Vučevićev završni udarac na mesnu samoupravu
Ako je suditi po tome kakve mesne zajednice za sobom ostavlja Miloš Vučević, svaka institucija u Srbiji će biti potpuno devastirana kada SNS ode s vlasti. Rad institucija će navodno biti regulisan aktima usvojenim u toku njihovih mandata, ali na takav način da će biti diskriminatoran, netransparentan i nedemokratski. Baš kakav danas i jeste, i to ne samo realno, u smislu kako radi jedna institucija vođena uzapćenim članovima vladajuće partije, već i na nivou slova i duha opštih akata kojima se uređuje njihov rad. Drugim rečima, politika SNS-a je uveliko inkorporirana u svaki akt i svaki zakon ove zemlje, naseljavajući i oblikujući njome i sam duh zakona.
Nemamo svi jednaka prava, vlast ih dodeljuje lojalnima, i to nakon što nas je podelila na svoje građane i one druge.
A ta politika je populistička, što znači manipulativna. Ona stvara samo privid da su institucije podjednako otvorene za sve građane republike i da oni imaju jednako pravo da učestvuju na neposredan način u stvarima od javnog značaja. Bezbroj puta smo se uverili da to nije tako: nemamo svi jednaka prava, vlast ih dodeljuje lojalnima, i to nakon što nas je podelila na svoje građane i one druge. Ostali smo bez političkih prava, a oni koji misle da ih povrate rade to posredno, odlažući njihov povratak borbom za osvajanje iste te vlasti. Ali, da li je moguće vratiti ih bez ovakvog posredovanja?
Za početak, ono što možemo da uradimo je da svaku odluku ove vlasti, svaki akt i zakon koji usvoji, istumačimo pitajući se – šta je to što vlast njima radi? Novosadska vlast i njen bivši gradonačelnik, tokom leta su doneli jednu od novih uredbi, odnosno pravilnik o tome ko može da koristi prostorije mesnih zajednica. Da bi bilo jasno šta vlast time čini, najpre ovaj akt treba staviti u kontekst. A kontekst je transformacija mesne samouprave koju vlast u Srbiji obavlja poslednjih godina i njene efekte smo mogli da vidimo tokom izbora za savete mesnih zajednica prošle godine u Novom Sadu, a pre svega u manjim mestima u Vojvodini. Dok su novosadski kandidati na ovim izborima imali pravo na nezavisne posmatrače glasačkog procesa, i to ljude od poverenja koji su ih predložili i skupili potpise njihovih komšija, Vojvođanima je ono oduzeto, što znači da te izbore niko nije posmatrao ni kontrolisao. U ne malom broju slučajeva potpise su morali da overe kod notara i da za to plate, kao i da prihvate obavezu da formiraju izbornu listu. To su im „omogućile“ Odluke o mesnim zajednicama, Statuti mesnih zajednica kao i Uputstvo za sprovođenje mesnih izbora, koje su njihove lokalne samouprave usvojile neposredno pre izbora. Dakako, bez uključenja ljudi u proces usvajanja akata koji određuju rad njihovih institucija. Međutim, mesne zajednice su organizacije građana, a mesna samouprava prostor civilnog društva a ne vlasti. Posledice ovakvih odluka su katastrofalne i dalekosežne: nezavisni kandidati na mesnim izborima su ostavljeni bez bilo kakve zaštite, a glasovi koje su dobili su pokradeni. Da li će se nakon ovoga bilo ko ikada više kandidovati na ovim izborima kao nezavisni građanin iz svoje lokalne sredine? Sa druge strane, vide li građani uopšte svoju moć, kao i moć koja leži u mesnoj samoupravi?
Autonomni građani u njoj više nisu poželjni, a kako nam novi pravilnik o korišćenju prostorija mesnih zajednica u Novom Sadu pokazuje – to pogotovo više nisu udruženi građani.
Kako smo već izvestili javnost, ista takva Odluka je usvojena i u Novom Sadu. Bez učešća građana i bez prava na nezavisnu kontrolu primerenu ovoj vrsti izbora. Jer oni ne bi trebalo da su partijski, već građanski, odnosno civilni. Međutim, ono što možemo navesti kao kontekst oduzimanja ovih prava građanima jeste parlamentarizacija mesne samouprave u zemljama bivše Jugoslavije, koja za posledicu ima sužavanje prostora za autentičan lokalni angažman ljudi. Autonomni građani u njoj više nisu poželjni, a kako nam novi pravilnik o korišćenju prostorija mesnih zajednica u Novom Sadu pokazuje – to pogotovo više nisu udruženi građani. Da budemo precizniji, to nisu politički pokreti i organizacije civilnog društva.
Naime, ovaj novi pravilnik definiše dve grupe mogućih i dobrodošlih korisnika prostora mesnih zajednica. Prvu grupu legitimnih korisnika čine: državni organi, poslanici i lokalni odbornici, crveni krst, udruženje dobrovoljnih davalaca krvi, udruženja penzionera i invalida rada, vojnih invalida, civilnih invalida rata i registrovane stambene zajednice. Za razliku od ove grupe o čijim molbama za korišćenje prostorija mesnih zajednica odlučuje savet, o legitimnosti druge grupe odlučuje Gradsko veće koje će davati saglasnost ili, pak, ne, ukoliko prostorije mesne zajednice zatraže: registrovane političke partije, sportske organizacije i udruženja, pravna lica i druge organizacije i fizička lica.
Dakle, gradsko veće će donositi odluku da li neki politički pokret, registrovana politička partija ili organizacija civilnog društva može da koristi prostorije mesnih zajednica za svoje aktivnosti, pa čak i kada uključuju članove lokalne zajednice.
Šta nam ovakva klasifikacija potencijalnih korisnika mesnih zajednica govori? Govori nam da je rad saveta mesnih zajednica potpao pod uticaj izvršne vlasti. Drugim rečima, govori nam o tome da se vlast spustila u organizacije građana, kako mesne zajednice (još uvek) jesu definisane, i naselila ih. Do ovog trenutka, one nisu bile organi vlasti, da bi sada vlast konačno legitimisala svoje prisustvo u savetima mesnih zajednica – formalizovala je i institucionalizovala ono što je prethodno radila bez uvođenja akata, a to je uticaj koji je vršila na rad saveta preko članova vladajuće partije koji u njima sede.
Dakle, gradsko veće će donositi odluku da li neki politički pokret, registrovana politička partija ili organizacija civilnog društva može da koristi prostorije mesnih zajednica za svoje aktivnosti, pa čak i kada uključuju članove lokalne zajednice. A već je sasvim jasno da konstantno radi na tome, do sada neformalnim uticajem, da onemogući bilo kakvu mogućnost organizovanja ljudi van njene kontrole. Kao što je jasno da postojano ignoriše inicijative koje dolaze od onih koje je prozvala ne samo svojim neprijateljima, već danas i neprijateljima Srba i srpske države koji rade protiv njenih interesa. Pored opozicije kao glavnog, iako se to lagano menja nakon postizbornih pregovora, organizacije civilnog društva danas postaju prvi i najveći neprijatelj. I to upravo one organizacije građana koje pokreću artikulisane akcije, kritikuju vlast i reaguju na manipulacije vlasti, odnosno, kao one koje su zaista ne-vladine i koje znaju šta je pravo na neposredno učešće u političkim procesima. Dakle, ne posredno, preko ili kao izabrani predstavnici naroda, već kao udruženi građani.
Pravilnik je usvojen, ali bez učešća organizacija i građana, a vlast će biti ta koja će donositi odluke o tome ko ima pristup mesnim i lokalnim zajednicama i ljudima u njima.
Da bi navedene procese još jednom ilustrovali, podsetićemo na Otvoreno pismo koje su svojevremeno uputile organizacije civilnog društva kojima su naprednjački saveti zatvorili vrata svih mesnih zajednica u Novom Sadu. Cilj je bio upravo da se uspostavi pravilnik za korišćenje ovih prostora sa jasnim kriterijumima, kako ne bi bili prepušteni odlukama instrumentalizovanih saveta. Pravilnik je usvojen, ali bez učešća organizacija i građana, a vlast će biti ta koja će donositi odluke o tome ko ima pristup mesnim i lokalnim zajednicama i ljudima u njima. Sasvim je jasno da to neće više biti saveti, pa čak ni oni u kojima danas sedi nekoliko izabranih nezavisnih komšija. Jer po svemu sudeći, ni oni više neće insistirati na značaju mesne zajednice kao organizacije građana niti će ohrabrivati neposredno učešće u mesnoj samoupravi, jer će verovatno ubuduće svoj angažman usmeriti na posredno učešće i lokalni parlament. Zapravo na onaj oblik odlaganja koji je i omogućio da se bez bilo kakve intervencije ovakav pravilnik usvoji. A on će biti promenjen jednom kada se osvoji vlast.
