Da li je moguće misliti priznanje nezavisnosti Kosova ako si Srbin?
Da bi to bilo moguće, potrebno je da priznanje Kosova bude mislivo, odnosno, da postoji politika priznanja. Mislivost podrazumeva mišljenje koje bi bilo mislivo, a ne nužno i saznatljivo. Pitanje je da li bi saznanje i moglo da zahvati biće mišljenja politike a da i samo ne postane mišljenje jedne politike. Bila bi to onda i jedna politika saznanja priznanja Kosova, što je moguće samo ako se neko odvaži da misli šta je mišljeno kao moguće kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, pa makar i jednostrano.
No, ako u pitanju naglasimo onoga pred koga je postavljeno, a ne samo koji se u iskazu da pročitati, onda je jasno da tu nema nikoga čije bi se mišljenje moglo misliti. Politika priznanja Kosova ne postoji u Srbiji i ona se čini apsolutno nemogućom. Niko je ne vodi, iako ima onih koji će reći da ima ljudi koji priznaju nezavisnost Kosova, a ponekad i da su to oni sami. Retki i ponekad u priznanju da priznaju Kosovo; drugim rečima, malobrojni i retko u prilici da ga priznaju. Ili je poštenije reći: u neprilici da ga priznaju.
Ako je politika veština mogućeg, možda je trenutak da se zapitamo i šta bi bilo nemoguće jedne politike? Da li je to ono što zahtevamo kada smo realni? Ludost mladosti ili staračkog žala za njom? Želja da sablaznimo javnost i skrenemo pažnju na sebe ili pitanje kojim želimo biti mrtvi kako bismo ga konačno mogli postaviti?
Šta sve možeš u Srbiji kada si mrtav, saznali smo nakon ubistva Zorana Điniđića. Đinđić je tako mogao biti onaj koji ni po koju cenu nije želeo da prizna Kosovo, pa je zbog toga i ubijen, kao što je iz svog političkog pragmatizma postao drugi Aleksandar Vučić. Naravno, u pitanju je fenomen karakterističan za rad nesvesnog, a njega ima gde god hoćeš ako si spreman da ga čuješ i vidiš. Sadašnjost i budućnost menjaju prošlost više no što ih ova determiniše, ma koliko se zdravom razumu to činilo nemogućim. To što smo Aleksandra Vučića, s početka njegovog uspona na vlast, doživeli kao drugog Điniđića, menja lik i delo Zorana Đinđića na dnevno-političkoj bazi.
Sećamo se tih zavera i utisaka koje su one proizvodile, ali možda ne uviđamo o kakvim se zamešateljstvima radi danas, kada su se protiv čoveka i ljudi kojima kao pripadnik političke vrste pripada, zaverili mnogi, uključujući i međunarodnu zajednicu koja je i predložila politiku „konstruktivne dvosmislenosti“ kako se javnost ne bi „otuđila“ od procesa sporazumevanja na putu sveobuhvatne normalizacije.
Kosovo je srce Srbije, njena kolevka, i baš zato niko ne sme da dovede ovu Istinu u pitanje. Njome se čuva teritorijalni integritet vlasti koju imenujemo zemljom, iako na Kosovo ogromna većina građana Republike Srbije nikada nije kročila.
Da li je moguće misliti priznanje Kosova nije filozofsko pitanje, a njegova ozbiljnost se ogleda u riziku da bude shvaćeno kao nemoralno i krivično. Krivično u pravnom i verskom smislu, jer Srpska pravoslavna crkva je u doktrinarno čvrstim vezama sa državom i to ne krije ni pred bogom ni pred narodom. Krivica pred bogom je onda i za državni sud, a Istina kojom se vlada mišljenjem u Srbiji je otvorena i ne skriva se kao fašizam nacionalista. Srpski nacoši su danas anti-antifašisti i u tome su ispred Putinovih pristalica jer se ovi sada obračunavaju sa “ukrajinskim fašistima”, pa bi bilo previše pljunuti i na antifašizam kao što se pljunulo na Lenjina i njegov izum samoopredeljenja do otcepljenja, koje je i poštenom srpskom patrioti i verniku ljuta rana i pod oblogom od kamilice.
U pitanju je teror kao način vladanja istinom koja se ne skriva, koja je neumoljiva i cinična. Svi sve znamo i tako nam je kako nam je: svako zna zašto se pokorava i u pokoravanju traži način da se snađe na tržištu koje uspostavlja vlast jer ona danas ima monopol zapošljavanja. Osvešćeni smo naprednjački i znamo pravila igre. Čak i opozicija. Evo sinoć je Jeremić rekao da bi ulazak Kosova u Ujedinjene nacije bilo katastrofa. Nije ni čudo što onda pušimo priču o miru i stabilnosti kao da smo najveće budale, a to smo i kada mislimo da smo lukavi jer na nju pristajemo iz isključivo lične i poslovne koristi. Pre ili kasnije ona se završava na kičmenoj moždini i mi više nismo u stanju da se ispravimo.
Kosovo je srce Srbije, njena kolevka, i baš zato niko ne sme da dovede ovu Istinu u pitanje. Njome se čuva teritorijalni integritet vlasti koju imenujemo zemljom, iako na Kosovo ogromna većina građana Republike Srbije nikada nije kročila. Od povratka Srba na prostor Kosova i Metohije moć demokratskog samoopredeljenja je kompenzovana državnom vlašću. Moderna srpska država je zakoračila u istoriju kao kneževina i na samom pragu postala monarhijom, kada su svi evropski narodi sklapali trobojke u znak suverenosti naroda, a ne suverena koji je bogom i nasleđem pozvan da njime vlada. Slično se ponovilo i krajem dvadesetog veka, jer je i današnja srpska država nastala na očajničkom pokušaju da se hegemonija srpske vlasti – vlasti koja isključivo vlada Srbima – održi raspadom jugoslovenske republike. Ono što se želelo sačuvati nije bila Jugoslavija koja se raspadala, već hegemonija srpske vlasti nad Srbima, gde god da oni žive.
Međutim, ratom je izgubljen legitimitet srpske vlasti, ali ne, kao što bi pošteni srpski nacionalist i patriota pomislio, zato što je rat izgubljen. Rat je srpskoj vlasti oduzeo legitimitet vladavine nad određenim teritorijama jer je na njima ubijala ljude koji su politički donosili odluke da izađu iz zajednice republika, uključujući i pokrajinu jedne od njih. Ljudi koji su živeli i radili na tim teritorijama, a ne vojska, glasali su za izlazak iz Jugoslavije i odvajanje od Republike Srbije, pa su zato oni, ljudi, i bili meta vlasti koja je ubijanjem civila postala kriminalna, a ne državna ili vojna. To nam se dogodilo, i to je u osnovi kriminalne hipoteze kojom se možda bolje može objasniti naš politički problem.
Da li je u Srbiji danas moguće priznati Kosovo?
Da bi bilo, potrebno je imati hrabrosti i izgovoriti ga. Tada bi priznanje kao problematična reč počela da cirkuliše među ljudima kao istina nepristajanja na vlast, koja se kršenjem i nepoštovanjem naših političkih sloboda odavno izdigla iznad Ustava iako nam i dalje njime preti kao svetim slovom. Slovo ili reč, i to već neko vreme znamo, naredba je, a ova uvek podrazumeva izvršenje i, u suprotnom, sankcije. Dakle, kaznu. Reč i kazna idu kao zločin i kazna i to takođe treba moći reći jer je moć govora više od jezičke sposobnosti. Ona je i politički kapacitet ljudi da slobodno kažu šta misle i udruže svoje snage u ostvarenju onoga što misle da je dobro i moguće za njih.
Hoćemo li bar u Skupštini čuti mišljenje da je i priznanje Kosova mislivo? Reći da je nezavisnost Kosova činjenica, nije politički iskaz. Politički bi bio onaj koji kaže da je ono nezavisno jer mislimo da nezavisno može i treba da bude. Da, treba reći da se to hoće i da je to moguće – moguće reći, kao što je bilo moguće i postići. Na ljudima koji žive u Srbiji je samo prvo, jer za drugo su se pobrinuli Kosovari, a Kosovarima smatram sve ljude koji Kosovo smatraju svojom političkom zajednicom i mestom mišljenja svoje politike.
Danas, kada i većina opozicionara želi da usaglasi mišljenje sa onima za koje je nacionalna katastrofa priznanje Kosova, konačno vidimo da je stvar sa političkim slobodama u Srbiji otišla predaleko.
Međutim, u Skupštini ne sede ljudi, već njihovi predstavnici. Ljudi su ostavljeni svojim predrasudama, a u njima ih drže i neguju, kako oni koji ih predstavljaju, tako i oni koje nije briga za to ko ih predstavlja. Da bi se sa ljudima progovorilo potrebno je nešto više od predstavljanja. Ali da li se sme sa ljudima govoriti o priznanju Kosova? Sme li se takvo šta izustiti?
Danas, kada i većina opozicionara želi da usaglasi mišljenje sa onima za koje je nacionalna katastrofa priznanje Kosova, konačno vidimo da je stvar sa političkim slobodama u Srbiji otišla predaleko. Ta stvar je potiskivanje koje je i samo potisnuto; petrifikovano do stanja u kojem nas je moguće udaviti i potopiti dublje od hladnjače na čiju je papučicu za gas stavljen kamen. Isti taj kamen visi i o vratu svakog od nas dok god poričemo zločin kojim je Srbija izgubila svaki legitimitet da odlučuje šta će biti sa teritorijom sa koje su ljudi čija smo tela kao leševe pokušali sakriti od naroda i sveta.
Ako ni država nema ništa sa ubistvima koja su počinjena na ratištima, zašto je skrivala tela žrtava?
Raspitivati se o detaljima sporazuma koji su potpisvani nakon rata, a onda i proglašenja kosovske nezavisnosti, nije u registru politike – bar ne politike na strani ljudi od kojih se krije zločin vlasti i vlast kao zločin skrivanja. Ako ni država nema ništa sa ubistvima koja su počinjena na ratištima, zašto je skrivala tela žrtava? Da su žrtve zločina u pitanju, jasno je po prirodi i društvu. Među leševima su tela žena, staraca i dece. Kakva je informacija potrebna da se donese politički sud o pravu kosovskih Albanaca da ne žive sa nama i više ne dele ni jednu političku reč, reč kojom bi zasnivali drugačiju zajednicu od međunarodne! Međunarodno posredovanje se nametnulo, koliko god mi iza njega tražili hegemona ili nekog u čijem je interesu da ne budemo više zajedno. Za razjedinjenje smo se sami postarali – ubistvima i vlašću koja ih je, ako ne počinila i naredila (u šta je teško poverovati), pokušala sakriti.
Rezolucije i sporazumi koji su se nizali i koji se dalje potpisuju po raznim „tehničkim“, a zapravo administrativnim i upravnim pitanjima, pitanjima koja se tiču vlasti – koliko god se ticala i života ljudi – nisu pitanja koja je potrebno najpre rešiti. Prvo pitanje je sloboda priznanja da je Kosovo pošteno i pravedno priznati. To priznanje nije samo izraz krivice koja se preuzima na ime vlasti i države, već i način da se iz krivice pređe u odgovornost za počinjeno u političkom smislu i stoga u ispravljivom. Politika je mišljenje koje počinje uvek i svaki put iznova i jednom za svagda iznova (Sada mislim i na Deridu). To treba znati i prihvatiti jer u tome je jedini izlaz čoveka iz tame krivice u kojoj se legu predrasude i stanja duše koja su objekt vlasti i cilj njene uprave u koju je uvukla, kao predmet, i naša tela.
Uvukla nas je jer smo joj potrebni, a potrebni smo joj zbog zločina koje je spremna da počini u naše ime kako bi se sakrila iza legitimiteta koji dobija baš na temelju ovog i ovakvog nemišljenja. Zato je potrebno da se čuje i političko mišljenje. Pre svega mišljenje, jer u pitanju nije samo legitimitet vlasti koja je spremna da počini zločine, već i legitimitet mišljenja koje se može osporiti i proglasiti zločinom. Dveri nisu jedine koje su spremne da hapse, a sutra i nešto gore učine sa ljudima koji misle da je Kosovo pošteno priznati i da se samo na preuzimanju odgovornosti može izgraditi demokratska politika u zemlji u kojoj živimo i sa ljudima zemalja sa kojima se teritorijalizacijama državnih vlasti razgraničavamo.
Taj mrak je i strah, i strah od mraka u koji je potisnut i iz kojeg vreba uverenje da bi i slobodno mišljenje mogao sa sobom povući. Ljudi se ne usuđuju da priznaju priznanje Kosova ni kao ideju, a to će kada kucne čas njenog pojavljivanja, izbijanja, pravdati slabošću kojom raspolažu da to učine. Ali to je slabost sa kojom se računa i kojom se učestvuje u vlasti. Ljudi možda nemaju vlast, ali imaju moć da priznaju i Kosovo i priznanje Kosova kao političku slobodu koja im je garantovana Ustavom, iako mu u preambuli stoji da je Kosovo deo Srbije.
Tekst je objavljen u Biltenu STANAR #16&17, jesen 2022. godine.
Ilustracija: Preklop slike „Kosovka devojka“ Uroša Predića, 1919. i slike hladnjače sa 80 leševa ubijenih albanskih civila pronađene u Dunavu kod Kladova 6. aprila 1999. godine.
–
Povezani tekstovi:
Kosovo je srce vlasti Srbije, Branka Ćurčić
Kosovski fantazam, Petar Atanacković
Državotvorna opozicija i Kosovo, Željko Popović
O čemu ćutimo kada ćutimo o Kosovu, Dejan Atanacković
Teritorija i Tabu, Branislav Dimitrijević
Nezavisnost Kosova nije dovoljna, Dragan Stojković
