Od rezignacije do političkog udruživanja Iako su od strane vlasti i opozicije proglašavani kao sudbinski i presudni za opstanak zemlje ili nastavak njenog navodnog razvoja i prosperiteta, aprilski izbori u Srbiji nisu doneli ništa novo. Očekivana ili stidljivo priželjkivana promena vlasti u teškim izbornim uslovima svela se na značajniji ulazak opozicionih snaga u parlament, nastavak (sada nešto okrnjene) dominacije vladajuće stranke i cementiranje glasačke podrške trenutnom predsedniku Srbije. Ove izbore obeležila je nešto veća izlaznost (oko 60%), na koju su uticali permanentni apeli sa svih strana na neopredeljeni deo potencijalnih birača da se konačno izjasne, ponegde je to prelazilo i u vređanje, pa smo tako mogli čuti da „treba da je sramota onih koji ne izađu da glasaju“. Tu dolazimo do jedne od najvećih misterija na domaćoj političkoj sceni: tajne uporne apstinencije većeg dela biračkog tela kao prateće pojave svih izbornih procesa, koja sprečava da se narodna volja artikuliše na pravedan način. Mada bi naslov ovog teksta mogao da sugeriše da se ovde radi o apologiji apstinencije i njenoj glorifikaciji kao neizbežnog stanja apatije i posledice gađenja prema politici i političarima, pokušaćemo da dokažemo nešto drugo: uzdržavanje od izjašnjavanja na biralištima nije nužno apsolutni princip koji važi za sva vremena, čime se trajno oslobađa odgovornosti od donošenja odluka, već iznuđeni ...