O čemu ćutimo kada ćutimo o Kosovu
Dragi prijatelji iz opozicionih redova…
O čemu se danas, zapravo, govori kada se govori o Kosovu? Da li se govori o ljudima ili o teritoriji, o političkoj viziji ili o kolektivnom slepilu, o odbrani nacionalnog interesa ili o strategijama odgođenog samoubistva? O čemu smatramo da govorimo, i ume li neko da na razumljiv jezik prevede rečenicu „nikada nećemo priznati Kosovo“, posle čijeg se izgovaranja, o čemu god da je prethodno bilo reči, razgovor ritualno vraća nejasnom mističnom početku, zamagljenoj slici nekog davnog nedoličnog sna?
Verujem da zaista postoji, u mnogim, pa i opozicionim glavama, taj opojni san o Kosovu bez Albanaca, jer to je san uistinu mnogih, možda i neke opskurne većinske Srbije – u kojoj je Albanac jedan oduvek tajanstven pojam, neodstupan, odbojan, uznemirujuć i pogodan da se na njega istovremeno projektuje i osećaj superiornosti i najjeziviji strah – jedan san, dakle, kojim se, u nekoj meri planski, u nekoj podsvesno, a najčešće podsvesno planski, briše razlika između želja i stvarnosti. To je ona fantazmagorična slika koja zatreperi svaki put kada se, bilo iz ambijenta vlasti bilo opozicije, začuje ta rečenica: „nikada nećemo priznati Kosovo“. Oni koji je ritualno izgovaraju, tada, zapravo, hteli ne hteli, govore upravo o tome: o Kosovu bez Albanaca.
Jer, naravno, ako bismo uključili Albance u tu hermetičnu sliku, čitava stvar postala bi isuviše realna za potrebe titravog populističkog mita, čijem epskom ponavljanju ne može da pogoduje realnost ni u kakvom obliku, a kamoli još realnost naseljena nekakvim ljudima. Uostalom, nije li ratna politika srpske države devedesetih upravo računala na prećutnu saglasnost većinske Srbije sa masovnim progonom i uništenjem tog nejasnog Drugog i nije li današnje ignorisanje masovnih grobnica albanskih civila u okolini Beograda upravo dokaz dugoročno stečenih kompleksa?
Tvrdim sa punim uverenjem, i izazivam svakoga da dokaže suprotno, da je priča o tome da neko ovde iskreno želi da se Kosovo vrati u ustavno pravne okvire Srbije, naprosto, potpuna laž.
Bilo bi u svemu tome, da se cela stvar ne približava dramatičnom svršetku i budući da zadah ucenjenog vlastodršca sve više zaudara na rat, i podosta prostora za okasneli humor, kao što je uobičajeno slučaj sa većinom tragedija. Zamislite, na primer, da najednom zaista urode plodom famozni diplomatski napori Srbije, da većina zemalja sveta poništi priznanje kosovske nezavisnosti, da se Kosovo uz skrušenu saglasnost albanske strane vrati u državne okvire srbije, i da za tren oka, dok Albanci radosno uzvikuju „Kosovo je Srbija“, Srbija postane najveća albanska država na Balkanu.
Tvrdim sa punim uverenjem, i izazivam svakoga da dokaže suprotno, da je priča o tome da neko ovde iskreno želi da se Kosovo vrati u ustavno pravne okvire Srbije, naprosto, potpuna laž. Ne, niko u Srbiji, bojim se, to ne želi, ponajmanje one najglasnije populističke mutivode, jer, objektivno govoreći, sem tog papagajski ponavljanog iskaza nema nijednog opipljivog dokaza o takvoj želji i nameri, a i ako se takav dokaz negde krije, krije se ne bi li se u mrklom mraku političke bezidejnosti sakrila njegova infantilna nesuvislost. I to je možda i najtužniji i najperverzniji deo kosovske laži.
Jer verujem da zaista postoji – da ispravim prethodnu formulaciju – u mnogim, pa i opozicionim glavama, a mislim baš na opoziciju evropsku i demokratsku, taj uzbudljivi san o Kosovu bez ljudi i biće da je i to san neke opskurne većinske Srbije. Kosovo je savršeni san samo ako je prostor lišen obavezujućih i realnih politika koje uzimaju u obzir činjenicu o postojanju ljudskog života i s njima povezanih ljudskih interesa – politika koje u posledicama traže uzrok i u uzrocima posledice, koje dosežu dalje od jednog šahovskog poteza – te samim tim prostor potpuno lišen stanovništva koje bi zahtevalo i drugi i treći i mnoge naredne poteze. Srbi koji nastanjuju Kosovo, jednako su trn u oku politike „nikad“ i politike „ne damo“ koliko i Albanci koji nastanjuju Kosovo. Iskaz „nikada nećemo priznati Kosovo“ zapravo je momentalna i najpreciznija poruka da nema nikakvih ideja o tome kako sa tim trnom izaći na kraj.
O čemu se govori, ako se ne govori, i to svakodnevno i beskompromisno, o kontinuitetu ratne politike drugim sredstvima, o kontinuitetu bezumlja i neodgovornosti, o višedecenijskom kontinuitetu organizovanog kriminala?
O čemu se, dakle, govori kada se govori o Kosovu? O podršci narodu da bude narod ili opovrgavanju prava građanima da budu građani? O strategijama preživljavanja ili obrascima kolektivnog samoubistva? O ponosu ili o kukavičluku? Najkomotniji deo većinskog govora i većinskog ćutanja o Kosovu upravo je u ideji da se veći deo Srbije nalazi, kao u zatvorenoj kutiji, negde između svake od ovih mogućnosti – da Srbija živi kvantnu realnost Šredingerove mačke, problem čiji je najbezbednije rešenje da niko nikada i ne sazna da li je nesretna mačka živa ili mrtva.
O čemu se govori, ako se ne govori, i to svakodnevno i beskompromisno, o kontinuitetu ratne politike drugim sredstvima, o kontinuitetu bezumlja i neodgovornosti, o višedecenijskom kontinuitetu organizovanog kriminala? Teško je, istina, govoriti o šumi stojeći iza drveta. Da bi se o tome govorilo potrebno je pobediti laž. Da bi se o tome govorilo, najpre mora da se otvori kutija.
Dragi prijatelji iz opozicionih redova, narodni poslanici, odbornici, pripadnici vanparlamentarne opozicije, one koja je zaista opozicija – ili makar to tvrdi – čvrsto pozicioniranom bezumlju, molim vas da kao razumni ljudi, gdegod da ste, i kako god se zvao politički entitet koji zastupate, preuzmete makar deo odgovornosti za stvarnost u kojoj živimo. Ne može to niko da uradi u vaše ime. Svakome to predstoji kao pojedinačni čin lične odgovornosti, i zato požurite, jer ako to neko uradi umesto vas, ostaćete zauvek zacementirani u politikantskoj žabokrečini u kojoj mnogima od vas već jedva da se naziru glave. Obavestite građane Srbije o tome što svi znamo da je istina. Saopštite činjenicu da je Kosovo nezavisna država, sa kojom Srbija mora da, u svome najboljem interesu i u interesu Srba koji žive na Kosovu, gradi prijateljske odnose. Saopštite, kao ljudi solidnog opšteg obrazovanja, činjenicu da se laž koja ovde često i rado postaje istina, pod dejstvom gravitacije, jedine sile kojoj se svaka laž izvesno mora povinovati, pre ili kasnije stropoštava na tvrdu zemlju i opet pretvara u laž. Objasnite da Kosovo nije teritorija bez ljudi, koju većina ovde sanja, a ne zna da sanja, makar i rizikovali, kao i ja sada, da vas gledaju belo i kažu da trabunjate gluposti.
Objasnite političku i moralnu dimenziju problema kojih ste u potpunosti svesni i to već godinama. Objasnite jednom za svagda, jer to vrlo dobro znate, da je uistinu teško, zapravo nemoguće, zadržati teritoriju gde je država Srbija pobila 10 hiljada ljudi, proterala gotovo milion, i na kraju izgubila rat. Otpočnite, koliko je u vašoj moći, diplomatsku ofanzivu normalizacije odnosa Beograda i Prištine, tako što ćete otvoriti svoj lični, ljudski i politički dijalog sa sagovornicima koje ćete se sami potruditi da identifikujete. Tako što ćete organizovati sastanke sa predstavnicima kosovskih vlasti, opozicije i civilnog društva. Tako što ćete poneti sa sobom fotoaparat, mobilni telefon, video kameru i vratiti u Beograd nesumnjive dokaze da i tamo postoji civilno društvo, politički život, da i tamo kao i ovde postoji neka zadrta vlast i neka kritički nastrojena opozicija. Tako što ćete da ponudite i tamo i ovde svoje političke vizije budućnosti, nasuprot prodavanju magle prošlosti.
Objasnite građanima Srbije da je politika Aleksandra Vučića u potpunosti zasnovana na kriminalu, na pljačkanju javnog budžeta Srbije, na održavanju kriminalnih struktura koje vrše teror nad srpskim stanovništvom na Kosovu. Podsećajte građane svaki dan da je Srpska lista kriminalna organizacija koja je ubila Olivera Ivanovića po nalogu iz Beograda i koja i dan danas progoni i preti svedocima. Ako verujete u projekat Zajednice srpskih opština, onda iznesite svoj stav o implementaciji takvog sporazuma, kažite nešto što liči na političko mišljenje o tom pitanju, izvedite tu priču izvan terena huligansko-navijačkog baljezganja i apstraktnih pseudopolitičkih formi.
Prestanite da svoju političku poziciju gradite tako što računate na izborni rejting. Uostalom, osvrnite se oko sebe. Da li vam je za rejting bitna Srbija koja misli svojom glavom?
Jer radikalsko-espeesovska vlast sprema novi krvavi pir na Kosovu, predstavu sa paljevinama i pucanjem, sa naoružanim naturščicima koji dobijaju naloge sa Andrićevog venca. Građanima Srbije preti se uvođenjem viza, moguće i drugim sankcijama, u trenutku dok je svet na ivici sukoba svetskih razmera. Pogledajte malo unazad, sasvim nedavnu istoriju, ako vam je zaista potrebno podsećanje na katastrofalne posledice identične srpske politike devedestih. Bićete jednako odgovorni kao i vlast za stradanja i pustošenja, za izolaciju, za siromaštvo, za pretvaranje Srbije u kartel-državu lišenu podrške zapada. Već sada ste odgovorni, mnogi od vas na vrlo konkretan način, za učešće u permanentnoj lobotomizaciji većinskog stanovništva. Već sada ste odgovorni što je moglo da dođe dotle da jedan manijak i kriminalac u svoju lažljivu predstavu o borbi za srpske interese uvodi ratne avione. Već sad ste odgovorni za to što većina građana Srbije živi u paralelnom svetu. Prestanite da svoju političku poziciju gradite tako što računate na izborni rejting. Uostalom, osvrnite se oko sebe. Da li vam je za rejting bitna Srbija koja misli svojom glavom?
Jer propustićemo, kao građani, kao politički subjekti, kao moralni subjekti, kao društvo, jednu važnu priliku, da čin priznanja Kosova, koji nije drugo do čin priznanja stvarnosti, bude čin definitivnog raskida sa besprizornom, psihopatskom, kriminalnom, sadističkom politikom koja je vladala devedesetih, koja vlada i danas hipnotisanom i ucenjenom Srbijom, koja nosi u sebi živo seme zla spremno za setvu u svakom godišnjem dobu. Jer znate i sami da nije ni najmanje nevažno ko će, u kom kontekstu, na koji način, da to priznanje formalno objavi. Ne, niko, pa ni vi, nećemo imati koristi od toga da Vučić to odradi kao jedan od svojih hiljadu prljavih poslova. Dvadeset tri godine nakon kapitulacije srpske ratne politike, zacementirano odsustvo razumevanja o uzrocima tog poraza preti da dugoročno postane još dublji i jos strašniji poraz. Propustićemo priliku da pokažemo da je njihov rat bio osveta mediokriteta, osveta neobdarenih. Propustićemo da pokažemo da znamo za bolje, da ima mostova koje nam neće uzeti, tvrđava koje neće osvojiti, gradova, reka, šuma koje neće uspeti da zatruju. Propustićemo da pokažemo da nas ima, i da smo drugačiji i bolji.
Tekst je objavljen u Biltenu STANAR #16&17, jesen 2022. godine.
Ilustracija: Preklop slike „Seoba Srba“ Uroša Predića, 1896. i slika deteta iz psihijatrijske bolnice u Štimlju na Kosovu, koju je skoro celokupno osoblje napustilo tokom bombardovanja.
–
Povezani tekstovi:
Da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin?, Zoran Gajić
Kosovski fantazam, Petar Atanacković
Državotvorna opozicija i Kosovo, Željko Popović
Kosovo je srce vlasti Srbije, Branka Ćurčić