Da bi to bilo moguće, potrebno je da priznanje Kosova bude mislivo, odnosno, da postoji politika priznanja. Mislivost podrazumeva mišljenje koje bi bilo mislivo, a ne nužno i saznatljivo. Pitanje je da li bi saznanje i moglo da zahvati biće mišljenja politike a da i samo ne postane mišljenje jedne politike. Bila bi to onda i jedna politika saznanja priznanja Kosova, što je moguće samo ako se neko odvaži da misli šta je mišljeno kao moguće kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, pa makar i jednostrano. No, ako u pitanju naglasimo onoga pred koga je postavljeno, a ne samo koji se u iskazu da pročitati, onda je jasno da tu nema nikoga čije bi se mišljenje moglo misliti. Politika priznanja Kosova ne postoji u Srbiji i ona se čini apsolutno nemogućom. Niko je ne vodi, iako ima onih koji će reći da ima ljudi koji priznaju nezavisnost Kosova, a ponekad i da su to oni sami. Retki i ponekad u priznanju da priznaju Kosovo; drugim rečima, malobrojni i retko u prilici da ga priznaju. Ili je poštenije reći: u neprilici da ga priznaju. Ako je politika veština mogućeg, možda je trenutak da se zapitamo i šta bi bilo nemoguće jedne politike? Da li je to ono što zahtevamo kada smo realni? ...