„Svi u zborove!“, poziv je koji su studenti u blokadama uputili svim građanima kroz Pismo narodu Srbije samo nekoliko dana pre najmasovnijeg protesta održanog u Beogradu. Izjednačili su svoje plenume sa zborovima kao oblikom neposredne demokratije koja treba da se proširi čitavim društvom. Ovo je bio poziv studenata nakon dva ipak neuspela generalna štrajka motivisana gotovo istim iskazom: ne sme sve pasti samo na naša pleća. Jasno je da su studenti apelovali na uključenje svih ostalih građana u borbu koja se trenutno vodi i time pozvali na iskorak iz stanja bezuslovne podrške studentima koja se uglavnom manifestuje pridruživanjem protestima koje oni organizuju. Međutim, prvi utisak je bio da je tajming ovog poziva loš, jer su nekoliko dana pre protesta u Beogradu, kao kulminaciji svih prethodno održanih, građani pozvani „da se okrenu“ svojim lokalnim samoupravama i samostalno se organizuju. Možda je takvom osećaju doprinela atmosfera „sviranja kraja“, koja je došla od onih koji su od protesta u Beogradu očekivali smenu vlasti, ali i od predsednika koji je protest video kao kraj studentskih blokada. No vratimo se zborovima na koje su studenti pozvali pre ovog protesta i njihovom organizovanju širom Srbije nakon protesta. Između je, dakle, protest i ono što se na njemu dogodilo, a to je otvoreno nasilje vlasti nad ...