnici?“

Da, nema ih. Na mrežama su i na putu odavde. U pripremama za put, u odlascima i povratcima, prigodama i nemilim povodima. Korumpirani su i ucenjeni, u masovnom odlasku u emigraciju, o čemu su drugi već pisali kada se govorilo o demokratskom demografskom potencijalu bivših socijalističkih zemalja „u tranziciji“. Oni koji su se borili za demokratiju otišli su jer je nisu dočekali u svojim sredinama. U Srbiji je ista situacija kao i u drugim zemljama Balkana, s tim što je danas drugačija situacija od one kada su se razočarani zaputili na Zapad. Danas postoji povratni efekat razočarenja preostalih koji su propustili priliku da odu. Oni svoju decu pripremaju za odlazak i njihova deca danas odlaze, a sami su postali cinični i podli kako bi u svojim egzistencijalim namerama uspeli.

Ali dobro, nema ljudi, a ima li nas koji pitamo umesto onih koji zaključuju znajući odgovor? Ima li nas i kako mi stojimo, šta mi mislimo? Jesmo li ikakvo mi ili nam se to čini samo zato što ne priznajemo da je svako danas ja i u svoje ime? Treba li to priznati i zašto je to teško? To je možda tema koja vodi i internoj, unutrašnjoj emigraciji, ali možda je ona samo simptom političkog pitanja koje opstaje i kada nedostaje mi? Koje je moje pitanje, ako je pitanje nezadovoljnih aktivista „Gde su ljudi?“

Mi sada – ipak nekakvo mi, ali to je sada grupa nekakvih istraživača, ili pre tragača za znakovima političke volje među ljudima – zaključili smo već da je sa izostankom mesta organizacije politike nestao i Subjekt politike kao „mi“. Ima li nekog drugog načina političkog govora, iskazivanja, kada to više nije „mi“? Može li se išta predložiti u svoje ime kada se nema kome i šta je politički govor bez predloga?

Njih ne zanimaju ljudi u akciji, već ljudi u publici, a ove ponestaje i na društvenim mrežama. Zato su mediji postali cilj i svrha njihovog delovanja, a povremeni ispadi su ispadi političkog histeričara koji možda osvetljava put: sreća zbog poraza, uživanje u propasti, zadovoljstvo u neuspehu – ostvarenje je želje onog koji nas je osujetio i pokazao da nam nema izlaza iz objekta ili slike u kojoj smo se našli i prepoznali.

Očigledno je o Subjektu politike moguće progovoriti tek sada, kada uviđamo da organizacije na našoj strani nema. Zaključili smo da se sve događa u prostoru države i da sve što čujemo ljudi izgovaraju sa mesta vlasti – bili u njoj ili je samo zahtevali. Građani i partije – ne samo vladajuća – govore istim jezikom, mediji onda prenose iste reči i svi govore isto i o istome. Indoktrinacija je ustupila mesto spinovanju kao načinu upravljanja pažnjom za koji niko više i ne kaže da je tržišni; propaganda je postala masovni poremećaj narcisoidnosti kojoj masovni nadzor dođe kao ogledalo u kojem se sa uživanjem, što znači nikad dosta, prepoznaje. Ali šta mislimo dok radimo sve te stvari?

Još jedna analogija sa psihoanalizom: analitičar je negde rekao da psihonaliza ne traži one stvari iza svega što želimo, već ono što želimo i dok radimo one stvari. Ali mi kao da ne znamo ni šta radimo da bismo se to pitali, jer koja to stvar ne bi mogla biti ona stvar u registru Simboličkog, a u njemu se kuvaju i mese naše želje i uče govoru kojim ih posle saopštavamo jedni drugima. Evo jednog odgovora za ovu priliku: Mi se jednostavno izlažemo tražeći pažnju Drugog. Izlažemo i politički izležavamo.

Oni koji su povod za ovaj temat i koji kažu „nema ljudi“, oni ne kažu „o ljudi moji, nema ljudi“. Oni se jedni drugima obraćaju, vajkaju se i pravdaju, i misle da su za penziju budući odavno zaslužni za sve što su učinili, jer učinili su sve što je bilo u njihovoj moći.

Oni se čak i ne žale. Oni likuju što nema ljudi pošto im se nikada i nisu obraćali. Oni ne znaju da komuniciraju sa ljudima, pa čak ni sa javnošću. Oni komuniciraju između sebe i ratuju među sobom, baš kao što to rade i partije od kojih su se do juče distancirali. Izbori koji su ponovo uveli opoziciju u parlament su drugačiji jer su sada u njemu i nova lica – nove partije – koje su privele ove prigovarače političke savesti frontu na kojem se partijski vodi rat za vlast.

Prema tome, aktivisti koji se žale na to što nema naroda na njihovim okupljanjima ne govore šta ih muči. Njih ne zanimaju ljudi u akciji, već ljudi u publici, a ove ponestaje i na društvenim mrežama. Zato su mediji postali cilj i svrha njihovog delovanja, a povremeni ispadi su ispadi političkog histeričara koji možda osvetljava put: sreća zbog poraza, uživanje u propasti, zadovoljstvo u neuspehu – ostvarenje je želje onog koji nas je osujetio i pokazao da nam nema izlaza iz objekta ili slike u kojoj smo se našli i prepoznali.

Lakan je pretpostavio i postojanje nečega što je nazvao diskursom histeričara. To bi u stvari bila ljudska, društvena situacija u kojoj se obraćamo gospodaru ili vlasti, s ciljem da dovedemo njeno znanje u pitanje (do ruba na kom pada) jer je stvar u kojoj uživamo znanje, a istina koju imamo na umu je realno i uzrok naše želje. Ali histeričar, kao ipak obolela osoba, podržava svoju želju kao neispunjenu. To sam pronašao kod Lakana4, ali kod Finka pronalazim ne samo to da „histerik zadržava primat subjektove podele, kontradikciju između svesnog i nesvesnog“, pa zbog toga i „samokontradiktornu prirodu same žudnje“, nego i da histerika uzbuđuje znanje: „Znanje je u diskursu histerika možda erotizirano u puno većoj mjeri nego igde drugde.“5

Prema tome, odnos histerije prema znanju, njena strast prema znanju sredstvo je otpora autoritetu ili moći koju izaziva i kojim postavlja pitanje njenog „spoznajnog zdravlja“. No ja sam odlučio da histeriji postavim pitanje njenog odnosa prema politici. Šta kaže histerija za svoju politiku istrajavanja na želji kao neispunjenoj? Rekao sam i da to možda osvetljava put, ali se za sada zna da je histerija osvetlila put samo psihoanalizi. Moja teza je da je i politici osvetljen put ponašanjem aktiviste koje poredim sa histerijom, ali još nisam dokučio kako, budući da je iritantno podržavati neispunjenje želje jer to podseća na dobrovoljno pokoravanje do mere uživanja u njemu, što smatram nečasnim, ma koliko bilo uzbudljivo i provokativno. Zato možda treba otvoriti i pitanje diskursa analitičara, jer i to je psihoanalitičar pretpostavio da postoji.

Pre no što nastavim još jedna napomena: a kakvom je to znanju doprinela histerija? Krajnje sumnjivom. Doprinela je znanju i saznanju – bila njihov pogon – ali za discipline koje će biti sve samo ne saznanje ukoliko treba da obave to za šta su stvorene, ali je i pitanje šta to treba da obave discipline kao što su medicina, psihijatrija, psihoanaliza. To nisu humanističke nauke, a pitanje je i da li su nauke. Prema tome, o kakvom znanju je reč u histeriji i koje to znanje izaziva? Šta ako je problem histeričara baš to što umišlja da je to što želi i erotizuje (kako kaže Fink) nekakvo znanje. Strast histeričara prema znanju je možda sam simptom u kojem se fantazira (pretpostavlja) da moć ima znanje. Gospodar, dakle moć, ne mari za znanje, pa zašto bismo onda insistirali na njegovoj slabosti po pitanju znanja? Nije li to ono što čini jezgro nezadovoljenja želje histeričara? I, ako smo već ne žaleći zalepili dijagnozu našim aktivistima, nije li u njihovom očaju već prepoznata želja za strukom i potreba da nadpametuju upravu i vlast kada im se obraćaju?

Ali možda se ovde prekida poređenje simptoma histerije i diskursa histeričara, koji je inicijalno zamišljen kao proizvodni odnos i po uzoru na njega – Marks je bio inspiracija u to vreme. Zdravi histeričari, ako tako mogu reći, ljudi su koji se nađu u diskursu histeričara: to nisu ljudi koji se dive akademskom diskursu (koji prikriva da je očitovanje istine vlasti, aleturgija, kako bi rekao Fuko) i njemu voljno pokoravaju, već naprotiv, odbijaju moć koliko i ideju da je moguće spoznati baš sve. Diskurs histerika ne bi baš tako rado prizivao stručnjake da mu pomognu kao što to čine naši aktivisti koji u struci traže oslonac za svoju motiku, o kojoj, usput, znaju koliko i oni sa kojima bi uporno da opšte, a to je vlast. Diskurs histeričara ima rezervu prema znanju i on je nalik analitičaru kojeg ne izaziva, već u odnosu sa njim otvara mogućnost napretka u nečemu što nije saznanje, a šta je, provaliće i on i psihoanalitičar koji takođe ne robuje idealu spoznaje već nastoji da bolesnom pomogne, ako ne i da ga sasvim oslobodi muka.

Međutim, analitičar ima ulogu čiste žudnosti“, tako to formuliše Fink, i na umu ima jedno naročito znanje. Analitičar ispituje subjekt u njegovoj podeljenosti upravo na onim mestima na kojima se pokazuje rascep između svesnog i nesvesnog (simptomi: omaške u govoru i ponašanju, snovi…). U nekom smislu, kaže Fink, analizirani „iskašljava“ gospodarski označitelj – poštapalicu, reč ili neki drugi glas ili pokret, postupak takođe, koji se izriče ili izražava i kad mu nije mesto u iskazu ili izrazu – i ovaj zaustavlja izražavanje jer još nije povezan ni sa jednim drugim označiteljem. E na tom mestu, prekidu ili zastoju, događa se znanje da samo trabunjamo kada govorimo i da se moramo pojaviti kao oni koji preuzimaju na sebe to što su zapeli i pogurati dalje ali sada slobodnije i bez predrasuda (slobodne asocijacije) kako bi se zastoj raspričao i ostavio za sobom traumatsko iskustvo kojem ionako nismo sami dali značenje, već ono što nam je rečeno da Se misli i da Se zna u takvim situacijama. „Subjekt mora postati ondje gdje je bilo to znanje.“

Ali kakve to veze može imati sa politikom? Ko je na mestu agenta ili analitičara, budući da i u politici mi analiziramo nekakvu situaciju i stupamo u odnos sa drugim ljudima? Rekao bih da je to svako od nas kada je u političkoj situaciji i akciji. Svako od nas postavlja pitanje ili se obraća drugom kao podeljenom, ali sada kao podeljenom između vlasti i nas, sebe, ili onoga što je na distanci prema vlasti. Na mestu istine nije objektivno znanje, već znanje mogućeg – ono što je moguće u datoj situaciji – i to nije znanje o kojem je reč u diskursu analitičara, za koje Fink kaže da nije ni znanje diskursa univerziteta. Ali to naše znanje, znanje kao znanje mogućeg, na istom je mestu kao i ono znanje za kojim žudi i naš aktivista kada je „saborac“, kako to sam voli da kaže. Događa se kada smo u „istom sosu“ iz kog pokušavamo da izađemo i kada zajedno tragamo za mogućim izlazom.

Međutim, histerični aktivista je pokušao da izazove vlast, državu, i da postavi pitanje njenog znanja – ali, rekli smo i to, naš aktivista je pravi histerik i njegovo izazivanje države po pitanju njenog znanja je simptomalno. Jer, ako bi u pitanju bio samo diskurs – a ne i patološka situacija – on bi postavio pitanje znanja države sa strašću i odlučno demonstrirao… Šta? Ne bi sigurno rekao da nema ljudi jer i ne očekuje da država zna gde su oni. Kada to kaže, naš aktivista kao da očekuje (pretpostavlja) da država zna gde su ljudi i bira simptom da u njemu uživa: „Nema ljudi, al je to dobro!“

Ono što mi radimo je nešto drugo. Mi „saborca“ ne tretiramo kao pacijenta, već se sa njim raspravljamo i diskutujemo privodeći ga našoj situaciji – dogovoru. Tada se ne obraća pažnja na omaške u govoru, već na omaške u rasuđivanju s obzirom na državu i vlast – drugim rečima, poziva li se naš sagovornik/saborac na vlast kao uslov ostvarenja našeg cilja ili ne.

I šta bi onda trebalo da uradi analitičar? Fink kaže: „dok analitičar usvaja diskurs analitičara, analizirani se neizbežno histerizira“. Od čega god bolovao – on se u analizi privodi histeriji. A šta mi da radimo – mi koji nismo analitičari psihoanalize već političke situacije u kojoj se zatičemo sa ljudima? Treba li jedni druge da dovodimo u poziciju histeričara? I šta se među nama događa kada se nađemo u političkim situacijama, koje ipak nisu kliničke, a sad ćemo pročitati – ni akademske?

Evo jednog citata za kraj, pa da zaključimo:

Prema Lacanu, dok analitičar usvaja analitički diskurs, analizirani se tijekom analize neizbježno histerizira. Bez obzira na njegovu/njezinu kliničku strukturu – bilo da je fobičan, perverzan ili opsesivno-kompulzivan – analizirani se vraća u diskurs histerika.

Zašto je to tako? Zato što analitičar podijeljeni, samokontradiktorni subjekt stavlja, takoreći, na prvu crtu bojišnice. Analitičar ne propituje teorije opsesivnog neurotičara, primjerice, ο poetici Dostojevskog, nastojeći mu/joj pokazati gdje su njegova/njena intelektualna gledišta nekonzistentna. Takav opsesivni neurotičar za vrijeme svojih analitičkih sesija može pokušati govoriti s položaja S2 (znanja, prim.aut.), u sveučilišnom (akademskom) diskursu, ali angažiranje analiziranoga na toj razini dopustit će mu zadržavanje tog naročitog položaja. Umjesto toga možemo zamisliti da se analitičar, ignorirajući čitavu polusatnu kritiku Bahtinova shvaćanja dijaloškog stila Dostojevskog, može usredotočiti na najmanju omašku ili ambigvitetnost u govoru analizirane – na primjer, na njenu upotrebu grafičke metafore „near misses“ („gotovo kasni/propušta“) za opisivanje njenog loše tempiranog objavljivanja članka ο Bahtinu, dok analitičar zna da je ova analizirana pobjegla iz svoje zemlje porijekla nedugo nakon odbijanja neočekivane i neželjne bračne ponude („near Mrs“ [„gotovo gospođa“]).

Ovaj problem smo sretali u aktivističkim situacijama. Kada se obratimo drugom, taj je mogao započeti analizu situacije analizom kapitalističkog načina proizvodnje i izvoditi istorijsko-materijalističku analizu u situaciji kada mi treba da zaključimo šta nam je činiti – u situaciji kada treba da vidimo šta je moguće učiniti. Naš politički saborac, aktivista, kao i ovde analizirani (pacijent), može početi sa naklapanjem sa pozicija akademskog znanja, odnosno, univerzitetskim diskursom. Ali šta bi mi, analogno psihoanalitičaru, trebalo da uradimo? Sasvim sigurno ne da mu protivrečimo u analizi koju iznosi pred nas, ali da li se moramo „usredotočiti na najmanju omašku ili ambigvitet“ u njegovom govoru? Naravno da ne, jer politička situacija nije klinička, psihoanalitička. Ono što mi radimo je nešto drugo. Mi „saborca“ ne tretiramo kao pacijenta, već se sa njim raspravljamo i diskutujemo privodeći ga našoj situaciji – dogovoru. Tada se ne obraća pažnja na omaške u govoru, već na omaške u rasuđivanju s obzirom na državu i vlast – drugim rečima, poziva li se naš sagovornik/saborac na vlast kao uslov ostvarenja našeg cilja ili ne. I to je situacija koju su mnogi aktivisti iskusili: kada nešto predlažu da se učini ili preduzme, javljaju se neretko ljudi koji obezvređuju svaki pokušaj proglašavajući ga uzaludnim dok se čitav sistem ne promeni (sruši ili smeni vlast). To je zid sa kojim se suočio svako ko je „uprkos svemu“ pokušao da mobiliše ljude i potraži saborce za svoju akciju.

Evo nas na samom kraju, koji može biti početak novog političkog pokušaja iako smo udarili o zid. Jedni uživaju u tome što nema ljudi, a drugi to sebi teško priznaju. Jedni su zadovljni sobom i hrle da pokažu kako su se žrtvovali i zauzvrat traže priznanje, a drugi očajavaju jer se osećaju usamljenim i napuštenim od svih. Jedni bi trebalo da izađu na kraj sa sagovornikom kao subjektom za kog se pretpostavlja da zna, a drugi da ne očajavaju što nema subjekta za kog se pretpostavlja da drži reč. Ono što se vidi u ovoj situaciji – situaciji koja je ista jer mislimo da je delimo hteli ili ne – jeste da i situacije mogu biti različite i da to zavisi od pristupa i analize. Ne možemo pristupiti politici pameću koja ne računa sa ljudima, ali ni očekivati da će biti politike čim se oni pojave. Ljudi su tu, svuda oko nas, ali nam ne prilaze. Prilazimo li mi njima? To je pitanje koje možda radi posao kada nemamo sa kim podeliti ni jedno staro.

1 Ako kažem da subjekt na kome vršimo psihoanalizu jedino može da bude subjekt nauke, to može da izgleda kao paradoks. Međutim, upravo tu mora da dođe do razgraničenja, jer bez toga se sve meša i počinje jedno nepoštenje koje se drugde naziva objektivnim: ali to je nedostatak smelosti i nedostatak po tome što smo reperirali objekt koji omanjuje. Mi smo uvek odgovorni za naš položaj subjekta. Neka se to nazove kako se hoće, terorizmom. Ja imam pravo da se nasmešim, jer nije da bih se ja u jednoj sredini u kojoj je doktrina otvoreno predmet cenjkanja bojao da uvredim bilo koga formulišući da je zabluda iz dobronamernosti najneoprostivija od svih. Žak Lakan, Nauka i istina, Spisi.

2 Kako čitati Kapital, Luj Altiser & Co.

3 Umesto na terapiju, u politici uvek krećemo iznova.  

4 Žak Lakan, Seminar XI, Četiri temeljna pojma psihoanalize. 

5 Bruce Fink, Lakanovski subjekt.

Kolaž-ilustracija: GKP/Bilten STANAR

Povezani tekstovi:

GKP – O ljudi moji, nema ljudi

Branka Ćurčić – Moralistička imaginacija politike

Željko Popović – Šta da se ne radi – politika iznad apatije i aktivizma

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh