Svuda je tišina: na polju, na nebu, u oblacima, samo ja žurim, gorim svojim ognjem bolnim i ne mogu tišinu dosegnuti   U početku beše privatna svojina. Privatna svojina je neotuđiva. Privatna svojina, koja je neotuđiva, svoje tuđim radom stečeno pravo na umnožavanje, po logici stvari, stavlja iznad tela onih, na čijem radu, koji stvara višak vrednosti, u svojoj svetosti počiva. Braneći svoju neotuđivost, ona ponižava, porobljava, okamenjuje i ubija. Da bi privatna svojina bila neotuđiva, tela moraju biti otuđena: mrtva, bezimena tela kojima se besomučno licitira, fabrička tela čija pogibija je statistika, tela u hladnjačama i masovnim grobnicama, tela-inkubatori, tela-dekori, nevidljiva tela, bolesna i napuštena tela, tela suvišna, tela koja ne samo da ne učestvuju u politici, kako se to cinično kaže, već ni u vlastitom životu. Tela bez autonomije, ljušture bez sopstva.   * U vladajućem sistemu imanentno polje nekropolitika, u hroničnu istost komodifikovanih pobuna, u apatiju besomučnog ponavljanja, studenti u Srbiji su uneli radikalan rez i to – upravo telima. Telima koja blokiraju ulice i brane javne prostore, telima koja nešto žele, zaustavljenim telima koja muklo ćute, praveći rez u prostoru i vremenu za kolektivno žalovanje. Povećali su ulog tela kao štita na barikadama i blokadama, kroz zajedničko bivanje na ulicama, novim stepenom prisutnosti i simboličkog žrtvovanja, ...